Смрт Александра Сергејевића Пушкина

Дана 10. фебруара 1837. године, од последица упале трбушне марамице[1], умро је А. С. Пушкин.

Пред смрт је изразио  жељу да види свештеника. Када га је доктор Спаски упитао коме хоће да исповеди грехе, Пушкин је одговорио : „Узмите првог најближег свештеника“. Послали су по оца Петра из Храма Спаса нерукотвореног образа.

Свештеник је био дирнут дубоким поштовањем с којим се Пушкин исповедио и причестио Светим Тајнама. „Ја сам стар, нећу још дуго живети, не вреди ме заваравати“, рекао је он кнегињи Мешчерској, Карамзиновој кћери. „Можда ми нећете веровати, али рећи ћу вам да ја самоме себи желим такав крај, какав је он имао“.

Вјаземском је отац Петар, такође са сузама у очима, говорио о хришћанском расположењу душе Пушкина, који је Данзасу рекао: „Желим да умрем као хришћанин“.

Пушкинове муке су понекад превазилазиле меру људског трпљења, но он их је подносио, по сведочењу Вјаземског, с духом радости, оснажен Тајном Тела и Крви Христових. То је означило почетак његове духовне обнове, која се испољила пре свега у томе што је он заиста хтео да умре као хришћанин, опростивши своме убици.

„Захтевам да се не светиш за моју смрт. Опраштам му и желим да умрем као хришћанин“, рекао је он Данзасу.

Ујутру, 28. јануара, када му је било боље, наредио је да позову његову супругу и децу. Он на свакога од њих спусти поглед, положи руку, прекрсти их и онда, покретом руке, отпусти од себе. Плетњев, који је провео читаво јутро крај његове постеље, био је запањен чврстином његовог духа. „Он је тако подносио своје страдање, да ја, видевши први пут својим очима смрт, нисам у њој, ма колико то било чудно, видео ништа страшно“.

Болесник је нашао у себи снаге да утеши своју жену, опхрвану тугом, која је тражила подршку само у молитви. „Де, де, хвала Богу, све је добро“.

„Смрт долази“, рекао је најзад, „Карамзину!“ Послали су по Екатерину Андрејевну Карамзину. „Прекрстите ме“, замолио ју је и пољубио руку којом га је благословила.

Трећег дана, 29. јануара, снага је коначно почела да га напушта, као када догорева последње уље у светиљци. „Одлази“, тихо шапну Даљ Аренду. Али мисли Пушкинове беху још бистре. Само повремено их је заборав полудремежа помућивао. Још једном је пружио руку Даљу и проговорио: „Ево, уздигни ме, хајдемо, да, више, више, но, хајдемо“.

Његова душа је била спремна да напусти свој телесни храм и устремила се увис. „Крај живота“, рече самртник мало касније и још једном јасно понови, „Крај живота… дисање престаје“. И осенивши се крсним знаком, изговори Исусову молитву.

Гледао сам пажљиво, очекујући његов последњи удисај, али га нисам приметио. Сви су над њим стајали ћутке. После минут-два, упитао сам: „Шта се десило?“ „Сврши се“, одговори Даљ. Тако тихо, тако мирно се удаљила његова душа. Дуго смо стајали над њим ћутке, непомично, бојећи се да не нарушимо светост тајне смрти.

***

Овако је писао, у писму Пушкиновом оцу, Жуковски, који је и сам био сведок ове изванредне смрти, сликајући је истински дирљивим, препуним осећања, бојама. Посебно је указао на израз лица покојника, који је одражавао унутарњи духовни преображај, који је овај доживео у последњим тренуцима свога обитавања на земљи.

То није био ни сан, ни мир, нити одраз умовања, раније тако својствен томе лицу. Није то био ни поетски израз. Не. Нека важна, изузетна мисао се по њему разливала,  нешто као виђење, неко потпуно, дубоко задовољавајуће сазнање. Гледајући га, пожелео сам да га упитам: „Шта видиш, пријатељу?“

Епилог

Било је то неколико година по окончању рата, 60. године претпрошлога века. Протојереј Александар Ветељев је одслужио Божанствену литургију и, вративши се кући, затражио да му спреме чај. Севши на столицу, задремао је. У том тренутку, у собу му је ушао човек и рекао: „Жив био, баћушка! Зар ме не препознајете?“

– Ко сте ви?

– Ја сам Пушкин, Александар Сергејевић.

– Александар Сергејевић! Откуд ви? Је ли вас Господ помиловао? Да ли сте се спасли?

– Знате, баћушка, овде на земљи сви читају моје стихове и сви ме величају, али се баш нико за мене не моли. Преклињем вас, помолите се за мене!

– Александре Сергејевићу, тако ми је драго што вас видим. Наравно да ћу се молити за вас.

– Хвала вам, баћушка!

Неочекивани гост се поклонио и ишчезао. Потресен виђењем, отац Александар отвори календар: „На данашњи дан, 10 фебруара, а по старом рачунању 29. јануара, умро је Александар Сергејевић Пушкин“.

Не дочекавши чај, баћушка се поново обуче и врати у храм. Усрдно се помоливши пред престолом Божјим, извадио је из просфоре[2] честицу за упокојење слуге Божјег Александра.

Помолимо се и ми сви данас за песника.

С руског: Зорана Миљевић

По мотивима: В. И. Даља: „Смрт А. С. Пушкина“ (В. И. ДАЛЬ СМЕРТЬ А. С. ПУШКИНА) http://www.as-pushkin.net/pushkin/vospominaniya/vospominaniya-100.htm и др.

[1] Услед рана задобијених у двобоју ватреним оружјем, прим. прев.

[2] Просфора (грч. πρόσφορον — „приносим“) је квасни хлеб кружног облика који се користи при    служењу литургије у православној цркви.

Извор: Хронограф