На налазишту у Торинама пронађена фигурина стара 5.000 година

Археолошки тим Полимског музеја из Берана на локалитету Торина наишао је сасвим случајно на веома значајно археолошко налазиште, које ће према процјенама стручњака, промијенити досадашња научна сазнања о културним утицајима на том простору кроз разна временска раздобља.

На локалитету Торине у Радманској клисури пронађена је, између осталог, женска фигурина, непроцјењиве вриједности, стара преко пет хиљада година.

Директор Полимског музеја, архелог Предраг Лутовац, рекао је да се ради о репрезентативном налазу, који умногоме мијења досадашња научна сазнања.

„Ово је без сумње крајња дестинација до које допиру утицаји бронзаног доба и бронзанодопских култура са приморја“, тврди Лутовац

„Ова фигурина је карактеристичне петоугаоне главе. Торзо је врло реалистично приказан, са свим женским атрибутима“, рекао је Лутовац и додао да је фигурина са локалитета Торине по свом облику слична онима које су нађене на Косову, на археолошким локалитетима Фафос и Предионица, али да се, ипак, од њих разликује.

„Фигурине које су тамо пронађене су одјевене. Ова коју смо ми пронашли на овом локалитету је нага и нема урезаних мотива и украса“, рекао је Лутовац.

Како је додао, раније су на локалитету Беранкрш у Беранама проналажене фрагментоване фигурине које су, такође, биле доста стилизоване, али ова са Торина је јединствена, једина која је реалистички урађена и старија.

„Несумњиво је да женска фигурина са Торине потиче из периода Винча-Плочник (И а). То је од три до три и по хиљаде година прије нове ере“, објашњава Лутовац.

Метар земљаног културног слоја

Директор Полимског музеја је рекао да такозвана укупна културна стратификација на археолошком локалитету Торине показује да је најдубљи културни слој управо винчански.

„Људи који су овдје живјели, имали су неко стално станиште које би требало тражити у Полимљу, или чак у басену Скадарског језера“

„Истраживали смо по дубини од свега метар и двадесет центиметара. Најдубљи културни слој је винчански из фазе Винча-Плочник. Потом се хронолошки седименти ређају све до финалног бронзаног доба, око хиљаду и петсто година прије нове ере. Тај метар земљаног културног слоја је сачувао податке од око двије хиљаде година и на најбољи начин документовао крај неолитске културе и почетак коришћења метала, бакра и бронзе“, прича Лутовац.

Археолошки тим Полимског музеја из Берана започео је љетос санацију и заштиту археолошког налазишта Торине у Радманској клисури, које су мјештани села Радманци ненамјерно оштетили. Наиме, они су покушали да пробију пут и прешли тешким машинама преко овог археолошког локалитета.

Како додаје Лутовац, већ са првим сондама на том локалитету је отворен простор бронзанодобске куће са јасно видљивим огшњиштем, око кога је нађен велики број цијелих керамичких судова, коштаних алатки, пијука од јеленских рогова и двије бушене камене сјекире. Археолошки остаци из бронзаног доба пронађени су на дубини од свега 50 центиметара.

Женска фигура непроцјењиве вриједности

„Све указује на то да се овдје налазило љетње сезонско насеље, за издизање стоке, јер је у бронзаном добу већ сточарство било развијено. Дакле, људи који су овдје живјели, имали су неко стално станиште које би требало тражити у Полимљу, или чак у басену Скадарског језера“, каже директор Полимског музеја.

Под утицајем бубањско-хумске континенталне културне групе

Према његовим ријечима, на основу онога што је ових дана нађено, као што је калуп за ливење бронзаних бодежа егејског типа, могло би се закључити да се ради о финалном бронзаном добу које припада такозваној прелазној зони између Црне Горе и источне Херцеговине.

„Ово је без сумње крајња дестинација до које допиру утицаји бронзаног доба и бронзанодопских култура са приморја“, тврди Лутовац и додаје да се у досадашњој литератури сматрало да млађе неолитске културе смјењује такозвана наковањска култура, која се јавља у приморској зони, од Далмације до Скадра.

„Резултати добијени на локалитету Торине, међутим, несумњиво указују и на једну јужнобалканску културну групу која захвата постор источне Србије и пружа се од Хомољских планина, преко Косова и наших простора, до локалитета Малић у Албанији. Поред наковањске културе која долази са приморја, наша истраживања су показала да је Полимље било и под утицајем бубањско-хумске континенталне културне групе. Те двије културне групе се овдје на подручју Полимља и Берана сусрећу и прожимају, формирајући посебну културу“, рекао је Лутовац.

Он објашњава да је један од вриједних експоната који је нађен и дио калупа посебне врсте бронзаних бодежа, такозваног микенског типа.

„Врло је значајан податак да је прије неколико година у истраживању, које сам ја радио у Момишићима код Подгорице, у једној праисторијској хумци пронађен један бодеж који је највјероватније и ливен у овом калупу пронађеном сада на Торинама код Берана“, прича Лутовац.

У неповрат отишло много материјала

Циљ посљедњих археолошких радова на Торинама, према ријечима Лутовца, прије свега је да се санира дио који је оштећен прије неколико година када су неки мјештани села Радманци покушали да пробију пут и прешли тешким машинама преко овог археолошког локалитета.

Лутовац подсјећа да је ова културна институција поднијела тада кривичне пријаве против виновника вандализма, али да друге институције система нијесу биле у стању да починиоце казне.

Са овог локалитета у међувремену је у неповрат однесено ко зна колико археолошког материјала, најчешће керамике.

Неријетко и у иностранство, гдје су се људи чудом чудили како је могуће несметано до тога доћи и по пољанама, као пољопривредни производ, купити археолошке артефакте старе пет хиљада година.

Истражено само 50 квадрата

Лутовац објашњава да је локалитет Радманци, са чувеном зазиданом пећином, односно утврђењем, надомак Петњице, 15 километара од Берана, највреднији и најбогатији у Црној Гори из доба енеолита, односно млађег бронзаног доба, између трећег и другог миленијума прије нове ере.

Директор Полимског музеја подсјећа да су на том локалитету већ раније пронађени огрлица од вучјих зуба, бакарне игле, керамика и слично. Археолошки локалитет се простире на пола хектара, на надморској висини од 1.200 метара.

*

Извор: Расен