Капитулација уз шампањац

Пред Србијом стоје године неизвесности, у којима ће народ настојати да новим путевима избори право да одлучује о својој судбини.

Напад НАТО на Србију 1999. године није се завршио потпуном победом западних сила ни на територијалном, ни на политичком, ни на дипломатском плану. Упрос бруталном протеривању Срба са највећег дела територије Косова и Метохије, у четири општине северно од Ибра Срби су фактички наставили да живе под сопственом локалном влашћу (са сопственим судством, здравством, образовањем итд.) и да тако бар у делу покрајине одржавају континуитет легитимних институција Републике Србије.

На политичком плану, напад НАТО на Србију изван Запада и земаља под његовим непосредним утицајем ни 1999. ни касније није примљен са одобравањем, па ни у самој западној јавности идеја војне интервенције „ради одбране људских права” никада није прихваћена онако како су се надали њени творци. Најзад, на међународном и дипломатском плану, самопроглашена албанска држава на Косову и Метохији ни из далека није успела онолико колико су то прижељкивали њени амерички и европски спонзори: притисци на Србију да овако или онако призна сецесионистичку власт у Пришини то најбоље показују.

Не би се десило ништа

Зашто су онда ових дана председник и влада Србије политички и дипломатски потпуно капитулирали, пристајући да, против воље тамошњег српског становништва, Србија сама укине своје легитимне институције на северу покрајине и сарађује са приштинским властима у успостављању косовских институција тамо где оне никада нису постојале? Србија је 2006. и 2007. године одбила да прихвати Ахтисаријев план, штитећи своје елементарне интересе, и ништа јој се страшно није догодило: није због тога била изложена ни војним претњама, ни економским санкцијама, ни културном остракизму, јер чак ни Буш и Блер не би пред својом јавношћу могли да оправдају такве мере.

У том погледу ништа се није променило. Ни Обама, ни Ангела Меркел, ни бриселска бирократија не би урадили ништа више да је Србија одбила наставак дијалога у Бриселу (како је то једног тренутка предлагао Томислав Николић) него што су западне силе урадиле када је Србија одбацила Ахтисаријев план – изразили би своје незадовољство, и на томе би се све завршило. Одговор на питање зашто Србија од 2008. године прво стидљиво, а онда све отвореније иде ка капитулацији у питању Косова и Метохије, да би се она данас и догодила, мора се, дакле, потражити на другој страни.

После последњих избора на којима је СНС заменила ДС као стожер режима, у српској политичкој елити очигледно је довршен процес који је почео још средином деведесетих година прошлог века. Данас у Србији, са изузетком ДСС (чија су начелна опредељења јаснија када је у опозицији него када је на власти), нема ниједне веће странке која би под било којим условима била спремна да се у некој важнијој ствари супротстави Западу. У предизборним кампањама та се околност са више или мање успеха прикрива, и постојећа власт се оштро критикује, као што су прошле године СНС и СПС критиковали Бориса Тадића и Борка Стефановића, да би данас њихова сопствена власт свесно разграђивала уставно-правни поредак земље само зато што јој се то тражи из Вашингтона, Берлина и Брисела.

Јаз према народу

Између народа, који је с много разлога све скептичнији према „европском путу” Србије, и политичке елите слепо послушне Западу тако се ствара опасан јаз. Тај јаз ће бити све видљивији како следећих недеља и месеци капитулација Београда буде све очигледнија, да на крају највероватније добије коначан печат испуњавањем немачког захтева да се потпише споразум о добросуседским односима између Србије и Косова. Тим споразумом би се, како се ових дана може прочитати у веродостојним изворима, Србија обавезала да у свему третира Косово као равноправног партнера и пријатељску државу, осим у томе што је не би формално признала.

Кажу да је Драгиша Цветковић у возу плакао путујући у Берлин да потпише приступање Југославије Тројном пакту. Гледајући насмешена лица српских преговарача у Бриселу, јасно је да нема те опасности: политичка предаја Косова Албанцима обавиће се уз шампањац.

Можда најбољи српски дипломата после Јована Ристића, Милован Миловановић, написао је као млад човек у својој докторској дисертацији: „Само народи који хоће да се бране наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје ствари”. Све што је Србија чинила или, боље рећи, није чинила од 2008. године до данас потврђује ову само наоко парадоксалну истину. Уместо да тражи пријатеље и савезнике тамо где их је лако могла наћи, Србија данас сама довршава на Косову оно што НАТО није доспео да уради 1999. године.

Тај безразложни пораз данашњи режим ће на све начине покушати да прикрије, али тешко је веровати да ће у томе успети: пред Србијом стоје године неизвесности, у којима ће народ – данас потпуно искључен из сваког важнијег политичког одлучивања – настојати да новим путевима избори за себе право да одлучује о својој судбини.

Леон Којен / Нови Стандард