ГАДАРИНСКИ НЕМИР ЕПИСКОПА ЈОВАНА ЋУЛИБРКА

После нашег одговора на прозивке вл.Јована Ћулибрка, уследио је прави стампедо екуменистичких богослова који су у нашем осврту на његов коментар, видели “мржњу, завист, пакост, мушичавост, комарчију агресивност, смрдибубичавост, дубински конфликтса сопственом недореченошћу, сукоб са осећајем подређености, бесмислен текст wannabe теолога“.

Ми смо се клонили тоталних разобличавања екуменистичких гуруа, и Бог зна срце сваког човека, и зна да смо много тога сакрили, годинама ћутали на сва њихова непочинства не обраћајући много пажње на њихове клевете и измишљотине са којима су тровали младе богослове, који су до треће године тзв. ПБФ-а већ толико затровани екуменизмом да су то скоро безнадежни случајеви.
Некада смо и прелазили границу осуђивања јереси у осуђивање самих јеретика због личног греха – по људској слабости и по оној из псалма: “Изједе ме ревност за дом Твој, јер заборавише речи Твоје непријатељи моји.”

Да су екуменисти прешли све границе у понашању према неистомишљеницима, то смо осетили на својој кожи.
“Можеш ти имати своје мишљење, али га задржи за себе, и гледај да га нигде не кажеш, јер и зидови имају уши” – рећи ће ти у поверењу.
Сви они који не мисле да је истина све што шљашти глобалистичком и овосветском славом упакованом у обланду папистичке финансијске и политичке снаге (и папа Францисковог левог либерализма допадања свету), за њих су глуперде, ксенофоби, са погледом као зомби, са зашивеном завесом за иконостас, са дверима закључаним катанцем, мритељи свега неправославног, више него што воле своје православно, итд.

За њих су ревнитељи и православни који се гаде екуменске лажне љубави, ништа друго до сирови националисти који у свом национализму (а где је национализам, ту је за њих и фашизам, нацизам, шовинизам) виде леп фолклорни додатак.
Узалуд је таквима причати да је је став сваког клирика Епархије у егзилу (и огромне већине верника) да је сваки национализам ван светосавског, паганство и идолопоклонство.
Узалуд је таквима доказивати да је у манастиру Епархије рашко-призренске у егзилу у бачкој Кули и у катакомби у Бечу, некада на литургији више несрба (Мађара, Словака, Русина, Украјинаца, Рома, Немаца, Пољака) који су се крстили у православљу и побегли од бачких екуменистичких новотараца-кешоловаца, него православних Срба, и да их је све више.

Они који у Цркви и вери Православној виде фолклорни додатак национализму углавном су остали код екуменистичких владика, јер њима екуменизам није ништа до обична црквена дипломатија и нека тешка филозофија – “има ко брине о томе, то су ипак наши свештеници који чувају традицију” – рећи ће вам бранећи отпадију и јеретике у СПЦ.
Они остају у својим храмовима и када им поп оде на Хануку, и када надбискуп беседи са солеје.

Видимо дакле, да таква тврдња екумениста нема никаве везе са реалношћу.

Није реткост да се чује из уста новобогослова и екуменистичких екстремиста да се “артемијевцима не може ништа објаснити”, „да су то људи једне књиге”, “острашћени националисти, који мрзе друге”, и да са нама нема разумног разговора него да се “артемијевци морају разголитити доказима о финанскијским малверзацијама клира и верника Епархије у егзилу”.

Свакоме ко је и једном ушао у било који манастир Епархије рашко-призренске у егзилу, посебно у почетку прогона, када су монаси из Манастира на Косову и Рашкој једва изнели и доњи веш, када се није знала судбина и шта их чека, приче о материјалној користи оних који су са том намером отишли за својим прогнаним владиком – делују смешно.

У почетку се није знало ни колико верника ће остати уз прогоњено монаштво и Владику. Бога су молили да их макар оставе на миру у Љуљацима, где би писали и беседили.
И данас је главно питање екумениста (који све гледају кроз своју матерлијалистичку призму) када клевећу Владику Артемија и њехову епархију: “одакле им новац?” – ваљда зато што су “деца монаха најбоље обучена и иду авионом у Турску на море”.
Бог и верници који долазе у манастире знају са колико одрицања, са колико муке су преправљене и дограђиване брвнаре и салаши, напуштене куће и викендице.
Никако да схвате да се нити клир нити било који верник не боји било какве финансијске провере, јер епархију одржавају и издржавају њени верници (оних пар десетина верника – како екуменисти сами себе самообмањују).

Управо ту лежи одговор на питање шта мотивише екуменисте у СПЦ за таква уверења, и за такав речних према онима који се не слажу са њима.

Мотив за екуменизам се види кроз анализу две врсте екумениста:

1) Екуменистички идеолози и искрени верници у то, су из уверења да је љубав све оно што је и сентимент, да ће се сви спасисти, и да се Христова наука и јеванђеље у новим околностима мора тумачити другачије него из времена Средњег века. Као и сви јеретици до сада, иза таквих ставова се крије неки телесни грех (у новом тумачењу, то је израз личности и љубав), па није немогуће да такви хипи-хришћани иза мантије скривају склоност према педерастији, блуду (каквог је морала жена која леже са монахом или владиком?), где нажалост из овога другог неретко дођу и ванбрачна деца која рођена у таквим околностима после расту са многим проблемима.

2) Материјалисти који у екуменизму виде рационални начин да задрже своју финансијску сигурност, позиције према свету, моћницима, медијима, другим финансијски јачим верским организацијама и деноминацијама. Тај став ће углавном бранити одбраном од ксенофобије, као и да су “позвани да сведоче Христа и другима”.
Њих можемо срести у скоро 99% случајева код свештеника који ће такав став бранити егзистенцијом породице. Богослови ће такав став бранити будућим парохијама и начином да се умилостиве надлежним владикама или утицајним екуменистима.

Наравно да је робовање нечистим силама неког појединца нешто што треба препустити Богу и молитвама отаца. Али, када се то робовање везује за појединца који је епископ, па ако тај епископ још квари Православље јересима и новотаријама, када такав оптужује прогоњеног владику Артемија за секташтво, онда православни народ мора да зна с ким има посла.

Још док је био јеромонах на Цетињу под будним надзором свог патрона Амфилохија, Јован Ћулибрк је показивао симптоме гадаринског робовања. И дан-данас ћете чути многе екуменисте који га знају из тих дана да је био “чудан“. Ништа то не би било чудно (сви монаси су чудни за овај свет), да то “чудан“ не значи неконтролисано и ничим изазвано насиље са његове стране према слабијима од њега.

Најочигледнији пример је био када је упао у Цетињску богословију и из чиста мира претукао десетак средњошколаца којима је могао да буде отац. Било је крви, сломљених руку и ногу. Да не би пукла брука у Подгорици како Амфилохије и његови батинају децу на Цетињу, митрополит је тада, док је још било заједничке државе, ургирао преко својих веза да се пребијени младићи превезу хеликоптерима на лечење у Београд на ВМА. Након овог крвавог пира Ћулибрка директор богословије на Цетињу, отац Момчило Кривокапић је у знак протеста главом без обзира побегао за Котор, након што је пре тога дао неопозиву оставку.

Још један случај памте Срби из Црне Горе који добро осликава гадарински немир Ћулбирка. Док је трајао пренос из студија радија Светигоре, Ћулбирк је из чиста мира извукао слепог дечака из столице (који је такође гостовао са њим у емисији) и треснуо га о зид, а потом о под. Они који су слушали пренос могли су чути ломљаву и вриске у студију, и не би веровали сами себи да након емисије нису разменили једни са другима истоврсна запажања.

Како се тачно манифестовао његов гадарински немир након Цетиња, можемо само претпоставити. Ипак, извесно је да се тај немир његов очитује и помахниталом начину ходања, говора и одевања, као и у френетичном екуменизму, новотаријама, али и аутошовинизму (његово кокетирање са култом Степинцеа – “Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу!“ и тражење опроста за наше грехе од усташа).

Такође, и у његовим сталним путовањима у Јерусалим, где је, по свему судећи ступио у папистички крижарски ред хоспиталаца реда “св. Лазара Јерусалимског“. На фотографијама доле можете видети како је он звао тај ред на своје устоличење, како га они хвале да је он њихов најватренији присталица и како траже од њега да настави са “духовним вођењем“ “Срба“ који су чланови тог крижарског реда.

Све ово је мали прилог за портрет једног екуменисте.

Нама остаје да на крају поставимо јавна питања владици Јовану Ћулибрку:

1) Да ли је нормално (или је само модерно), да један владика има фејсбук профил на којем је мачак, и који се зове Мргуда Јерусалимовић?
2) Ако волите мачке, које су заиста створења Божја и веома корисне у домаћинству, зар је тој мачки/мачку потребан фејсбук профил да би ловио мишеве/мачке?
3) Да ли сви ваши богослови знају за тај ваш алтер его фејсбук профил мачка Мргуде, или само одабрани?
4) Да ли владике монаси могу имати ванбрачне жене?
5) Да ли владике монаси по канонима могу имати ванбрачну децу?
6) Да ли сте ступили у папистички ред Хоспиталаца, и ако нисте зашто не демантујете крижаре да обмањују јавност на свом сајту?
7) Зашто сте одвели патријарха Иринеја код “хоспиталаца” и да ли вам је веза Горан Карић један од синова браће Карић, или Тахир Хасановић један од најутицајнијих масона који је, као што видимо, у више тајних организација?
8) Да ли је ово начин на који се борите против богословља старих сеоских “не ваља се“ попова?
9) Да ли су владика Артемије и његово монаштво прогнани, јер нису видели предности свих ових модерности?
10) Колико је било жртава у логору Јасеновац?
11) Шта вас још везује за Израел и Јерусалим?