НАЈАВА НОВЕ КЊИГЕ МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА

Недавно је из штампе изашла књига Грешног Милоја под насловом „АРШИН“, у издању наше издавачке куће „Ревнитељ“ из Ниша.

Питали смо аутора зашто се књига зове „АРШИН

            Добили смо одговор: >>На то питање сам одговорио у уводном тексту, у коме сам, уз остало рекао:

Аршин је старинска мерa за дужину. У преносном значењу аршин је мера уопште. Циљ свих мера био је да буде онако како је поштено. Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога, Јер је казано: каквом мером мерите, мериће вам се (Мт 7, 2).

У народу постоји израз: „двоструки ар­шини“. То су, у ствари, различити вредносни критеријуми за исту ствар.

Тако на пример (што би рекао Ву­кајлија): интелектуалац алкохоличар је боем – а необразован алкохоличар је бекрија; кад сиромах иде у поцепаним панталонама, он је бедак – а ако је богат, он је пратилац модних трендова…

Елем, у наше дане, догодио се један немио случај у једном манастиру. Сам по себи тај случај не би заслуживао неку посебњу пажњу, јер у свакој породици буде неспоразума. Ти неспоразуми буду и прођу.

Лако и безболно прођу кад онај ко је проузроковао неспоразум то схвати и по­каје се. Или се не покаје, него оде у бели свет. Тамо где мисли да ће му бити боље, лакше и корисније. И отуд пошаље дописницу и каже: Драги моји, здраво сам и добро кое и вама же­лим. Или се, пак, изгуби у том свету из својих снова. Не јави се. Одроди се.

Овде се, међутим, није догодило ни једно ни друго.

Овде се догодило нешто треће.

Овде су се појавили разни аршини. Једну меру има један високо котирани интелекту­алац, а другу меру има један раденик, човек оскуд­них школских диплома, али образован, што би рекао Свети Владика Николај: јер има образ.

Ова књижица започиње писмом тога радника, којим он убарабарује ар­шин високог интелектуалног посленика и свој аршин. Тај раденик је један од оне мале браће Господње за кога би многи, у први мах, рекли: Он се кочопери ко сви­тац задњицом или ко дете праћкицом. Не тре­ба, међутим, сметнути с ума да и малени сви­тац, својим свићкањем, може да спасе човека који би у помрчини и безвиђу, закорачио над провалију, као што и дечак својом праћкицом, попут Давида у време оно, може да отклони опасност од погибељи својих ближњих.

Писцу овог књижурка су приспела добронамерна, оштра, критичка писма прија­теља која су била одмерена једним аршином. Одговор на њих је био по нешто другачијем аршину.

Након тога, први је схватио да му је мера била погрешна, па је одлучио да промени аршин.

Многи моји дугогодишњи, веома драги, пријатељи – осуђујући владику Артемија низашта (јер знају пола истине, што је слично неистини)  – жестоко су осудили и моју маленкост.

Знам да трпљењем треба спасавати душу своју, али нашавши се у теснацу, у без­излазу, између наковња и чекића, покушао сам да пронађем излаз.

А у сваком безизлазу постоји излаз – како нас учи свети Јустин.

Одлучио сам да све аршине изнесем на виде­ло дана.

Нека свако ко прочита овај књижурак, одмери мером којом жели да му се мери, пре него што баци још један камен на вла­дику Артемија, осуђујићи га за „немилост“, „исхитреност“, „смишљеност“…<<