Тајна доброг превода

Док Николић најављује споразум, а Дачић упозорава да га неће бити, баронеса Ештон наставља посао који би могао резултирати још једним договором подложним супротним тумачењима

Можда је председник Томислав Николић остао „изгубљен у преводу“, али би се из осмеха баронесе Кетрин Ештон на протоколарној фотографији са државним врхом Србије ипак могло закључити да је у понедељак у Бриселу дошло до неког помака у процесу преговора о Косову. Већ у четвртак, кад овај број НИН-а буде на киосцима, на основу израза лица баронесе Ештон у Приштини, а потом и у Београду, могло би бити јасно да ли је реч о помаку који отвара даљи пут или само о једној од оних варљивих нада које су се толико пута појављивале у прошлости да би одмах потом цела прича била враћена на суморни почетак.

После дијаметрално супротних изјава Николића и премијера Ивице Дачића, сатирични сајт „Njuz.net“ у уторак је духовитим потписом фотографије на којој се, за разлику од смркнутих Вучића и Дачића, Николић весело смеје („Николић чека преводиоца да му објасни шта је договорено“) донекле ублажио горчину обичног конзумента вести још једном „обрадованог“ бућкуришом контрадикторних тврдњи о теми од огромног значаја.

ИЗЈАВЕ
Као да нису били заједно на неуобичајеном рапорту целокупног државног врха (председник Николић, премијер Дачић, све и свја Александар Вучић) код представнице Европске уније, Николић је одмах након састанка радосно и самоуверено тврдио да је Приштина попустила, те да ће споразум бити потписан 20. или 28. марта. Дачић је, с друге стране, наредног дана љутитим тоном уверавао новинаре да је Србија далеко од договора, те да не може да каже да је оптимиста да ће преговарачки процес бити успешно завршен. „Или нам дајте заједницу српских општина или да не губимо више време“, грмео је Дачић из центра Београда и све то уз поруку која је, након вести о доласку припадника 525. америчке борбено-извиђачке бригаде на Косово, добила додатно забрињавајући тон: “Србија је спремна на договор, али то мора да буде обострано, уз гаранције међународне заједнице, јер се тиме отклања могућност ратног сукоба“.

Потпуно очекивано и сасвим у складу са сопственим унутарполитичким потребама, хитро се огласио косовски премијер Хашим Тачи, који је оповргао сваку могућност попуштања Приштине, све тражећи од Брисела да објасни Николићеву изјаву. Једино је баронеса Ештон била умерена али и потпуно недоречена, рекавши да је на састанку са представницима Србије „постигнут известан напредак“, те да још „предстоји известан рад“.

Висока представница ЕУ је за тај рад и те како мотивисана, с обзиром на огроман степен њеног досадашњег ангажмана. О томе сведочи и чињеница да је ове недеље, када се одржава самит ЕУ лидера и састанак Министарског савета којeм председава, посветила толико времена преговорима о Косову, да је, поред састанка са српским државним триом у понедељак, четвртак резервисала за одлазак у Приштину и  Београд. И зато би неуспех дијалога у који је толико уложено био и њен лични пораз, а самим тим и пораз европске дипломатије.

Мотивисани су и српски преговарачи, који су озбиљне политичке улоге ставили на карту почетка преговора о придружењу Србије Европској унији, за шта је договор о Косову предуслов. Јасно је то потврдио и (политички) хипертрофирани Вучић, рекавши, вече уочи састанка са баронесом Ештон, да делегација Србије „иде у Брисел по датум“. Званичној Приштини, с обзиром на досадашње постизање циљева, можда не гори баш толико под ногама, али јој није сасвим лако да јавности објасни непостојање утицаја у Митровици и околини и слаб напредак на путу ка Бриселу. Мотивацију за постизање договора додатно јој поткрепљује очигледна снажна америчка подршка (ако је неко пропустио да примети, премијер Дачић му је у уторак скренуо пажњу да се у време одржавања преговора у Бриселу, у том граду обавезно затекне и Филип Рикер,  амерички званичник задужен за Балкан).

ПОПУШТАЊЕ
Позивајући се на изворе блиске баронеси Ештон, Радио Слободна Европа у уторак је јавио да су „попустиле обе преговарачке стране“ и да је напредак „видљив“. Према том извору, сада се од обе стране очекује да „скоче истовремено“ и – баш како је Николић (прерано?) рекао, „20. марта ће бити потписан неки споразум“. Бриселски дописник РСЕ није имао прецизну информацију о томе у чему је проблем, осим да се „у основи ради о степену аутономије који би имале српске општине и начину како би се то регулисало“. У сличном тону, уосталом, говорио је и Вучић уочи одласка у Брисел. Уз неизбежну ограду да „многи неће бити задовољни ни ако постигнемо највише за наше људе на Косову“, први потпредседник Владе открио је да је у Лондону прошле седмице добио уверавања да ће доћи до повећања надлежности српских општина, те да „од тога колики је степен повећања надлежности, зависиће и спремност Србије да пристане на договор“. У мозаик догађаја који наговештавају помак у преговорима ваља додати и саопштење известиоца Европског парламента за Србију Јелка Кацина, објављено преко његовог налога на Твитеру након састанка Кетрин Ештон и српског државног врха, према коме је „расправа и одлучивање о напретку Србије, Косова и извештај о дијалогу Београда и Приштине померена за априлско заседање Европског парламента“ – што личи на остављање времена за постизање жељеног решења.

Могло би се, у том случају, десити да чувена прича о „црвеним линијама које нећемо прећи“ још једном послужи за прављење довољно растегљивог оквира у који би се, без опасности на унутарполитичком плану, сместиле једнако растегљиве језичке формулације за опис стања на терену. Нешто, рецимо, попут чувеног споразума о „integrated border management“ (интегрисано управљањe границама) који, у српској верзији, обично губи именицу „границе“ и добија поједностављен облик ИБМ. Овога пута ситуација би могла бити компликованија, јер се за игру креативног превода пријавио још један учесник – албански одборници из општина Прешево, Бујановац и Медвеђа у суботу су усвојили декларацију којом од Србије траже да донесе ургентне мере за побољшање положаја Албанаца на југу Србије, тако да имају иста права као и Срби на северу Косова.  

Вера Дидановић / НИН онлајн