Учинимо племенито дјело и спасимо „Удружење жене жртве рата РС“!

У протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату страдале су и многе Српкиње. Биле су затваране и мучене од стране припадника ткз. Армије БиХ, ХВО-а и регуларних јединица ХВ-а у логорима, сабирним центрима и приватним затворима широм цијеле БиХ под влашћу Сарајева. Преко 2560 тих жена је умрло у најстравичнијим мукама. Један број је успио да преживи  и данас се налази у веома тешком стању, саме, болесне, психички пропале или много оштећене, незапослене и без средстава за егзистенцију и на маргинама свих друштвених збивања. Да се о њима и њиховој патњи сазна више у јавности, побринуло се једно удружење из Републике Српске, а слободно се може рећи, једино такве врсте у цијелој РС, Удружење жена жртава рата РС. Недавно, током Београдског сајма књига, у протеклој 2016. години, неуморна и агилна предсједница тог удружења, Божица Живковић Рајилић је имала част да лично Патријарху Српском господину Иринеју уручи збирку од петнаест исповјести тих српских мученица, које описују сву тортуру и пакао кроз који су прошле. Ради се о монографији „Наша исповијест – жене жртве рата из Републике Српске 1992-1995“. Ова монографија је специфична по томе што садржи аутентиче изјаве петнаест преживјелих жена жртава рата из РС, чиме је та књига уједно и јединствен докуменат од историјског значаја. Јер, тиме се коначно руши већ утабани стереотип и противничка ратна пропаганда да су током рата деведесетих у бившој БиХ искључиво страдале само муслиманке из Босне односно и по која Хрватица. Српкиње, бар досада, једва да је неко уопште помињао исто као жртве тог немилог рата. Да се та слика коначно почне мијењати, за то се потрудило управо ово Удружење! У то више треба да зачуди чињеница да до скоро три и по година у РС није ни постојало једно такво удружење, које би окупило ове паћенице и које би се старало о њима, иако се које шта о њима ипак ту и тамо знало! Да се и та слика промјени, шестог децембра 2012. године је основано досад једино удружење такве врсте у Републици Српској, „Удружење Жена Жртава Рата Републике Српске“, у Броду, а регистровано је у мају 2013. године. Присјетимо се на тренутак натписа у свјетским новинама, сјетимо се слика које су обишле (западни) свијет из Сарајева, Сребренице, Тузле итд., сјетимо се и дјелатности „Мајки Сребренице“, да би на прави начин схватили историјски и друштвени значај постојања овог јединственог и заслужног удружења под вођстом Божице Живковић Рајилић! Ваљда ће нам свима потом бити много јасније колико је битно да овакво једно удружење постоји и опстане, за српски народ и друштво подједнако као и за саму Републику Српску, и да се коначно чује и глас српских жртава, у овом случају Српкиња заточеница!

Удружење је почело са 36 чланица, а данас је број 437, који још није коначан. Неколико њих су смогле снаге да јавно проговоре о преживљеним мукама и да тако покажу да су као и друга два народа И СРПКИЊЕ БИЛЕ ЖРТВЕ у том несретном рату!

У прве двије и по године имале су једнократне новчане помоћи од институција РС. У том периоду урадиле су много ствари и постале врло препознатљиве и у РС и у БиХ и у региону, па чак изашле и у свијет са својим свједочењима. Организационо су се уредиле, имају своје представнике по цијелој РС. У јануару 2016., због њиховог рада Влада РС је донијела Одлуку и прогласила их је удружењем од јавног интереса за Републику Српску. Обећали су им и средстава али их, на жалост, до данас нису добили, ни једну марку! Да мало појасним боље, са статусом од јавног интереса не могу више да се јављају на конкурсе. И њихов рад је се „спустио“ на лично учешће неколико чланица и саме о свом трошку иду и наступају у интересу свих жртава.

Битно је да Република Српска најзад донесе и Закон за жртве ратне тортуре. На иницијативу неуморне предсједнице удружења у НС РС поднешен је нацрт за израду таквог Закона још у марту 2015., који још није донесен!

Упркос свему, то удружење је успјело да спроведе неколико КРУПНИХ активности:

– Психотрапеутске радионице за досад преко 100 жена.

– Прве и једине до сада масовно путовале у Хаг, протествовале пред Хашким трибуналом, посјетиле генерала Младића, и присуствовале његовом суђењу као и изрицању пресуде првом предсједнику РС др Радовану Караџићу.

– Урадиле пројекат средствима Управе за сарадњу са Србима из Владе Србије „Морам и могу више“, како је организован курс за обуку рада на компјутерима и купиле су од тих средстава опрему за три канцеларије.

– Спровеле пројекат, већ поменуту монографију „Наша исповијест“, коју су представљале и у Њујорку и Вашингтону, гдје су говориле о страдању Српкиња. Средства за израду и штампање им је платила Влада Србије.

– У разгору са тужиоцима Суда БиХ покренули су и прва хапшења за злочине над женама Српкињама и та активност је стална., што се може видјети и по бројним чланцима.

Приказивана је досад само једна страна истине. Међутим, да би се прочула и друга страна истине, она српска, ово удружење се бори и са међународним представницима као што је и главни хашки тужилац Серж Брамерц, па предсједник Хашког трибунала итд. Својим активностима „изненадиле смо и институције у РС (и Владу и министарства), али велико је питање да ли РС уопште признаје своје жртве и ствараоце Републике? Како да објасним да нисмо годину дана добили  ни марку за активности. Какав је то одговор: нема пара?“, јада се Божица Живковић Рајилић, и наставља: „Нисмо чак ни Скупштину одржали, јер ја као предсједница удружења нисам имала да чланицама платим карту, путни трошак и ручак за један дан. Требало нам је 4500 марака. Нисмо одржале ни психолошке радионице а жене позивају на Суд да свједоче. Жене без подршке психотерапеута бивају изложене ризику и опасности по живот. Управо због тога прошле јесени двије жене су извршиле самоубиство. Нису издржале поново оживљавање трауме! И биолошки, само по свом процесу жене умиру и односе тешку истину са собом. Бројни процеси се не покрећу, а злочинци слободно шетају. Много неправде нам је нанесено у ових двадесет година а она траје и данас. Свако је на нама зарадио а нама од тога нема ни за врећу брашна, ни за лијек…и још нико није обавезан према нама!!“, закључује своју тужну исповијест Живковић Рајилић.

Но, на нама свима је да након свега овог овдје горе изнесеног процјенимо историјски и друштвени значај постојања и прије свега и опстанка овог удружења, како се не би само заборавиле патње наших Српкиња, мајки, супруга, сестара, него и да се скрене пажња друштва али и свјетска јавност на њихове патње и трауме и како би им се могло трајно помоћи да их не само превазиђу, него да их поново можемо на адекватан и достојан начин укључити у своје друштво, у своју средину и да их повратимо у нормалан живот! Требамо дубоко да се захвалимо овом удружењу и његовој предсједници на постојању, и што се овако агилно боре да се отме од заборава њихова патња и пакао кроз који су прошле, само зато што су православне Српкиње! То нас све треба да обавеже, и ја могу само, као историчар, још једном да подвучем огромни значај постојања оваквог јединственог удружења, што ће историја тек да потврди! Да потврди само оно, што ми већ данас знамо, а то је да се ни по којој цијени не дозволи да се угаси ово удружење! Зато на крају овог приказа желим да се и ја прикључим апелу госпође Божице Живковић Рајилић да од свог вишка, колико је могуће, донирате бар по неку симболичну своту да им помогнете да одрже сједницу Скупштине удружења и да се не угасе, или да одрже још по коју психотерапеутску радионицу, а да не говорим о јенократној помоћи чланицама у болницама, за лијекове, о трошковима телефона итд.! Блаженопочивши Патријарх Павле је имао, између осталог, једну поруку коју је, чини ми се, највише нама Србима понављао и тако нам је оставио у аманет, а то је да будемо људи! Дакле, будимо ево сада људи, и помозимо опстанку Удружењу Жена Жртава Рата Републике Српске! Без ваше помоћи, у најскорије вријеме прети гашење овог удружења, зато пожуримо се и учинимо то племенито дјело! Девизни рачун за уплату новчане помоћи је:

SWIFT                                               KOBBBA22

Komercijalna Banka AD

Banja Luka

Republika Srpska

BiH

Девизни рачун                              00-739-0000089.5

IBAN                                                 BA395710073900089590

Удружење жена жртава рата Р.С.

Видовданска ББ, 78400 Градишка, БиХ

Предсједница Удружења Жена Жртава Рата РС се свима, који су спремни да помогну, унапријед најсрдачније захваљује! Можете јој се обратити и мејлом на zenezrtveratars@activist.com и тако пружите како њој тако и њеним чланицама поред новчане и моралну подршку, како би Вам се одмах могли захвалити на указану помоћ!

Др Дарио Видојковић, историчар