СЕЂАЊЕ (72. Специјална Бригада): Било је тих ратних дана херојске епопеје смрти свуда око мене, али и живота, много више.

У славу предака, на понос потомака…

„И храбрости и чојства и јунаштва и толике жељене српске слоге и вере у победу и наде у будућност без ратова и смрти. Тих дана су исписане најсветлије странице борбе за слободу отаџбине у новијој српској историји. Ја сам живи сведок који је био у већини најтежих и најкрвавијих битака на Космету и који зна да су сви који су с пушком у рукама бранили домовину ушли у легенду, и мртви и рањени и осакаћени и живи и удовице и сирочићи“

 72. СПЕЦИЈАЛНА БРИГАДА

Са припадницима 72. Специјалне Бригаде, у чијем саставу је по свему изузетна специјална противтерористичка јединица „Соколови” чији је команданту време агресије био Маркан, а његов заменик Таки садашњи командант, моји добри ратни другови и пријатељи, стално сам био у контакту током 1998/99. године.
Бурни догађаји су нас спајали.
Тамо где су они били било је најжешће, а ја и Тома смо управо те најжешће битке и хтели да забележимо, што, наравно нисмо могли седећи у склоништима или у студију, већ боравећи тамо где је била битка прса у прса, где се крварило, гинуло. улазило у легенду и историју.
Сигуран сам да ниједна телевизијска екипа у свету није, као Тома и ја, била током 78 дана рата 24 часа дневно изложена стопостотном ризику, да је била у толико битака, у првим и испред првих линија, да је снимала дејство авиона са брда по којима су падале касетне бомбе, да се осам пута враћала из готово сигурне смрти, да је улазила у тек напуштене терористичке касарне, да се сретала с терористима очи у очи, да је за 78 дана рата превалила 26.000 км по Космету и да њени чланови при томе нису погинули од мина, бомби, ракета, терориста.
А све то за нашу Србију.
Једно смо Тома и ја увек говорили-ако погинемо да то буде часно и храбро, да се наша деца поносе нама.
Сада сам сигуран да ђаволски тешко и ризично.
Ни данас, док пребирам по тако живом сећању и пишем овај запис који ће бити једино аутентично сведочанство о херојској одбрани земље, коју су бранили народ, његова војска и полиција на целом Космету, никако ми није јасно како сам с мојим ратним другом, верним пратиоцем Томом, успео да све то преживим и вратим се жив из рата.
Када се осврнем на тих 78 дана, али и на 1998. годину, можда је само један одсто шанси било на страни живота, а смрт ме није хтелаиако не могу да не признам да сам јој се несебично и лакомислено нудио, чак јој срљао у наручје.
Било је тих ратних дана херојске епопеје смрти свуда око мене, али и живота, много више.
И храбрости и чојства и јунаштва и толике жељене српске слоге и вере у победу и наде у будућност без ратова и смрти.
Тих дана су исписане најсветлије странице борбе за слободу отаџбине у новијој српској историји.
Ја сам живи сведок који је био у већини најтежих и најкрвавијих битака на Космету и који зна да су сви који су с пушком у рукама бранили домовину ушли у легенду, и мртви и рањени и осакаћени и живи и удовице и сирочићи.
И та легенда мора да буде забележена.
Зато и отварам тешке ране Косметске које ће ме до краја живота прогањати и пишем ово сведочанство како се херојски, витешки и успешно ратовало.
А ране, тешке и крваве, боле.
Нема више Остоје, Драгана, Радивоја, Звездана, Слађане…
Остало је сећање, остали су њихови сирочићи и удовице, уцвељени родитељи.
И Космет натопљен српском крвљу по којој газе терористи и нато војници.
Посебно се поносим сазнањем да на Космету нису ратовали и гинули само Срби и Црногорци.
Колико је само младих људи, официра, војника, резервиста и добровољаца било из редова националних мањина у Србији.
Хрвати, муслимани, Мађари, Македонци, Бугари, Роми, Горанцибили раме уз раме са Србима.
Такмичили су се у херојству и јунаштву бранећи земљу у којој живе, која је њихова домовина.
Било је и надасве храбрих Руса који ношени словенском блискошћу и православљем оставише своје животе заједно са словенском браћом на Космету.
После више од шест векова рођени су и у крвавом рату стасали достојни наследници цара Лазара, Милоша Обилића, косовских јунака, мајке Југовића.
Рођени су нови Обилићи.
Наш народ и грађани Југославије треба да уче како се брани и гине за слободу отаџбине.
Косовски јунаци су ушли у историју а историја је најбоља учитељица слободе, опстанка и развоја народа.
Тај херојизам и одлучност да се одбрани отаџбина не смеју да буду никада заборављени и треба заувек да остану дубоко утиснути у дух и свест српског народа и грађана Југославије.
У историји ратовања крупним словима ће бити забележене и битке које су водили „соколови” из 72. Бригаде.
Акција „Молитва”, коју су извели маја 1998. године, по начину извођења сигурно може да уђе у уџбеник.
“Соколови“ су се тада налазили у пограничном подручју између потока Морина и Молића, у захвату пута који од Поношевца, недалеко од Ђаковице, води на нашу караулу Морина.
Ту добијају информацију да се у том подручју налази група терориста која има задатак да прихвата терористе и наоружање из Албаније и пребацује их у Јуник.
Четири „Cокола” по мраку крећу у извиђање.
Лица су им, као што и приличи специјалцима, премазана маскирним бојама а преко главе имају мреже.
Носе лако наоружање, без сувишне опреме.
Прибор за преживљавање у природи је саставни део опреме.
Задатак је да извиде тај терен, али да не дејствују на терористе које уоче.
Ноћ је.
Улазе у поток Морина и иду кроз шуму Риња пребацивањем уз стално осматрање.
На главама, преко једног ока, имају “баба-роге“-ноћне системе за осматрање кроз које се околина ноћу види као по дану али у зеленкастој боји.
Наилазе на патролу од четири терориста који иду сеоским путем у колони и причају.
Пролазе поред „Cоколова” који су залегли на десетак метара поред бадњака држећи терористе на нишану.
У пушкама је пригушивачка муниција.
Један терориста застаје и недуго затим наставља.
После двадесет минута терористи горњим путем обилазе школу у Доњој Морини која се види са Планика где су припадници полиције.
Терористи одлазе у истурену осматрачницу, у кућу Љуље Пуљете где су провели ноћ.
„Соколови” настављају, прелазе пут и иду потоком.
Вода им је до врата.
Пушке АК-47 са бацачем граната држе изнад глава и пазе да се не накваси камера коју носе.
Крећу се отежано кроз воду, са размаком десетак метара.
Прво иде челни, па застане, налони се на бедем потока и штити другог док му не приђе, па онда наставља напред.
И тако десетак километара кроз поток и воду.
За то је потребна изузетна и врхунска физичка припремљеност што „Cоколови”, мајстори борилачких вештина, имају.
Свануло је.
Излазе из потока на ливаду која је ограђена бодљикавом жицом до потока.
Пузе, секу жицу маказама и провлаче се испод ње.
Онако мокри, с униформама натопљеним водом, пузе уз поток.
Све је пуно блата и ниског растиња.
Излазе на блатњаву ливаду дужине 90-100 м коју морају да препузе пробијајући се кроз ниско растиње.
Споразумевају се само сигналима рукама.
Прво пузи челни док га други покрива а последњи контролише терен иза.
Први долази до жице с друге стране ливаде, сече је и прави излаз након чега креће други.
Када он дође на 2-3 м од првог, креће трећи, па четврти.
Улазе у шуму у којој има путељака и крећу у извиђање веома опрезно осматрајући да ли има жица од постављених потезних мина, укопаних мина, или необичног камења.
Наилазе на беле облутке који су наслагани у круг у чије је средиште пободен штап.
Затим, на сред пута налазе велику убрану печурку окренуту наопако, а недалеко гомилу наслаганог грања.
Око обореног дрвета које је почело да трули формирају базу.
Мокри су и блатњави али, на срећу, време је лепо.
Не смеју да пале ватру да их терористи не открију.
Око обореног дрвета навлаче гране да могу да седну и прилегну.
Осматрају.
Између Риње и борове шуме је усек/поток.
Са ивице виса на коме је борова шума види се база терориста око бунара.
Док један од „Cоколова” чува леђа остали формирају осматрачке тачке.
Пењу се на дрво где је гушћа шума.
Са осматрачнице виде село Молић из кога иде група терориста.
У Молићу је било 30 терориста који су ту формирали прихватницу за терористе и наоружање из Албаније, које су одатле пребацивали у Јуник и одакле су осматрали наше снаге.
„Соколови” виде терористе како из Молића иду преко ливаде до бунара.
Сви су у немачким униформама, али неки носе и сиво-маслинасте униформе.
„Соколови” гледају и снимају камером смоту десет терориста код бунара.
Терориста с дугом брадом је постројавао остале којима је база била у кући.
„Соколови” су удаљени 400м.
Осматрају терористе двогледима, а ноћу пасивним двогледима који омогућавају осматрање по мраку.
Док осматрају поподне их прекида Шиптар који на 20м иза њих, на путићу, почиње да сече дрва и пева.
„Соколови” се тада притаје.
Шиптар ускоро завршава и спушта се у поток.
Непрекидно осматрају дању и ноћу.
Терористи увече укључују агрегат за струју, излазе из куће и пуше.
Ровове су ископали код великог багера.
Изнад потока Морина, у Рињи је друга база.
До ње су се терористи пели мердевинама које су оставили у дворишту куће где су боравили и наслонили их на земљу која је ту била природно вертикално одсечена и личила на високи зид.
Из куће су се терористи мердевинама пели директно на брдо одакле су осматрали пут од Горње Морине ка нашој караули Морина.
У шумици на брду до које су се пели мердевинама био је постављен бестрзајни топ и митраљез ДШК.
Када се одмарају, терористи развуку канап на два кочића око себе у висини 1,5 м и вежу две празне конзерве које, ако неко налети на канап, заклепећу и опомену терористе да имају нежељене посетиоце.
Колико сам само пута прошао путем Горња Морина, караула Морина и не знајући да сам на нишану терориста.
Другог дана осматрања, око 17,00 часова, „Cоколови” су гледали молитву терориста који су прали ноге на бунару пре смотре.
Из Риње су сишла двојица терориста са зеленим береткама и борбеним прслуцима и дошли до бунара.
На смотри је терориста с брадом стао испред осталих и поздравио их стиснутом песницом на челу.
„Соколови” ноћу крећу натраг у базу у коју се успешно враћају после десетак километара.
Сутрадан се у бази „Cоколова” анализира снимљени материјал и доноси одлука о разбијању терористичке групе.
Прво треба овладати кућама у Доњој Морини коју обилазе с горње стране.
Око 10:00 часова четири припадника „Cоколова” пролазе до куће где су се базирала четворица терориста.
У кући налазе личну карту једног терористе.
Излазе из куће.
Треба да направе заседу код школе и јаве осталима ако крене терористичка патрола.
Земљиште је испресецано, има доста усека, жица, и неколико потока.
Постављају заседу код школе.
Двојица „Cоколова” седе у води, у потоку, наслоњени уз речну брану.
Лица су им премазана бојама, вода им је до груди.
Трећи је у мањем потоку, а четврти лежи у живој огради крај дрваре код школског дворишта.
Главнина „Cоколова” улази у кућу где је било стражарско место терориста.
„Соколови” у заседи чују петорицу терориста и то јављају моторолом екипи у највећој кући.
Један терориста улази кроз капију у двориште.
Један од „Cоколова” је на спрату.
Испод, до пола подигнуте, ролетне нишани кроз прозор, са два метка са пригушивачем ликвидира терористу у дворишту који је на униформи имао округлу ознаку Учк и оквире са муницијом.
Тада остали терористи беже и наилазе на заседу.
Двојица терориста прелазе преко ливаде иза леђа „Cоколовима” у заседи, „Cоколови” их виде али су им далеко.
Један терориста излази на пут, застаје и осматра с пушком спремном за дејство.
Креће, али га наш борац из потока са два метка, на десетак метара, ликвидира.
Терористи који су прешли пут јављају се осталима у бази.
Убрзо се појављује група терориста преко моста.
Двојица терориста долазе до дрвореда испред школе.
Један претрчава на другу страну пута али га ликвидира специјалац који седи у заседи у потоку.
Тада остали терористи отварају ватру наслепо, јер не могу да виде „Cоколове” у заседи.
Другог терористу, који је код себе имао војну књижицу ВЕС извићач, на путу ликвидира специјалац из потока.
Остали терористи беже преко моста.
Други део акције се наставља сутрадан када се „Cоколови” пребацују на караулу Морина и одатле крећу.
Дуж пута један БОВ пуца по Рињи а са Планика војска с „бровингом” туче симулирајући напад.
За то време „Cоколови” иду ободом Риње да би дошли иза лећа терористима у рововима.
Пре ровова се завршава шума и почиње папрат.
Кроз Рињу „Cоколови” иду тихо, пребацивањем по групама.
По испресецаном земљишту држе међусобни размак петнаестак метара.
Долазе до ивице шуме и осматрају ров који је удаљен двадесетак метара.
Виде тројицу терориста десно који испред земунице пију кафу.
Земуница је укопана у жуту земљу у кориту потока који је пресушио .
Тројица „Cоколова” су спремни за јуриш.
Осталих седам је на ивици шуме.
Један даје руком сигнал за напад.
„Соколови” трчећи што брже могу упадају у ровове.
Њих тројица прилазе на 6-7 метара терористима на које пуцају у трку.
Један терориста пада.
Рањен је, вапи у помоћ, виче: „Мајко, мајко”.
Иако је у току битка прса у прса један од „Cоколова” не заборавља на витештво, које је главна одлика српског борца кроз све ратове, брзо превија рањеног терористу који међутим, убрзо умире.
Двојица терориста почињу да се извлаче.
За њима остају шољице и једна ципела јер је терориста побегао бос.
Тада терористи из рова који је у мртвом углу иза земунице, бацају бомбу на „Cоколове” и гађају их ручним бацачем.
Иако рањен у лакат, један од „Cоколова” и даље пуца на терористе који беже према Доњој Морини.
Митраљез ПКТ држи у једној руци, док из друге липти крв.
Поред главе једног специјалца пролази ракета из ручног бацача која је била толико близу да је осетио њен врућ млаз.
„Соколови” овладавају ровом.
Тада БОВ, који је дејствовао с пута, иде преко моста и улази у село.
Терористи почињу да беже из села али наилазе на другу групу „Cоколова” која им је из Риње пресекла пут за извлачење ка потоку Морина.
Прецизном ватром, у чему су мајстори „Cоколови” ликвидирају остатак терористичке групе а терористи из базе крећу према Рињи и налећу на „Cоколове” који су изнад њих.
Наши специјалци тада са двадесте метара бацају бомбеи елиминишу их.
Терористи панично беже мислећи да их напада читав батаљон.
А уствари у акцији учествује двадесте „Cоколова” који се заиста боре као батаљон.
Улазе у базу терориста где налазе 24 самара пуна муниције и наоружање, инпровизовану болницу, два бестрзајна топа, 12 минобацача 60мм и 10 ДШК.
Војници су у тој терористичкој бази утоварили и одвезли два камиона наоружања и муниције.

Ниједан од „Cоколова” у акцији није страдао.

*

Извор: Чојство