ОТВОРЕНО ПИСМО Г. АМФИЛОХИЈУ РАДОВИЋУ

Где ти је брат?

Пост 4.9.

-Бившем председнику Великог црквеног суда Српске православне цркве-

Господине Радовићу,

             Најпре праштајте што у наслову ставих реч “српске”, будући да се Ваша „Помесна црква“ одавно тако не зове.

Знао сам да ће проћи сила Вашег судовања. Прошла је и горих. А проћиће и Вашем следбенику и сабрату Вам по папином напрсном “крижу” и папином прстену.

Него, Ви одосте, с функције Председника Великог црквеног суда и остадосте ми дужни: нисте ми доставили, ни на који начин, Пресуду којом сте ме, пре две године, отерали из Цркве мојих ђедова и мојих унука због тога што угостих и Богу се молих са светим владиком Артемијем – о чијој глави Ви и Синод радисте, по Вашој речи свега 10 година, док се Ваш наследник  Иринеј трудио  да му, по његовим сопственим речима, сломи кичму  чак од 1996.

Господине Радовићу, Ви као учен човек, премда више ценим образоване (оне који имају образа, по речи св. Николаја) знате да цару треба дати царево, Богу Божје, невољном хлеба, воде, хаљину, кров над главом… А мени оно што ми припада: Пресуду која је плод љубави моје и мржње Ваше.

Требало је да ми дадете моје!  Да остане траг по коме ће познати и Вас и мене они што ће иза нас доћи.

Требало је да ми дадете плату моју! Она преко 700 ноћи што, преноћи код Вас. А казано је: Плата надничарева да не преноћи код тебе до јутра. (3.Мој 19,13) Хоћу да је оставим потомцима мојим. Не морају само од песника и гуслара да разазнају како беjaше у зловремју овом, кад Црквом Светог Саве управљаху, или боље: кад  је разараху, папини даропримци. Што би песник рек`о: Свете Цркве разорићи.

У Београду,  18. 03. 2013 . године Господње , две године после

С доброжељењем,

до добијања Пресуде или до поновног искања исте

Милоје Стевановић

Београд, Теразије 29/15

П.С.

Видех, на ТВ, како се хвалите колико сте пута били код „светог“  Вам оца – папе. И видех, на интернету, како наричете на гробу светог Јустина  и ,,сузе роните“ за братом ,,Авељом” кога убисте и чију децу распудисте. Не ,,тугујте”, јер нисте могли подићи већи спомен, за далека нека покољења, светом Јустину, нити више припомоћи да се у векове продужи лоза његовог верољубља, од сведочанства да сте примили папин напрсни криж и прстен, и тако наоружани тим јеретичким,  ђавољим даровима, обележили зловремје коjeм сте кумовали  и у коjeм извршисте бешчашће братоубиства над најоданијим чедом Авиним – владиком Артемијем.

Наругасте се ави Јустину који  Вас је учио  говорећи: ,,У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста“…   И још је говорио: ,,Догмат о непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес. Јер ни једна јерес није тако радикално устала против БогочовекаХриста и Цркве Његове, као што је то урадио папизам кроз догмат о непогрешивости папе”… (То је онај папа, што Вам натакари свој криж и прстен кога носите и којим се поносите. Наши старомодни преци су објаснили ко се нечег стиди, а ко се, истим тиме, поноси. Вама припаде у исе понос, уместо стида).

Наругасте се својим школским друговима* и учитељима, који знају колко вреди свети и Божји старац – владика Артемије, колко вреди духовна њива његова у којој стасаше предивни плодови – духовна деца његова коју Ви распудисте и у Вашој митрополији им неправедно судисте, покажњавасте, иако они припадају Српској Православној  Цркви која стоји на темељима које јој је поставио Свети Сава, за разлику од Ваше која се тако чак и не зове. А знају, Ваши школски другови, колко вредите и Ви и Ваши саучесници у братоубиству. Подсетићу Вас на оца Саву Арсенића и његову беседу у Недељу Православља 2010. (који вас враћа у дане кад бејасте Ристо, Зоран, Живко…)  и на ректора карловачке богословије оца Душана Петровића и  његову беседу у манастиру Шишатовац 2010, на прослави имендана владике Артемија, због које га по принципу преког суда сменисте.

У ствари Ви сте се Вашим поступцима наругали Христу, Ви сте се поклонили ономе што је устао против Христа, учинивши нама, које прогањате, незаслужену част да се духовно ородимо са владиком Артемијем, помажући му да понесе страдални Христов Крст, који сте му Ви и Синод, припремали, како сами засведочисте, 10 година.

Ех, да сте се, у том времену десетогодишње завере, сетили ништавности једне деценија пред вечношћу. Ех, да сте се, ви чланови Синода, сетили да  сав тај десетогодишњи труд ваш упртите на своја плећа и с тим плодовима станете на један тас мерила, а на други тас да метнете ништа, видели бисте како би претегло ништа. А да сте то видели не би радили залудан посао. Нисте ви укаљали епископско достојанство владици Артемију, већ своје, на вашу и нашу жалост. Жалост и бруку.

Поткопавајући темељ светосавске црквене грађевине нисте приметили да сте ископали провалију између себе и народа, већу од оне између богаташа и убогог Лазара. На срећу, између нас и вас остаде полицијска кућица, пред Патријаршијом, коју постависте за сведочанство да се безбожници и сенке своје плаше, и  остаде једно крхко брвно преко кога вам је могуће вратити се роду, светом авви Јустину и авви Артемију. То брвно је покајање.

             Покајте се јер се приближи царство небеско (Мк 1,15),говори Господ.

Да ли имате времена за тај ,,анахронизам” покајања? Или имате преча посла? Шушка се да журите у Ватикан на поклоњење и новом папи. Ако, ако. Пожурите да Вас ко не претекне, едаби Вас и језуита даривао каквим знаменом, како и приличи његовим поклоницима. Може бити да ћете једног дана, уместо Христа од папе (који стаде на Христово место, ругајући му се) чути: Добри и верни слуго, био си веран мени и мојим претходницима. Ево даћу ти толико власти и блага да ти не може у амбаре стати. Начини нове и веће. Нека ти се душа наужива.

На следећим линковима можете послушати душекорисне беседе Оца Саве Арсенића

http://www.youtube.com/watch?v=eFf-q4YVJ-w

https://www.youtube.com/watch?v=uvOSZ-1N0gI

https://www.youtube.com/watch?v=93uz-O2ks_Y

као и беседу на имендан Владике Артемија