ЦРНА ГОРА ПРЕД НОВОМ ПРЕПРЕКОМ

За мање од месец дана, а прецизно 7.априла,  у Црној Гори, која формално представља најмлађу, 13. по реду, словенску државу  која је    за самосталну проглашена 3.јуна  2006.године, треба да се одрже председнички избори. И мада основу политичког система земље представља власт у рукама премијера, ипак ће од председника, поготово уколико он буде независна фигура, зависити доста тога…

Ново гласање на себе привлачи много више пажње него она досадашња, и то из два разлога. Први је што у следећих годину-две дана Црна Гора мора дефинитивно да се одлучи: да ли ће да се раствори у „евроатланској породици“ тако што ће ЕУ и НАТО-у предати значајан  део свог недавно стеченог суверенитета, или ће успети да сачува своју јединствену оригиналност – посебност уз привилеговане веза са нацијама које су јој цивилизацијски најближе –Србијом и Русијом.  Други разлог већег интереса за априлске изборе лежи у томе, што се најзад у тој Републици, после двадесет година непрекидне власти бивших комуниста- ренегата који су себе назвали Демократска партија социјалиста (ДПС), на челу са садашњим премијером Милом Ђукановићем, појавила реална политичка алтернатива кроз личност Миодрага Лекића, лидера опозиционог Демократског фронта.

Људи су све љући због неприкривених манипулација режима који тежи да по сваку цену сачува свој положај,  иако је у Европи за грешке какве они праве не једна  генерација руководилаца већ одговарала. Чак је и у садашњој кампањи кандидатура кандидата партије на власти  пропраћена отвореним скандалом. Садашњи председник Филип Вујановић, који је члан ДПС-а, а који је на ту дужност изабран још 2003.године у оквиру државе која је представљала заједницу са Србијом, кандидује се за место председника већ трећи пут, без обзира што устав предвиђа највише два кандидовања. Први период његове власти су демократе прогласиле уз ћутање Европе које је само по себи много говорило. Тај период је завршен 2008.године, и тада су одржани нови председнички избори који су били нелегитимни јер је  председник биран пре него што је проглашена независност. И тако се десило да је од 2006. до 2008.године  Вујановић био на месту председника  незаконито, тако да треба да се позове на одговорност због узурпирања власти. Такво подсмевање здравом разуму није могао да поднесе чак ни партнер ДПС-а из коалиције на власти – лидер Социјал-демократске партије (СДП), спикер парламента   Ранко Кривокапић. Он је изјавио да ће гласати против Вујановића и да ће позвати чланове своје партије да учине исто. Црногорско друштво је уморно од бескрајних афера и корупционашких скандала  који су повезани са породицом Ђукановић, од приче да су чланови те породице сакрили по швајцарским банкама више милијарди долара.  Црногорцима уопште не ласка слава по злу о њиховој земљи као о „краљевини мафијаша“ са Балкана, која се откако постоји бавила „професионално разбојништвом“  тим пре, што им њихова историја даје много разлога да се   поносе својом прошлошћу.

Допринос Црне Горе развоју европске цивилизације превазилази  њену бројност у становницима (626 хиљада) и величину територије (13812 квадратних км). Ту се може са пуним правом искористити пословица „Јесте златник мали – али вреди!“ Црногорска државност се кроз непрестане ратове за слободу без прекида развијала од раног средњег века, при том су Црногорци уз своје квалитете као бораца  подједнако поседовали и филозофске и песничке црте. Управо је на њиховом простору још у 15. веку постављена прва типографија за штампање ћирилицом.  Од времена Петра Великог  тај народ  је посебним везама повезан са Русијом. А стратешки положај у области, у којој су се сударали интереси многих великих држава,  Црне Гора је успела да сачува све до данас. Посебну пажњу геополитичара, на пример, привлачи дубок скоро 30 километара фјорд –  Бока Которска  –  и бисер и „проклетство“  Црне Горе – једини у Средоземном мору, који  од лепоте пресеца дах. Ту се у своје време налазила главна поморска база  изузетно снажне Аустро-Угарске империје, а у наше време га отворено меркају стратези НАТО-а.

Црна Гора се сасвим определила за зближавање са Европском унијом, али је питање – под којим условима. Неке њене комшије, на пример Бугарска,  потписали су дискриминационе споразуме због чега у њима нема ни трага од очекиваног процвата националне економије, већ се пре може говорити о њиховом све јачем деградирању. Ако се сетимо познатих финансијских проблема јужног европског појаса (тј. зоне ПИГС) пред све нове кандидате који полазе од сличних услова, Европска комисија поставља све оштрије захтеве. Презасићеност европског тржишта производима традиционалног црногорског извоза – прехрамбених производа и лаке индустрије, изузетно строги стандарди за те врсте производње који не трпе постојање националних особености, већ их све дотерују према укусима европских бирократа, могу да униште чак и оне тачке раста, које су постојале у економији земље.[1]

У Бриселу се потпуно приступање Црне горе Европској унији не предвиђа пре 2020.године.  Европа  јако воли да дискутује о важности закона, борби са корупцијом и поштеној конкуренцији на изборима, али врло сумњиво ћути у вези са „оригиналношћу“  црногорске власти. Зашто? Одговор је баш једноставан: тако јој је много лакше да све држи под својом контролом и да диктира услове за интеграцију са европским институцијама, који ће бити изузетно повољни за европску бирократију, а тешко да ће одговорити  на наде и очекивања Црногораца.  Овакви споразуми на крају за земље увек бивају лоши, али ће зато оне, који ће их потписивати са црногорске стане, ослободити од даљег гоњења. Ето  – то је читава рачуница. Да ситуацију поправи може само потпуно нов тим руководилаца и преговарача који себе нису упрљали корупцијом, и који ће моћи да добију повољније услове интеграције са ЕУ. М.Лекић, на пример, без обзира што је убеђени поборник евроинтеграција, и при том на леђима нема бремена  корупционашких скандала или ултиматума који штете интересима његове земље, нема намеру да прихвати.

Надајући се да ће искористити повољан географски положај Црне Горе, у НАТО-у су спремни да Црну Гору приме много раније, већ 2014.године,  што Црногорцима може само да да сумњу да једино  што ће заиста добити – то су нови трошкови. Према нормама које важе у тој алијанси, и које нико не намерава да због ње мења, Црна гора ће БДП за трошкове одбране морати да повећа на 2%, односно – са садашњих 50 милиона долара на 150 милиона, практично 3 пута. Ту спада и „данак у крви“ или такво савремено јаничарење које у оквиру концепције „паметне власти“  Барака Обаме  претпоставља слање на вруће тачке света црногорских момака. Та концепција је осмишљена у циљу вршења постепене замене на изузетно опасним местима америчких војних лица савезницима из НАТО-а, и то  најпре из реда „новообраћених“. Очекивано формирање  војно-поморске  базе НАТО-а у Боки Которској, заједно са ремонтним заводом који уништава човекову околину, а који прорачунати Италијани никако да дочекају да са својих обала пребаце,  у парампарчад ће растурити статус еколошке државе, како је   Устав одредио суштину постојања Црне Горе.

У штабу НАТО-а у Бриселу такође се врло пажљиво проучавају варијанте за коришћење главне ваздушне луке на црногорској обали, у Тивту. Очигледно је да  ће цивилни авиопревозници, које се баве превозом туриста, морати мало да се стисну. Бродови  НАТО-а такође могу да са црногорских плажа „сперу“ многобројне туристе.  Није случајно што, према анкетама, само 30% Црногораца жели да се њихова земља придружи алијанси.

Зато је циљ ДПС-а да по сваку цену избегне народно  изјашњавање о ступању Црне Горе у НАТО, те зато хоће да потребну одлуку протуре само преко парламента. Проблем је како да ДПС на своју страну превуче  неколико посланика, колико је потребно до уставом предвиђене две трећине. Из преписке америчких дипломата са сајта Викиликса види се да, активно обрађујући опозицију, и амбасада САД у Подгорици такође ради у истом правцу,  конкретно – труди се да „преобрати“ Српску народну партију (СНП). Међутим, њен лидер Андрија Мандић је отворено рекао америчком амбасадору да у редовима његових сабораца у СНП-у не постоји подршка за ту идеју.[2] У Вашингтону су, уосталом, већ констатовали негативну реакцију црногорског друштва на Споразум о статусу америчких јединица при њиховом евентуалном боравку у Црној Гори (СОФА), а који је потписан у току посете председника Вујановића САД-у 2007.године. По њему Американцима  треба да се дају права екстериторијалности и имунитет у случају кривичног гоњења без обзира на врсту  прекршаја. Власти из Подгорице су тада убедиле  амбасаду САД да ће галама која се подигне врло брзо да се стиша,  чим се појави нови „скандал недеље“.[3] И још тада је Вујановић обећао да ће да пошаље у Авганистан „мању групу официра“.[4]А то је само пред-почетак, јер још није дошло до укључивања  Црне Горе у НАТО.

Црногорци су народ поносит,  и они не воле када им се говори где да иду, а где не, па чак ни када то говори „пријатељска Русија“. Међутим, претерани уступци при преговорима са Европском унијом и ужурбано „утрчавање“ у  НАТО, а да се претходно сопствени народ не запита за мишљење, објективно могу да доведу до очигледних негативних последица по ту земљу. Најпре, у том случају Црна Гора ће се наћи у ситуацији да јој се без престанка указује како треба „да се понаша“, и да се при том нико посебно не обазире на оно шта она жели да каже или какви су њени интереси, баш као што је то и до сада било са малим члановима наведених огромних структура. Друштву ће бити врло тешко да се помири са тим. Нису случајно са ентузијазмом Црногорци прихватали самоуправљачко искуство и политику неприпајања  блоковима бивше Југославије, јер је то било у складу са њеним историјским искуством и духом народа. Деоба СФРЈ је завршена. Републичке границе су признате и стварна опасност по Црну Гору више не долази од њених суседа, већ од неефикасног руководства и перспективе да се у огромном свету изгуби тако што ће доспети још у много јачу зависност од спољне управе него што је то било до сада. Неутралност – то није пасивност и није изолација. Неутралне Швајцарска, Аустрија, Финска, Шведска – то су земље изузетно успешне и врло активне на међународној арени. За добре односе са неутралним земљама су сви заинтересовани, и у таквом се случају „мало претвара у велико“. Кандидат за председника земље из опозиције – Миодраг Лекић –  који је много година провео у дипломатској служби одлично то разуме, и зато се упорно залаже да општенародни референдум по питању ступања Црне Горе у НАТО, при том подвлачећи  да „постоје и друге варијанте“ којима се државна безбедност може обезбедити.

Црна Гора, како смо већ рекли, је 13. по реду самостална словенска држава, али за њу тај број не треба да буде несрећан. 13.јула 1878.године, на пример, на Берлинском конгресу је, захваљујући напорима руске дипломатије и њеног шефа – канцелара А.М.Горчакова, призната њена независност. 13.јула 1941.године је дошло до својеврсног историјског одговора Црне Горе на напад Немачке на Совјетски Савез, који су Црногорци по навици наставили да називају Русија, а антифашистички устанак који је тада у њој плануо  је био први у Европи. Кажу  да пошто су скоро целу своју територију ослободили од Италијана, Црногорци су понегде по брдима  палили велике ватре, очекујући да се појаве „руски падобранци“.  Међутим, заједничка борба до потпуне победе је трајала још дуге четири године. Сада су, 2013. године, опет избори, и према симболици бројева, на које смо навикнути, они Црној Гори могу да донесу изузетно важне позитивне промене.

Михаил КАРМАЗИН