Александар Дикић: ПРИЧА О ТРИ ТВРЂАВЕ

Ратови османске и хабсбуршке монархије водили су се на територији Србије у 18. веку.
Три рата, три мира и три тврђаве обележиле су овај период.

1699. године Карловачким миром реке Сава и Дунав постале су граница између два царства.
Турци у том периоду граде и утврђују Калемегданску, а Аустријанци Петроварадинску тврђаву.

Свесни стратешког значаја Београда Турци су приступили првој значајнијој реконструкцији застареле средњовековне калемегданске тврђаве.За управника радова постављен је аустријски пребег, венецијански градитељ Андреа Корнаро.

Новоизграђена артиљеријска фортификација, остварена без бастионих траса које су у то време на Западу биле практиковане, показала се као недовољно ефикасна у одбрани, пошто су је 1717. године Аустријанци предвођени Еугеном Савојским освојили и то уз релативно мале жртве.

Хабзбуршко царство је изградњом Петроварадинске тврђаве желело да спречи повратак Отоманске империје у средњу Европу.Да би у томе успело обезбедило је и новац и најбоље архитекте.
По величини и бројним одбрамбеним кулама, капијама, зградама и подземним војним галеријама створено је право ремек-дело.

Петроварадинска тврђава је данас по величини друга у Европи, после Вердена, и најбоље очувани фортификацијски објекат тог типа.
Простире се на 120 хектара, а у њеној изградњи учествовало је дневно и по четрдесет хиљада људи.

Састоји се из пет тврђава: Горње, Доње, Хорнверка, Брукшанца и Инзелшанца. Свих пет спојене су у једну функционалну целину те је са правом добила назив-Гибралтар на Дунаву.

Радови на изградњи  Петроварадина прекинути су новим аустријско-турским ратом ( 1716 – 1718).

У настојању да измени одлуке Карловачког мира Турска је започела нови поход на Аустрију.
Принц Еуген Савојски дошао је у Футог 9. јуна 1716. године са 42 000 пешака и 23 000 коњаника. У Петроварадинској тврђави већ је било стационирано 8 000 војника.

Од 26. до 28. јула велики везир Дамад Али-паша прешао је Саву са око 150 000 војника.

До сукоба је дошло између Карловца и Петроварадина и Еуген Савојски је својом брилијантном тактиком успео да порази многобројнијег непријатеља. Чак је и сам велики везир изгубио живот.

Након битке код Петроварадина Аустријанци су освојили Темишвар и Београд чиме су се стекли повољни услови за склапање мира у Пожаревцу 1718. године којим је хабсбуршка монархија добила Банат и део Србије северно од Западне Мораве.

Под аустријском доминацијом Београд је у првој половини 18. века доживео велике промене.
Планском изградњом насеља, подизањем разних нових здања и досељавањем католичког становништва град је полако губио оријенталне карактеристике и брзо стицао изглед европског барокног насеља.

Најкрупније промене догодиле су се на његовом утврђењу пошто су нове власти одлучиле да темељно и систематски приступе решавању питања одбране.
По пројекту Николе Доксата де Мореза извршена је велика реконструкција београдских утврђења. Овим јединственим градитељским подухватом, који је трајао пуних петнаест година, град је добио савремену артиљеријску тврђаву обликовану у складу са фортификационим принципима француског градитеља и маршала Себастијана Вобана.

Спајањем бастионих траса на потезу од обале реке Саве, линијом данашњег Косанчићевог, Топличиног и Обилићевог венца, преко Трга републике, Дорћола до обале Дунава Београд је претворен у један од највећих и најбоље утврђених градова у Европи.

У исто време, Турци истерани из Београда започињу стварање свог новог упоришта које ће учврстити нове границе царства.
Султановом повељом од 19. фебруара 1719. године отпочела је изградња нишке тврђаве.

Ниш постаје центар Беглербеглука Румелије, односно свих турских поседа на Старом континенту.
Радови су почели у пролеће исте године по пројекту турских лагумаша, браће Мехмед-аге (главни архитекта) и Мустафа-аге.
За изградњу је ангажовано око десет хиљада спахија из десет санџака, а 1723. године на зидинама је радило 40 цариградских мајстора каменорезаца, а бедеме зидало 400 зидара.

Тврђава је грађена по устаљеном систему бастионе трасе. Имала је полигонални облик са седам неједнаких страна. Улазни део је спуштен сасвим уз мост,  а источни и западни бедем пружају се под углом удаљавајући се од Нишаве. Оба ова бедема завршавају се снажним бастионима.

Северозападни део бедема , према градском пољу, полукружног је облика преломљен са четири већа бастиона. Изломљена линија бедема са два мања бастиона је на јужној страни  према Нишави. Висина бедема је осам метара, просечна ширина три метра, а укупна дужина 2100 метара.

Површина тврђаве је 22 хектара.

Завршетак главне Стамбол-капије обележен је 1723. године постављењем плоче која слави султана и његово величанствено дело.
И данас арапским писмом на овој плочи изнад улаза пише:

„ Цар који је величанствен као Александар, цар који је славан као Дарије, јесте султан султана светлих Ахмет хан….Он начини град нишки по Александровој системи и стави душманину гвоздену пречагу на пут. Он намести овом граду гвоздене капије и позавидеше овом граду и Родос и Кандија. На зидовима градским сагради куле и бедеме му подиже до свода небескога. Он је већ све уредио.Висина кула ових не може се догледати и у рововима градским начинио је кладенац на ком се свет огледа.Капије, зидине и табије утврдио је.Сваки зид и свака кула стоје као накострешени лав.Јуриш капија претвори се у излазак војничких џинова.Кроз њу долази војска граду у помоћ.Свака кула достиже највеће сводове.Пре годину дана доврши се ова градска капија и на њој се подиже свод.У целој царевини поста ова капија најјача заштита и султан Ахмет трећи начини нишки град најтврђим градом 1723. године.“

Ипак, овај „најтврђи“ град освајају Аустријанци 1737. године, али се после прегруписавања Турци враћају и поново га заузимају. Од те турске најезде Ниш је бранио Никола Доксат, градитељ београдске тврђаве, и он успева да се пред огромном турском војском повуче и спречи потпуни пораз.

Никола Доксат је због овог чина осуђен на смрт и погубљен на свом Калемегдану.

Недуго затим, Аустријанци пред обновљеном турском силом бивају принуђени да напусте Србију порушивши сва утврђења која су до тада саградили.
Београдским миром 1739. године хабзбрупка монархија се потпуно повлачи са територије Србије јужно од Саве и Дунава.

Три тврђаве које су наизменично падале из руке у руку оба царства данас у Србији чувају успомену на период када су границе две цивилизације тек добијале своје обрисе.

Српски Културни Клуб