Тај језик чудесни, или- “Марш у спорни орган”!

Недавно су медији пренијели- да је Скупштина Црне Горе одустала од употребе два необична слова азбуке, која су настала у процесу параноидне језичке алхемије спровођене у тој држави. Дакако, у школама се то није десило, што је јако чудно, већ је настављено малтеретирање дјеце и даље ширење неписмености паланачког типа.

Наравно, логика говори да је све требало бити обрнуто. Управо је то разлог да се још једном вратимо на моменте стварања чудовишта званог “нови језик”, и да направимо паралеле са сличним пројектима у сусједству.

Доктор језика вјерске групе и први црногорски аутомобил

Кључни, ововремени језикословац на брзину скрпљеног “црногорског језика” је извјесни подгоричанин Аднан Чиргић. Студирао је у Никшићу, а завршио постдипломске студије у Осијеку код хрватских вуковаца. Докторска дисертација му је носила назив – ”Говор подгоричких муслимана”, те одмах изазвала позорност јавности и дилему- колико се говор подгоричких муслимана разликује од говора подгоричких православаца или подгоричких католика? Јер, сама тема алудира да се језик у Црној Гори разликује и по томе- којој вјерској групи припада грађанин, па чак и у оквиру једног јединог града, што је јако необично и поприлично перверезно?

Поцијепавши језик у Подгорици по вјерском предзнаку, поставши први професор језика подгоричких муслимана, Чиргић је себи придодао титулу- првог професора црногорског језика?!

Елем, ако ствари гледамо реално, и са благим призвуком ироније, Чиргић не само да не може бити “први професор црногорског језика”, већ не може бити нити “први професор подгоричког језика”, јер није изучавао језик подгоричких хришћана, већ се фокусирао на посебности језика вјерске групе којој сам припада.

Дакако, неизоставно се намеће и мноштво нових питања. Рецимо, да ли се говор подгоричких муслимана разликује од говора никшићких, пљеваљских, петњичких или хeрцегновских муслимана? Логика говори- да је тај говор исти, вјероватно би се његова докторска дисетација звала: ”Говор муслимана Црне Горе”. Како се она није тако звала, то је очигледно да Аднан Чиргић није у стању да савлада и стандардизује чак ни језик муслимана у Црној Гори.

Елем, да је успио изаћи на крај са стварањем муслиманског језика на нивоу државе, у следећем кораку се могао посветити унифицирању језика православаца у Црној Гори, а потом и језика католика, агностика и атеиста. Тек послије тога би имао чисту позицију да сублимира језике вјерских група и направи нешто што се могло звати “унифицирани и стандардизовани црногорски језик”, ако је та мисија уопште могућа.

И тако, док су се мучним радом на стварању новог хрватског језика у суједној држави бавили искусни Стјепан Бабић (рођен 1925.), Радослав Катичић (рођен 1930.) и Далибор Брозовић (1927.- 2009. ) – академици и најзначајнији хрватски језикословци, то је улога у стварању новог црногорског језика допала млађаном Чиргићу (рођеном 1980.г.), који је докторирао у Осијеку 2007. године, у двадесет седмој години живота.

Те исте године Чиргић је постао равнатељ “Црногорског института за језик и језикословље”, а потом и предсједник “Одбора за стандардизацију црногорског језика”, основаног 2008. године.

Док су мучне, а често и несавладиве задатке преображаја језика- код других народа рјешавали лингвисти са пола вијека искуства и научног рада, у Црној Гори је тај задатак дат момку без искуства који не зна- “шта му главу носи”.

Суочивши се са задатком којему није вичан, Чиргић је изабрао прости пут. Елегантно је преузео разултате Вукове реформе српског језика, убацио два нова слова, неке архаизме и кроатизме, и то смјехотресно штиво ауторизовао под својим именом.

Елем, да је Аднан Чиргић случајно био официјални дилер “Опела” у Црној Гори, те добио задатак да направи “први црногорски аутомобил”, сиуација би се поновила као и у случају језика. Скинуо би знак “Опел” и ставио на његово мјесто ознаку “Аднан”, зеленом бојом тонирао стакла на аутомобилу- а на вратима угравирао “два нова знака” с небa, те бренд “првог црногорског аутомобила” пустио у промет.

Асимилација Бошњака од стране “црногорско- дукљанских националиста”

Овакво језичко лударање је као резултат донијело дизање тензија у јавности, озбиљну причу о језичком насиљу и асимилацији, али и тврдњу да се ради о исувише поганом експерименту на чијем су се удару највише нашли основци.

Да то подизање напетости нема граница видјели смо недавно, када је пресједник Скупштине општине Петњица, варошице насељене искључиво бошњачким становништвом, оптужио једног утицајног црногорског политичара да је “црногорско- дукљански националиста” који жели “да асимилира Бошњаке у Црногорце”! Како је ова оптужба заиста озбиљна, јер указује на кршење основних грађанских права у које спада и право на идентитет, то се она уклапа у тему овог текста.

Носилац оптужбе није образложио пунктове по којима се та асимилација спроводи, али се да претпоставити да се она односи и на неку врсту могуће- језичке асимилације Бошњака од стране Црногораца. Ако та теденција постоји, а нема сумње да је то тако, онда је прецизна адреса оптужбе требала бити упућена Аднану Чиргићу, главном језикословцу државе. Јер, он је први себе “самоасимилирао”, постајући професор црногорског језика на бази изучавања муслиманског језика.

Да је адресација оптужбе била правилна, јавност би надгледала безазлени унутаретнички спор два Аднана. Наравно, он би био мање проблематичан од међунационалног спора бошњачких и црногорско- дукљанских политичара- који се, потом, претворио у спектакуларни судар роговима, од којег се земља затресла. Остављајући их да се сами разабирају око тога- “ко је кога први за врат сафатао”, надајући се да у будућности нећемо гледати- “чија мајка црну руду преде”- морамо се осврнути на неке битне моменте стварања новог језика у Црној Гори.

Елем, да је у стварању првог “Правописа црногорског језика”, који је представљен 10. јула 2009. године, била потребна помоћ Украјине и Хрватске, свједочи чињеница да су његови аутори били: Миленко Перовић, професор из Новог Сада, Људмила Васиљева, професор универзитета у Лавову, Украјина, и Јосип Силић, пензионисани хрватски професор из Загреба.

Додатно је интересантно да у стварању “Граматике црногорског језика и књижевности”, која је службено усвојена 2010. године од стране “Савјета за опште образовање”, уопште нису учествовали лингвисти Црне Горе из српског, црногорског и црногорског- дукљанског круга. Аутори тога штива су били лингвисти хрватског језика др Јосип Силић и Иво Прањковић- са већ споменутим лингвистом подгоричко- муслиманског језика др Аднаном Чиргићем.

Само два од тринаест чланова дотичног “Савјета за опште образовање” су били језички стручњаци (један професор језика, а други лингвиста) и оба су гласала против предложене “црногорске граматике”. Они су том приликом оштро критиковали увођење два нова слова у писмо, превелику архаизацију језика и увођење необразложених хрватизама- “који немају упориште у црногорском језику”.

Послије завршетка спектакла, на питање новинара- “због чега су у стварању црногорске граматике првенствено задужени хрватски стручњаци”, Аднан Чиргић је одговорио да- “у Црној Гори нема нити стручности нити интереса да се направи прва црногорска граматика”.

Јавност је ове ружне квалификације Чиргића на рачун својих старијих колега оцијенила као нарцисоидни, петпарачко- малограђански скандал млађаног лингвисте који се још „чује на пелене“. Тако је изјава научника у покушају, који се умудрио да чак и језик једног града поцијепа по вјерској основи, у којој спочитава лингвистима Црне Горе нестручност, засијала чудноватим моментима манијакалности.

На другој страни, Чиргићево стављање хртватских лингвиста на пиједестал вансеријске стручности је било неадекватно, јер не одговара истини. Да је то тако, лако је поткријепити цитирањем оштрих осврта које су хрватски публицисти, критичари, есејисти, књижевници и новинари изнијели на рачун хрватских лингвиста, како у општем смислу тако и кроз примјере. Управо о томе говори наставак текста.

Кармен Лончарек – Узалуд вам труд, лингвисти

Публицисткиња Кармен Лончарек, докторица из Ријеке која је писала за Ферал, је за “Нови лист” у тексту “Узалуд вам труд лингвисти”, говорила о процесу насилног одјељивања језика на следећи начин:

“Одјељивање хрватског језика од српскога и осталих изведено је да не може бити једноставније: гдје год су за неки појам постојала два израза, једнога се додјељивало хрватскоме, а другога осталим трима стандардима. Ту смо методу сви савладали врло рано, још у дјечјој доби, а у знаности и шире позната је као „једна мени – једна теби.”

Као посљедица, хрватски језик остао је осиромашен за многе ријечи којима употреба кроз повијест даје пуно право да се називају хрватскима. На примјер, сваки догматик хрватског језика устврдит ће да је „гвожђе” српска ријеч, док је хрватска правовјерна иначица „жељезо”. Међутим, претражимо ли електронске библиотеке ријеч „гвожђе“ пронаћи ћемо у Шарићевом пријеводу Библије, Мажуранићевој Смрти Смаил-Аге Ченгића, неколико Шеноиних дјела, па код Гундулића…

Да иронија буде већа, стотине ријечи које су исковали хрватски писци и језикословци (попут “сладолед”, “пароброд”, “злочин”…) с временом су ушли у српски књижевни језик. А нас су, ето, допали: “суосник”, “далековидница” и “зракомлат”. Ипак, измишљање нових хрватских ријечи остало је разонода за “интелектуалније” кругове, док су такве ријечи у широком грађанству – баш као и титловање српских филмова – дочекиване с подсмијехом и испраћене поругом монтипајтоновских каламбура (“бицикл” = “међуножно гурало”, “кравата” = “околовратни допупник”).

Сијамске близанце не може се увијек подијелити на начин „једна мени – једна теби”, поготово кад се ради о виталним дијеловима тијела. Но кад их се одјељује, то се чини софистицираном кируршком технологијом, а не пилом и сјекиром! Одјељивање хрватскога од остала три језична стандарда управо подсјећа на млатарање сјекиром тамо гдје је требало микрокирургијом и ласером.

Тријебљење србизама из хрватскога није уродило само осиромашењем хрватског лексика, већ је, поставши обавезом и знаком домољубља, створило опасну илузију да хрватски грађани не знају добро свој језик. Замисао да људи не знају свој матерњи језик толико је изван здраве памети да нема смисла разглабати је.

Особито су закинута дјеца јер у склопу обавезне основачке и средњошколске лектире више не читају изузетно важна књижевна дјела оближњих народа. Није ли бизарно да хрватски гимназијалци читају Марулића гдје им за сваку пету ријеч треба рјечник, а остају закинута за нека од поднајбољих дјела класика језика којег би разумјели готово сасвим, као што су Андрић или Селимовић?

Узрок таквог стања у нашем језику, као и многих других домаћих наопакости, јест чињеница да будућност у нас устрајно касни. Наиме, у балканској регији још увијек живи, иначе надвладана, романтичарско-националистичка идеја с краја 18. стољећа о светом тројству језика, нације и државе, по којој сваки народ мора имати језик који припада само њему.

Све језичке инвенције с наканом да се појачају разлике између српског и хрватског језика и даље ће пропадати у точки кад постану заиста дјелотворне; наиме, кад постану неразумљиве Бошњацима, Србима и Црногорцима – једнако ће бити неразумљиве и Хрватима.”

“Говорници хрватског језика све написменији”

Публициста и архитекта Срећко Радовић је у “Вјеснику” објавио текст “Говорници хрватског језика све написменији”, гдје се осврнуо на рад хрватских “вуковаца” овако:

“Међу говорницима хрватског језика воде се бесциљне и неаргументиране јавне полемике које не траже језичне одговоре, него се претварају у најобичније језичне догматске флоскуле. То је разлог зашто говорници хрватског језика из дана у дан постају све неписменији.
Због неписмености, они се лошије разумију, а то постаје велики проблем у међусобном комуницирању.

Најодговорнији за такво стање у хрватском језику су хрватски вуковци који, због својих таштина, не могу стандардизирати ни хрватску вуковицу. Како би онда вуковци могли нормирати и стандардизирати два хрватска дијалекта које уопће не разумију, док мали број вуковаца може читати глагољицу.

Они, чини ми се, живе на другом планету, јер још нису схватили да је матерински језик већине Хрвата у Хрватској чакавица и кајкавица те да се ти дијалекти и данас користе у свакодневном комуницирању. Дакле, Хрватима је наметнут ијекавизирани српски језик који је из хрватског језика истиснуо изворне хрватске ријечи и учинио их архаичнима. То је главни узрок хрватске неписмености.

Хрватски вуковци се не могу сложити ни кад је ријеч о вуковском правопису. Једни би писали грешка, други би писали грјешка, а трећи би писали гријешка. Која варијанта је исправна? Сматрам да бисмо требали стандардизирати варијанту грешка јер на то упућује етимологија. Ако нисам у праву, зашто онда ријеч грашак не бисмо писали грјашак, јер обје ријечи имају исту етимологију.”

Осврт на хрватске језикословце дао је књижевник и публициста Миљенко Јерговић кроз текст “Хрватски пријевод српског филма ‘Ране’”, гдје је рекао:

“У Хрватској већ девет година траје чупање језика. До 1990. смо, мишљења су наши језикотворци, углавном говорили српски, а након што је дошла демокрација прописано нам је што заправо хрватски језик јест. То је онај језик којим нитко, па ни сам Туђман, не говори, али је његова голема лингвистичка предност у тому што тај језик није српски. А какав год неки језик био, он постаје хрватски чим престаје бити српски…

Ствар је мало комплицирана, али ту су бројни језични савјетници, надгледници и полицајци у свим нашим дневним новинама и на телевизији, све сами свеучилишни професори и угледни лингвисти, који нас уче како бисмо требали говорити да не бисмо били Срби и што бисмо требали учинити да цијели свијет у нама препозна Хрвате.

Јер, ако је точна сентенца „говори српски да те цео свет разуме“, тада је једнако точно и да ће цијелом свијету бити јасно да нисмо Срби чим толико времена трошимо у борби против свога језика за који смо, ето, увјерени да је српски, па сад морамо измислити нови и притом се претварати да Србе уопће не разумијемо.”

“Ране и тилови”- то је нама наша борба дала

Својевремено је загребачка премијера српског филма “Ране”, због његовог титловања на хрватски језик, изазвала грохот хрватске јавности. Да погледамо неке примјере.

Кармен Лончарек је у наведеном тексту “Узалуд вам труд лингвисти”- направила следећи осврт:

“Први практични експеримент у разграничењу хрватског од српског језика била је хрватска премијера српског филма “Ране” режисера Срђана Драгојевића 1999. године титлованог (можда је исправније рећи: титланог, титлираног?) на хрватски језик.

Кад је у првој минути лик с филмског платна рекао “Вежите се, полећемо”, и појавио се титл „Вежите се, полијећемо”, кинодвораном је прострујао кикот. Кад се на филмском платну појавио латинични натпис “Београд, јесен 1991.”, а испод њега је латинични титл објаснио: “Београд, јесен 1991.”, двораном се заорио такав смијех да би режисеру филма и ауторима титлова позавидио и бесмртни Чарли Чаплин. Тиме су хрватски грађани одаслали врло јасну поруку што мисле о превођењу са српскога на хрватски.”

Драган Јурак се у рубрици „Филм & видео“ на тај догађај осврнуо овако:

“Вежите се, полећемо”, каже лик с филмског платна, а испод пише: “Вежите се, полијећемо”. Баш тако. Онда се на платну појави латинични натпис “Београд, јесен 1991.”, а испод њега нам латинични титл објашњава: “Београд, јесен 1991.”…

У кину лудило! Смијех, сузе радоснице и одушевљено пљескање по кољенима, а још није прошла ни прва минута филма. Нема збора, ово је ваљда најлуђе филмско остварење у повијести филма, успоредиво можда тек с отварањима филмова из америчке нијеме комедије.

Наравно, ово су “Ране и титлови”, први српски филм у службеној и сувереној хрватској филмској дистрибуцији а све остало већ је легенда. Космички хепенинг дијалога и титлова који је нама наша борба и наша Партија дала.”

Осврт Миљенка Јерговића је био кроз већ споменути текст: “Хрватски пријевод српског филма “Ране” (Или, како запакирати исти њежник у други тетрапак: “Марш у спорни орган”!)”, гдје је рекао:

“Језична основица “Рана” је београдски сленг, испуњен поприличном количином живописних псовки, а ту лежи и прво искушење преводитеља. Наиме, наши су језикотворци у протеклих девет година измислили чак три хрватске ријечи за хеликоптер (увртњак, вртолет и зракомлат), али нису нас до дана данашњега извијестили како стоје ствари са сполним радњама и органима, који се, ваљда игром случаја, и у Срба и у Хрвата најчешће рабе за творбу псовки.

И тако, остављен на сухом и од академика Брозовића и од академика Бабића и од свих других језикотворних бојовника, наш се преводитељ нашао у грдном чуду кад му се одмах на почетку дијалог- листе указала реченица: “Нећу да бежим ко пичка!” Тко зна колико му је само требало времена и конзултирања с литературом да дође до оваквог преводилачког рјешења: “Нећу бјежати као пизда!”

Нешто касније ето нам деминутива исте ријечи, али ту је преводитељ баш сасвим довео у питање наше познавање материнског језика и творбе ријечи у њему. Наиме, ако сте мислили да би хрватски било рећи пиздица, е ту сте се грдно преварили: каже се – пичкица! Еј, гдје сте сад, Брозовићи и Бабићи па да нам објасните зашто се мала пизда зове пичкица!

У бити, није се догодило ништа страшно. Драгојевићев филм овим титловима није ништа изгубио, гледатељство је добило прилику да се у првих десет минута филма смије на рачун хрватске државне и језичне политике…

На крају остаје мјеста и за једно згодно питање. Не нарушавају ли “Грунтовчани” хрватски језични идентитет у већој мјери од Драгојевићевих “Рана”? Није ли Борис Дворник у “Велом мисту” гледатељу из Крапине мање разумљив од Драгана Бјелогрлића у “Ранама”? Па, зашто се онда и хрватски филмови и серије не би титловали у складу с владајућом језичном политиком? Ако се већ не разумијемо, хајде онда да се не разумијемо тотално. Била би то крајња конзеквенца чупања хрватскога језика.”

Мизја ће Сјаку пријебачити на авијон Јапонезима!

Дакако, заиста упечатљиво звучи примједба публицисте Радовића да су за тешко стање у хрватском језику криви хрватски лингвисти- вуковци који “не могу стандардизирати ни хрватску вуковицу”, да се не говори о томе да нису стручни за сложеније ствари, те очигледно “не умију нормирати и стандардизирати два хрватска дијалекта: чакавицу и кајкавицу“- који представљају “матерински језик већине Хрвата у Хрватској”.

Управо зато се намеће питање- како тада хрватски лингвисти могу сачинити „црногорски језик и граматику“ када нису у стању стандардизовати хрватску вуковицу, нити хрватску чакавицу и кајкавицу, и о каквој нестручности лингвиста у Црној Гори говори млађани Чиргић?!.

Наравно, сличне проблеме имају и босански лингвисти који раде над стандардизовањем босанског или бошњачког језика. Наиме, они су устврдили да су Бошњаци изворни говорници неколико дијалеката штокавског нарјечја: новоштокавско- икавскога (тзв. босанско- далматински), шћакавско- ијекавскога (тзв. источно- босански дијалект), новоштокавско-ијекавског (тзв. источнохерцеговачко- крајишки), те неновоштокавског- ијекавског (тзв. зетско- јужносанџачки дијалект).

На крају су изумили да су основне одлике босанског стандарднога језика- чешћа употреба оријентализама („турцизми“ и „арабизми“) и очување фонема „х“ и „ф“ у извјесном броју ријечи као одраз посебности говора Бошњака.

У Црној Гори већ имамо два наријечја: зетско- јужносанџачко и источнохерцеговачко наријечје, гдје су нови језикословци предност дали првом дијалекту, а уједно се хвале како су кодифицирали “стандардни црногорски четвероакцентски систем с дужинама”, који је заступљен у “сјеверозападним црногорским говорима: Бјелопавлићима, Доњим Пјешивцима, Васојевићима и црногорскоме дијелу Санџака”.

Последица појаве нових слова, архаизама, необавезног знања падежа, довело је до екстремних и смјехотресних случајева у Црној Гори. Рецимо, недавно смо имали прилику да видимо огорчене реакције на друштвеним мрежама поводом тзв. новог црногорског буквара, којег су аутори: Славица Марсенић и Миладин Радовић сачинили као да су прије тога били ударени мокром крпом по глави.

Скоро сви медији на Балкану су пренијели статус на „Фејсбуку” једне мајке из Подгорице, која је поводом тога буквара рекла следеће: „Буквално ми се плаче. Моје дијете предесет одсто ових измишљених ријечи и слова не умије да изговори, ја не могу тридесет одсто уз све напоре…”

Елем, из тога буквара смо сазнали да се ријеч „авион“ правилно пише „авијон“, те да надимци у Црној Гори обевезно морају имати једно од два нова слова. Тако су се поред чувеног Зјаге Мићуновића, у букварима појавили и- Зјајо, Масја, Зјана, Зјака, Сјака, Масја, Госја, Мисја…

Послије свега, може се рећи да су Сјака Марсенић и Мизја Радовић својим преверзним дјелом довели јавност и родитеље до црвеног усијања да им се може, без имао скрупула, отворено рећи у стилу Јерговића: “Марш у спорни орган”, а избор им може бити следећи- или “кузја” или “писја”.

Неопходно је одстранити језички експеримент из школа!

Можемо закључити да се као резултат језичке реформе у Црној Гори десило- форсирање језичког хаоса и неписмености код дјеце, гдје се лингвистика претворила у средњевјековну инквизиторску справу за мучење нарастајућег покољења.

На другој страни, чак и најзадртији следбеници идеје новог језика- јавно не користе новнастало накарадно језичко чудовиште. На многобројним црногорским порталима, и у црногорским штампаним медијима, таква језичка реформа уопште није заживјела. Два нова слова се ријетко користе, арахизми такође, а брљање са падежима се не може срести у озбиљном штиву.

Склањање два слова из парламента Црне Горе је, наравно, оправдано и у складу са здравим разумом. Сада је на реду да се то уради и у школама. Оним родитељима, који желе да им дјеца уче накарадни- експериментални језик, треба изаћи у сусрет. У том смислу би се могла отворити „Одељења за дјецу са посебним потребама родитеља“, да би им се омогућило даље учење чудног језичког градива.

Из осталих одељења се нови језик, правопис и граматика требају избацити као нешто што је анахроно и бесмислено. Наравно, у школе се треба вратити провјерени стандардни језик који се учио и користио деценијама и стотинама година.

*

Извор: ИН4С