ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ (1947-2016): ИСТИНЕ ЗАБРАЊЕНЕ АРХЕОЛОГИЈЕ (2)

djordjejankovic

Сматрам, на основу онога што знам о српској прошлости и миту, да смо народ са задатим путем, и да ћемо нестати ако га напустимо

Шта археологија може да каже о преднемањићком присуству Срба у данашњој Северној Албанији и Западној Македонији?
— Врло мало. Постоје у Македонији налази из града Баргале – Брегалнице, источно од Штипа, који се могу повезати са Србима из VI столећа. Такође, познато је постојање необјављених налаза словенске и српске грнчарије из VI−VII столећа из античког Скопља.

Западно од Скопља се иначе налазио град Собри. Неки примерци накита са Преспе и још неких налазишта повезани су са северним српским просторима из IX−X столећа. Из Албаније има више података, али су неуједначени и често непоуздани. Неки брошеви из VI−VII столећа пронађени у околини Скадра, у Љешу и Кроји, потичу из шире области око Ђердапа. Са неколико налазишта је објављена грнчарија која одговара оној нађеној у пределима Рашке и даље на западу у IX и X столећу. Има и накита који уопштено одговара просторима Самуилове државе, па и Србима. Још више говоре називи археолошких налазишта, рецимо „Kaljaja e Bodinet”, то јест „Бодинова тврђава”, која се налази у близини Охридског језера у Албанији и јасно сведочи где је некада била јужна српска граница.

Познато је да управо сада археолози из Албаније врше истраживања на територији Косова и Метохије. Који је циљ њиховог бављења тамо и када се могу датирати први налази који сведоче о присуству Албанаца на овој територији?
— Не само да раде већ су се, колико знам, преселили у Приштину и основали институт. Нагађам да им је циљ да докажу да су тамо аутохтони, те тако потврде аустроугарске тезе Константина Јиричека и англосаксонске тезе Ноела Малколма и других. Имам утисак да су, по упутствима са Запада, кренули да доказују да су они на Метохији, Косову и на Јужној Морави око Врања потомци преисторијских и античких Дарданаца, а да ће Албанце у Албанији да прогласе за неко епирско латинизирано становништво. Ако сте приметили, после Другог светског рата код нас су „бежали” само муслимани из Албаније, а никада православни Срби и Албанци римокатолици. То такозвано бежање од диктатуре Енвера Хоџе било је организовано од режима обе земље. И сада је NATO населио муслимане из Албаније, пре свега у Приштину. Немогуће је доказати албанско присуство код нас археолошким чињеницама, и на Косову и у Метохији, али знамо шта значи западна пропаганда уз домаћу подршку. Код нас нема археолошких налаза Албанаца. Говори се о албанским кулама које су ови подизали, али такве постоје и у Плаву, и у Требињу, и у Кратову, у Бугарској. Знам за једно гробље из XI столећа на Војуши које може да се припише етничким Албанцима. Из позног средњег века има грнчарије која се може приписати етничким Албанцима у Албанији. Мислим да неки уломци грнчарије из града Свача, у Црној Гори између Улциња и Скадра, припадају етничким Албанцима из XVI столећа. Имајте на уму да су они планинско-сточарско становништво, полуномадско, пљачкашке привреде, а такве културе остављају мало својих материјалних трагова.

Да ли су савремени Албанци наследници Илира?
— Не. Њихови преци су дошли средином XI столећа. Албанце је са Илирима повезала западна пропаганда у настојању да спречи наш повратак на море. Срби су потомци Илира са динарског простора.

По ободима Косова поља, кажете, налазили су се владарски дворови српских краљева, забележени још у XI столећу. Познато је да их је било и у осталим нашим крајевима. Такође се у писаним изворима помињу и утврђени средњовековни градови. Колико су такви локалитети истражени и зашто није остало потпуније очувано ниједно такво место?
— Дворци постоје негде сакривени под земљом, док се градови углавном још виде. Давно су започета истраживања Новог Брда, релативно обимна, али безначајна за величину тог највећег српског града у средњем веку. Било је и неких малих пробних ископавања на другим градовима, али се може слободно закључити да нису истражени. Они градови који су на неприступачним местима или далеко од насеља уобичајено су сачувани. Али тамо где су смештени уз албанска насеља, зидови су им често почупани из темеља. Албанци, као досељеници, природно немају никаква предања ни сећања, ни поштовања за таква места, па су их користили као мајдане камена.

podlastvaАли у Поморју, захваљујући клими и другим околностима, до данас стоје дворци, и то под кровом, а мало ко зна за њих. Манастир Подластва (на слици изнад) је смештен у двору цара Душана, манастир Подострог је у двору Стефана Дечанског, а Стањевићи су двор деспота Ђурђа, заједно са придворском црквом. Има их још. То што се за њих не зна, „заслуга” је архитеката, јер их они не сматрају за археолошке објекте упркос Европској конвенцији о заштити археолошког наслеђа. Милентија код Александровца је дворац кнеза Лазара са придворском црквом, а оближњи Козник је кнежев замак, но његово се истраживање спречава да се не би откриле грешке тумача његове прошлости.

У научној литератури која обрађује школство и образовање Срба у средњем веку врло стидљиво се говори, на нивоу хипотезе, да су се Срби образовали у латинским школама и на византијским и европским универзитетима. Још мање се говори о постојању школа на територији Старе Србије. Ипак, познато је да су сентенце „седам грчких мудраца” приказане на поду купатила у Неродимљу из VI века, а да су на живопису Богородице Љевишке, из доба краља Милутина, сачувани ликови Платона и Сибиле, што доказује да је и Србима било познато културно наслеђе Европе. Какво је ваше сазнање о томе?
— И не само то, у Богородици Љевишкој је приказан свети Никола као дете у школи. Наравно да су постојале школе, где се углавном стицало оно основно знање – писање и рачунање. Знања о Платону или Аристотелу су ипак била намењена кругу одабраних, елити, у позитивном значењу. У стицању знања, Срби су били окренути Византији, и зато су били у предности у односу на народе Средње и Западне Европе. Археолошка сведочанства о школама су свуда ретка. Могле би се реконструисати библиотеке које су некада постојале код нас, а преко њих и каквим се знањима располагало. Али то је посао за неку националну установу, а у Србији таквих немамо.

Постоје ли радови из области когнитивне археологије који се односе на средњовековне Србе и како их описују?
— Нажалост, скоро да их нема осим мојих текстова, а ни сам нисам довољно написао – то је она забрањена зона. Писано је о археологији доба XIV–XV столећа, па и X–XIII столећа, али неутрално. Установи се шта је нађено, и то се датује, а у Босни се и припише „Славенима”. Повезивање археолошке грађе са политичким збивањима у средњем веку је ретко, јер, да су такве анализе спроведене, било би одмах очигледно да нема никаквих културних граница између Деспотовине, Херцеговине и Босне у XV столећу, на пример. Археолошки је уочљив култ предака, чување предања, не само оних старозаветних већ и апостолских. Постоје описи Срба од стране савременика из X–XII столећа и млађа. Упадљиво је истицање сточарства и ратоборности. Бугарин Константин Филозоф, биограф деспота Стефана, пише да су Срби мудри и оштроумни, али су у писању немарни и неће да послушају добар савет.

Ваша монографија Српско поморје од VII до X столећа је археолошко виђење прошлости једног дела некадашње српске државе, Поморја, дакле, области од ушћа Дрима до ушћа Цетине. На неки начин, књига је и одговор на бројне научно неутемељене публикације о наводној посебности Црне Горе у односу на Србе и Србију у средњем веку. О чему jе ту заправо реч?
srbijadjordjejankovic— С једне стране, било је и могуће и потребно да се среде подаци из Зете или Диоклитије, којих има више расположивих него за друге делове средњовековне Србије. Зета и Требиње имали су једно време улогу престоних места Србије, због свог положаја уз море и поморских веза са Византијом и Италијом. Касније је улогу посредника са западом преузео Дубровник.

С друге стране, римокатоличка политика је, и под Венецијом и под Аустроугарском, настојала да латинизује приморје, као и у римско доба, као, уосталом, и данас. Зато им је потребно да докажу, као и на Косову и Метохији, да су ту Немањићи стигли као окупатори. И за једну и за другу страну кључни докази налазе се у црквама. Пре више од сто десет година Младен Црногорчевић је сакупио и у часопису Старинар (из 1902. године) објавио археолошке податке и предања о манастиру Арханђела Михаила на Превлаци, некад званом Иловица, у коме је било седиште Зетске епископије, и где су калуђере отровали Латини да би затрли манастир и докопали се његових имања. Онда је дон Иво Стијепчевић објавио студију да би доказао да је тамо био римокатолички манастир, у који су православни накнадно сместили седиште Зетске епископије, то јест да су манастир отели римокатолицима. То је прихватила историографија, и отуда у Историји српског народа и Историји Црне Горе можете наћи став да се манастир угасио сам од себе, а да се зетски митрополит повукао ка турској граници, ваљда са наводно туђег, латинског тла, што је апсурдно. После првих ископавања 1956–1957. манастирска земља је национализована, а то изванредно важно историјско место је преименовано у „Острво цвијећа”. Приликом изградње туристичких објеката, у име „виших циљева” уништавани су римски објекти. Када сам на Превлаци почео ревизиона ископавања 1997. године, показало се не само да је Црногорчевић био у праву већ и да је то с правом био најугледнији манастир код Срба са опипљивом црквом из III столећа. Био је пуст од арапске најезде 866. године до обнове у време светог Саве. Пре обнове је то за Котор, тада римокатолички, био извор грађевинског материјала. Исходи истраживања били су приказани на изложби отвореној у Музеју града Београда, затим у Музеју Војводине у Новом Саду, у Херцег-Новом и Требињу. Та открића су пала у незгодан тренутак за стварање црногорске нације, тако да је написана једна књижица којом су поновљени ставови Стијепчевића. У мојој књизи о Поморју су изложене све мени тада расположиве чињенице. Књига је технички далеко од савршене, али је на једном месту сакупљен највећи део откривене археолошке грађе и повезан у словесну целину, са тумачењем низа појава из прошлости око којих постоје недоумице или спорења, као што је почетак средњовековног присуства Срба у Поморју, такозвани Романи, затим Црвена Хрватска. Из заборава су се појавиле наша прошлост и култура, цркве и манастири VII столећа, дворци српских кнежева, стара држава. Од објављивања књиге је прошло пет година, а наставак ископавања је показао да су и старе темеље цркве, на којима је обнављано у доба светог Саве, саградили Срби у време цара Ираклија у VII столећу. То је највећа истражена црква тог доба и потпуно мења слику о такозваном „мрачном средњем веку” код Срба. То је и тада био манастир, велики, дакле и средиште културе, писмености, место одакле су ишли мисионари у друге словенске земље, све до Русије. Поред тога, открили смо и гробове нагло умрлих калуђера средином XV столећа; било је ту гвоздених врхова стрела међу костима, али тек предстојећа антрополошка и хемијска анализа треба да покаже да ли су отровани или побијени.

manastirprevlakaЗначајан простор сте посветили Комани–Кроја култури. Каква је то култура?
— То је средњовековна култура која је једно време служила као доказ да су Албанци потомци Илира који су се пред Словенима повукли у планинске пределе. Међутим, када се пажљиво проучи, види се да је настала и трајала само у VIII и IX столећу, и да никако није аутохтона. Она се ширила између Охридског и Скадарског језера. На основу сродности са просторима Паноније, Бугарске и степа Источне Европе, закључио сам да је реч о култури Црвених Хрвата, који су се ту доселили око 800. године. Нестала је по бугарском освајању данашње Албаније, јер је део становништва отишао у Далмацију, а део се утопио у домаће Словене, претежно Србе.

У књизи сте објавили и фотографију малог типара кнеза Стројимира из средине IX века, који је Министарство културе Србије купило на аукцији у Минхену 11. јула 2006. Печат има кружно натписно поље око патријаршијског крста. Какав је значај овог налаза за наше културно наслеђе?
— За разлику од наших суседа Бугара и Хрвата, који сведочанства о својим средњовековним државама прикупљају систематским истраживањем и ископавањем, ми до таквих доказа долазимо случајно. Тако је крстионица из доба кнеза Вишеслава, која се данас налази у Сплиту, код нас заборављена, а запис на крчагу из Чечана случајно је спасен. Такав је случај и са малим типаром кнеза Стројимира, који је по свој прилици неки Немац за време окупације у Првом или Другом светском рату опљачкао у Србији, можда из кнежевог гроба у некој цркви. Тај типар је служио за печатање личних писама кнеза Стројимира, који је живео око треће четвртине IX столећа. Он је био отац Клонимира и деда кнеза Часлава, који је обновио Србију после бугарске окупације. После крстионице из доба кнеза Вишеслава, ово је први предмет са недвосмисленим именом српског кнеза, и то једини у личној употреби, што је материјални доказ да су одговарајући подаци из дела византијског цара Константина VII Порфирогенита тачни. То више није неки имагинарни кнез из неких догађаја од пре 1125. година, имена сачуваног у препису из XVI столећа, већ стварна личност. Можемо да опипамо предмет који је он тада носио уз себе и користио га. То је као да имамо сачуван његов потпис на неком документу. Посредно, то доказује да су и остала збивања из његовог времена истинита у неком виду. Типар показује да се кнез Стројимир служио приликом писања писама грчким језиком, а свакако је знао и латински као језик свештенослужења. Код нас се обично мисли, да не кажем пропагира, да је Србија покрштена после кнежевине Велике Моравске односно данашње Чешке, после Бугарске, и као доказ се наводе хришћанска имена синова Стројимирове браће, Петра и Стефана. То, наравно, нема никаквог смисла, јер Стројимирови потомци носе словенска имена. Међутим, неки наши научници као да имају уграђен чип који им налаже да Србе прикажу што заосталијим.

На крају књиге сте дали општу слику историје Србије у Поморју, као и положај Цркве у то доба. Молим вас, опишите нам укратко како је друштво тада изгледало?
— Обична мала држава тог времена, али словенског устројства, дакле без употребе новца и свих оних државних и банкарских манипулација везаних за новац. Слика друштва постоји у писаним изворима о суседним државама, али се код нас она занемарује и пише се само о политичким збивањима. Нисам историчар и нисам се бавио тим питањима, па могу рећи само свој утисак. Идеално гледано, на челу државе је био кнез, уз себе је имао неколико „министара”, „владу”. Уз њега је на двору стално епископ или свештеник на високом положају. Под таквом управом је била војска и пореска служба. Народом су непосредно управљали жупани. То је све заједно деловало по неком домаћинском начелу. Постоје дворци, тврђаве, села, мале и велике цркве, испоснице… Разликују се као грађевине, али је у њима исто глинено кухињско посуђе. За сада није пронађено, рецимо, глеђосано стоно посуђе, као код Бугара. Знам за само један део глеђосане византијске посуде, из дубоке унутрашњости, из Љутића код Пљеваља. Бројни налази амфора указују на увоз вина или уља из Византије; извозило се вероватно сребро и други метали. Срби су се у привреди ослањали претежно на сточарство, и отуда лака покретљивост и ратнички карактер.

„Култура поља са урнама”, која се шири из Паноније и захвата веће делове Европе, могла би се тумачити присуством становништва индоевропског порекла. Шта подразумевамо под „Индоевропљанима”?
— Индоевропљани су филолошка конструкција. Запажена је сродност језика од Европе преко Ирана до Индије, као и подударност религиозних схватања. Археолошки питање Индоевропљана није решено, верујем опет из политичких разлога. Наиме, довољно би било установити шта је то једнако у Европи и Индији и то онда приписати Индоевропљанима ако су постојали. „Култура поља са урнама” је заправо последица постепено изграђеног религиозног схватања, које се нагло раширило негде око 2.000 година пре Христа. Људи су закључили да је тело грешно и да се може након смрти очистити спаљивањем; пепео покојника је стављан у урне, а оне су сахрањиване у тло, заједно са посудама у којима је била храна за душу умрле особе. Можда су неки припадници ове културе отишли у Индију, као што су морем стигли до Египта и Палестине, пошто и тамо постоје таква гробља. Мислим да треба рачунати са неким још старијим сеобама из Подунавља на исток, јер степе Евроазије омогућавају брзо прелажење великих растојања. Потом су се неки од тих исељеника враћали назад. Дакле, склонији сам ставу да је порекло Индоевропљана у Подунављу, источном Медитерану и Ирану, да су доцније отишли у Индију, а потом се неки од њих вратили.

Да ли се начин сахрањивања у тој култури поклапа са словенским начином у антици и раном средњем веку?
— Да, уколико се мисли на сам чин спаљивања тела покојника. Словени су се у Европи најдуже држали тог обреда. Чак постоје исти облици гробова као у бронзаном добу Подунавља, кружни и издужени, у виду раке. Међутим, у време смене ера, Словени су престали да стављају храну у гробове. Уместо тога се појављује тризна, обичај да се умрлом приреди посмртна гозба, а да се сведочанства о њој ставе у гроб у виду остатака хране и делова поломљеног посуђа у коме је спремана или донета храна.

Можемо ли да кажемо да је у Подунављу кључ словенства?
— Да, несумњиво, постојбина Словена је Подунавље. Словени нису физички једнородни, нису потекли од једног племена, али су сви словесни, говоре, нису неми, и свесни су Бога. То схватање се раширило из Подунавља, као и људи. Они који су отишли на запад асимиловани су од тамошњег становништва, а други су накнадним исељавањем у Пољску и Русију, у време римске најезде на Илире, коначно образовали Западне и Источне Словене.

Могу ли се словенски археолошки налази у Панонији јасно разликовати од сарматских?
slovenipodunavlje— Културне разлике између Словена и Сармата су велике и неспорне. Нешто су мање у Панонији, јер су и Илири Баната сахрањивали покојнике, као и Сармати. Али Сармати су номади, који не подижу куће, већ живе у колима и на коњима, немају насеља, градове, утврђења. Не обрађују земљу, немају грнчарске, дрводељске и ткачке радионице, и тако даље. Тацит почетом II столећа пише за Венеде, то јест Словене, да мисли да су они Германи, а не Сармати, зато што подижу куће. Проблем бркања Словена и Сармата искрсао је из једног древног и једног новог повода. Некада је Птоломеј сав простор између Црног и Балтичког мора назвао Великом Сарматијом. То је завело многе касније писце да Словене повезују са Сарматима иако није познато да су Сармати икада продрли дубље у шумске пределе Русије, а камоли до Балтика и Пољске. Нов повод лежи у покушајима мађарских научника да докажу да су они наследници номада који су стално живели у Потисју, па тако и Сармата. Зато сва налазишта из римског доба приписују Сарматима. У томе се ослањају на одсуство римских података о другим народима, иако они бележе само оне који су их нападали и са којима су имали клијентске односе. Исте налазе које мађарски археолози приписују Сарматима, румунски археолози приписују Дачанима. Заправо је реч, у укупном Потисју до римске границе на Дунаву, о раздвојеним Словенима и Сарматима, које можемо јасно разликовати.

Доскора смо били једина словенска земља која, дословно, не проучава словенску прошлост. Каква је ситуација данас, има ли промена на боље?
— Далеко од тога, сада је можда још горе. Мојим млађим колегама, ако се баве „забрањеном археологијом”, као што су громиле или Словени Паноније, ускраћују се стручна звања, спречавају истраживачки пројекти, одбране магистарских и докторских теза, чак и дипломске тезе. Нико више не дипломира у области средњовековне археологије. То је сада забрањена област на Филозофском факултету, а некада давно ја сам могао да дипломирам са словенском темом. Ствар се променила утолико што су сада словенске теме непожељне у Европској заједници, Украјина и Белорусија немају новца да финансирају таква истраживања, док се Русија још сналази.

Археологија је егзактна наука, али познаваоци кажу да има и своју сакралну димензију. Да ли можете да дате свој суд: у ком периоду свог постојања су Срби достигли интелектуални и етички „златни век”?
— Одговор на ово питање не могу да поткрепим поузданим археолошким чињеницама, али покушаћу: Арапин Масуди је у X столећу преписао старији податак да су Срби особени и посебно поштовани од осталих Словена. Делимичан одговор на питање зашто је тако било јесте ратничка природа Срба и рано покрштавање, јер су Срби први хришћански народ међу Словенима. Александар Лома је кроз анализу мита о Косовском боју дошао до закључка да је постојало неко Пракосово, да су кнез Лазар и његови ратници имали пред собом неку давну битку, рецимо из Махабхарате, и визију да ће постати божји ратници. То се и десило. Нека таква предања можемо наћи и у песмама које је сакупио Милош Милојевић у XIX столећу. Али у доба Косовске битке појављују се код Срба необични надгробни споменици, који буде сећања на нека исконска времена. На пример, у Светом Николи у Куршумлији налази се један споменик у виду преклада, а други у виду рибе, какав је недавно откривен и код Сјенице. Има их још сличних риби, али без приказаних шкрга и очију. У Лесковцу се уз музеј налази надгробни споменик у виду змаја, на коме пише да је ту сахрањен арханђео Михаило, што је остало нерастумачено. Ту је и други споменик са главом некакве животиње. После Косовског боја појављује се низ надгробних споменика у виду великих камених крстова који делују као подражавање оног крстообразног знамења победе на Косову са стиховима деспота Стефана Лазаревића, данас несталог. Али на овим крстачама је приказано оружје – копље, мач, лук и стреле, дакле атрибути који не иду са хришћанским крстом већ сведоче о ту сахрањеним (Христовим) ратницима. На низу мраморних споменика с краја XIV и из прве половине XV столећа приказују се давни обреди, као мртвачко коло, лов на јелена, слава, одлазак покојника на коњу и томе слично. Видимо на основу надгробних споменика да се нешто десило у бићу српског народа у време Косовског боја, да се пробудило нешто из искони, из времена пре хришћанства, што нас је довело у стање да са кнезом Лазаром на челу урадимо оно што треба. Намерно кажем „ми”, а не „они из прошлости”. То нам је омогућило да опстанемо под турском окупацијом и да се ослободимо. Дакле, српски „звездани тренуци” би били они када смо се борили за слободу, за чојство и јунаштво. То је што се тиче етике.

Интелектуално, ако оставим по страни наше велике научнике новог доба, указао бих да смо после турског ропства ми најбрже стигли Западну Европу, и зато у нама виде опасност. У позном средњем веку, ми смо непоколебљиво чували православље, за разлику од Византије. Свети Сава преводи са грчког Законоправило на светло словенског језика. И тако даје и свим осталим словенским народима први законик, који они користе као основу својих законика. Да споменем још да је запажено да у Русију хришћанство прво стиже на латинском језику из нашег приморја, можда из манастира Иловице. Мислим да смо сличну улогу имали и у претходним епохама, али то тек треба да се истражи. Сматрам, на основу онога што знам о српској прошлости и миту, да смо народ са задатим путем, и да ћемо нестати ако га напустимо, мада верујем, а и надам се, да нам је суђено да истрајемо.

Иду ли Срби, по вашем мишљењу, историјски у регресију?
— Известан дивљи инстинкт који поседујемо чува нас од обмана наводно цивилизованог света. Сетите се само оне добре атмосфере и народне солидарности у време бомбардовања, а и у време рата, мада је то било далеко од оног у Првом светском рату.

Да, регресије има – наш су баласт они који се труде да униште све што је здраво у српском народу, пре свега село. Несумњиво је да културно пропадамо, као и под турском и комунистичком окупацијом. Али доћи ће време за нову Косовску битку, која се неће одвијати материјалним оружјем, већ интелектом, самоспознајом. Ко зна ко је, опстаће; или, као што је написао Свети Сава, ако знаш Законоправило, знаћеш ко си. Зато нам и нападају самосвест, укидају ћирилицу, замењују народну мелодију, скривају гусле и епске песме, подмећу енглески језик и грбове, лажне иконе. Штету видим у томе што бисмо могли да урадимо далеко више за опште добро да немамо овако назадну власт.

djordjejankovic01Ваш рад се појединцима у „стручној јавности” није допао и имали сте због тога много непријатности. Колико могу да видим, ви храбро идете напред и не посустајете?
— Истраживачке пројекте препуштам млађима, по законима природе. На мени је дужност да објавим сва своја истраживања, јер непосредни истраживач увек може најбоље да прикаже грађу коју је открио, што неће бити лако.

Разговарала ТАТЈАНА МАРКОВИЋ

Првобитно објављено у магазину „Зенит”, Београд, 2013.

Крај

*

Извор: Стандард