“Велики посао” Немачке на Балкану

Чини се да су се представници Немачке уморили од сталног оповргавања тврдњи да ЕУ/Немачка не захтевају признавање независности Косова. Напротив, од 2011. године они непрекидно врло јасно захтевају одрицање од севера и признавање независности Косова.Још једна у низу таквих изјава уследила је 15. марта 2013. године. Овај пут од представника комитета за иностране послове Бундестага Рупрета Похленца (ХДС). Он је приметио да ЕУ пре пријема нових чланова мора да реши пре свега, питање постојања еврозоне. Он је посебно подвукао за Србију да, “уколико она на крају не призна независност Косова, неће постати члан ЕУ”. Осталим земљама западног Балкана, Поленц је упутио јасан сигнал: “све земље могу постати чланице ЕУ, уколико испуне све услове”.[1] Ни много, ни мало. Очигледно се ту не ради о критеријумима из Копенхагена, већ о свим условима које блок водећих западних земаља жели да стави на дневни ред.

Западне дипломате не само да себи дозвољавају да постављају услове, већ и на најбезобразнији начин демонстрирају цинично-презрив однос према Србији, коју су претходно разорили и практично уништили, одбацивши је на ивицу потпуне националне опустошености.Тако је 2. марта 2013. године амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби, на лични позив потпредседника и министра одбране Србије Александра Вучића, на Правном факултету Београдског универзитета одржао предавање које се завршило одговарањем на питања из публике. Између осталог, студенти су поставили питање поводом претходне оцене од стране званичника САД о делатности ОВК као терористичке организације. Амбасадор је прво упао у неку конфузију, а потом је направио неочекиван закључак о томе да су се “са становишта САД, и људи који су сада на власти у Србији, бавили су се тероризмом”. Да ли ово треба оценити као још једну уцену-упозорење српској власти, које прелази све оквире прихватљивих норми понашања страног дипломате у једној земљи или поређење формалног државног руководства Србије са ОВК бојевицима показује традиционално увредљив став САД према Србији? Даље је Кирби указао да “Србија мора да гледа у будућност, а не у прошлост, она треба да решава привредне проблеме, незапосленост, корупцију, а не Косово”, објашњавајући да је војна агресија којој је земља подвргнута током 78 дана и која је однела хиљаде живота, привредно одбацивши земљу на ниво са почетка двадесетог века, – “била исправно решење, сложили се ви са тим или не сложили”. Додао је да “њему не пада на памет да се извињава” и да му “због тога није жао”. Зато је приликом одговора на питање једног од студената поводом могућег отцепљења Тексаса, Кирби са негодовањем одбацио и саму помисао на тако нешто: “Тексас је потпуно друга ствар, то треба да се зна од самог почетка. Тексас је јужни амерички регион, а не јужни српски регион и овде разговор о отцепљењу не може бити узет у обзир, а питање је врло безобразно, чак више смешно него увредљиво”.[2] Речи саме за себе говоре. Исто као и дела: Конгрес САД је у 2012. години за подршку “младој НАТО џихад држави” издвојио за Републику Косово суму од 67, 45 милиона долара, за 2013. годину – 57, 669 милиона долара, предвиђених за програм развоја Полиције Косова, Безбедносних Снага Косова, јачање судског система и структура локалне самоуправе (директна опасност за север покрајине – А.Ф.) и за развој система вишег образовања (није случајно да Хашим Тачи намерава да отвори још 3 универзитета, који ће несумњиво постављати кадрове за обуку Албанаца у читавом региону – А. Ф.), но, значајан део средстава САД усмерен је на интеграције српске мањине у “заједницу и владу Косова”.[3] Тако САД доследно, до краја, спроводе свој “посао на Балкану”.

Сада постају познате појединости дипломатског “великог посла” са учешћем Немачке – другог, по геополитичкој тежини, присталице “нарко-хируршке државе”, са којом је власт у Србији успоставила широке вишестране односе у марту прошле године. После српских избора у мају 2012. године и доласка на власт Николића, Вучића и Дачића, како примећују западни и српски медији – западна алијанса је добила много више него од екипе Бориса Тадића, добила је “кооперативнијег” партнера по питању завршног одузимања Косова од Србије. Актуелна српска власт је добила изборе управо захваљујући обећању да ће променити политику у односу према Космету. А никако – како подвлаче представници српске јавности, посебно Срба са севера покрајине – због тврдње да ће наставити политику претходног режима о одустајању од Космета. Нове власти су чак тај курс убрзале и довеле ствар до логичног краја. Сада се говори само о додељивању или недодељивању пуномоћја заједници српских општина у оквирима независног Космета. Тако председник Т. Николић подвлачи да би “српска заједница на Косову требало да доноси статуте, правилнике, одлуке, решења и уредбе на основу закона које доноси Скупштина Косова”, подсећајући да би “у косовској скупштини српска заједница била представљена и да би у тој скупштини закони који се односе на српску заједницу морало да буду донети тако што би српска заједница већински гласала за те законе”.[4] Нема сумње да формални критеријум за гласање Срба за законе Косова који се њих тичу, може бити обезбеђен од стране “хируршког” режима Хашима Тачија, како се каже “на добар или на лош начин”.

Радна верзија “Оквирног споразума Србије и Косова” била је позната 11. марта, а њен иницијатор је фонд Конрада Ајзенхауера. Тај радни документ био је предат у јануару “човеку од посебног поверења Ангеле Меркел”, који се налази на месту специјалног саветника канцелара за спољну политику и безбедност – Кристофу Хојзгену. У фебруару 2013. године, К. Хојзген је предао документ потпредседнику српске владе Александру Вучићу, током његове последње посете Берлину. Радна верзија предвиђа и да “обе стране развијају међусобне добросуседске односе засноване на принципима немешања у унутрашња питања и обостраном поштовању територијалног интегритета; сагласност да њихово чланство у УН и другим међународним организацијама неће имплицирати потврду на основу међународног права, као и да се обавежу на пуну примену договора постигнутих под патронатом ЕУ; ни једна од страна не може представљати другу у међународним односима, нити деловати у њено име, као и да им је ауторитет ограничен само на њихову сопствену територију.[5] То је много више од онога што се од Србије тражи на преговорима са Приштином под окриљем ЕУ. Но, Немачка дипломатија инсистира да ће само у случају испуњења услова канцелара Ангеле Меркел, бити омогућено Србији да настави са евроинтеграцијама.

После 13 година од окончања војне агресије против Југославије, која је означила почетак “косовске независности” и пет година од проглашења “независности Републике Косово”, она није била у стању да изгради одржив економски и политички систем. Без обзира на сву помоћ западне заједнице, укључујући и само званичних 5 милијарди евра финансијских средстава, Косово остаје најнеразвијенији део европског континента. Међутим, са више него развијеном криминалном структуром, коју такође не поседује ни један регион у Европи. Један део “косовара” бежи са Косова, маштајући о животу у “нормалној земљи”. Други део призива Немачку да реанимира план о финасирању реформи у Албанији који је предложен још 1992. године и који је одбацила Француска, само сада пренесен на читав регион Балкана: ”поједноставити управљање ЕУ регионима, извести међународне организације и омогућити Немачкој да ради свој посао”.[6]

Као резултат трансформације региона, подела власти пролази преко линије раздвајања између САД и Немачке (и њихових сателита). Немачка излази на пут потпуне политичке и економске доминације у региону.

Ана Филимонова / Фонф Стратешке Културе