ГОДИШЊИЦА РАЦИЈЕ МАЂАРСКИХ ФАШИСТА У ЈУЖНОЈ БАЧКОЈ

ГОДИШЊИЦА РАЦИЈЕ МАЂАРСКИХ ФАШИСТА У ЈУЖНОЈ БАЧКОЈ

Преосвећени владико, браћо и сестре, помаже Бог.

Окупили смо се данас да одамо пошту свим српским жртвама пострадалим у рацији фашиста Хортијеве Мађарске.

Тог јануара 1942. године у леденим водама Тисе и Дунава убијено је 3809 житеља јужне Бачке.

Наводни повод за погром ширих размера пронађен је у откривеном притајеном Шајкашком партизанском одреду у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је откривен 4. јануара 1942. године од стране патроле мађарских жандарма и граничних ловаца, који су их напали. У самоодбрани, шајкашки родољуби су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Дејством великих окупаторских снага овај одред је у потпуности разбијен у току истог дана, 4. јануара 1942. године. Овај догађај званична клика прогласила је за „устанак“. Мађарске окупационе власти искористиле су овај мањи инцидент како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој. Прави циљ рације је била кампања етничког чишћења усмерена против српских и јеврејских цивила (укључујући жене, децу и старе), као и пљачка њихове имовине. Рација је планирана знатно раније и напад на партизане у Шајкашкој је само искоришћен као изговор за спровођење планираног геноцида.

Као што рекох, рација је започела 04. Јануара 1942, у Чуругу, да би се наставила у насељима Шајкашке – Госпођинцима, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову, Жабљу, Србобрану, Темерину, Новом Саду и окончала у Бечеју 29.01.
У недељу 4. јануара 1942 отпочело је пушкарање по улицама Чуруга, у жабаљском срезу. Чурушки петоколонаши, наоружани пушкама, почели су убијати мирно становништво по улицама. У исти мах, добошем је наређено да се сви становници повуку у своје куће. Два сата по овом наређењу, стигли су у Чуруг хонведи из Сенте и Сегедина у јачини од 3.000 људи. Прво су стигли тенковски одреди, затим пешадија у камионима па онда и артиљерија. Истовремено са хонведима стижу у жабаљски срез и жандарми из Темерина, Бачког Градишта и других места. Један део сегединских хонведа упутио се у чурушки рит, где је, пролазећи кроз салаше, убијао и клао цивилно становништво, док је други део остао у граду где је, залазећи од куће до куће, изводио укућане, мушкарце, жене и децу. Чурушки становници, овако одвођени из својих кућа, убијани су без милости и без суда. Убијани су где су се затекли и где је то разбојницима било згодно: пред кућама, на улици, у општинској згради, у полицији, у основној школи. Један део похватаних становника одведен је у два житна магазина Дитриха и Омиљанског, па су ту убијени из митраљеза. Највише је ових мученика страдало на самој реци Тиси, где су убијани, па бацани под лед који је, као што је познато, услед изузетно оштре зиме године 1941/42, био необично дебео. У рупе на Тиси бацани су и они који су убијани на другим местима, па су ту довожени у заједничку ледену гробницу. У Чуругу је побијено тада, од 4. до 9. јануара 1942. године, неких 1.800 душа, људи, жена и деце. Убиства и масакрирања вршена су по дану и по ноћи. Сви убијени су претходно до голе коже опљачкани, а њихова имовина је развучена.
У Жабљу је такође извршен масован покољ. Ту су Срби довођени на жабаљску скелу. Прво су морали у једном магацину скинути одело и онако голи, само са доњим вешом, па и без њега, по незапамћеној цичи, одвођени су на Тису и ту убијани. Насред Тисе биле су проваљене рупе на леду, па су око тих рупа постројаване жртве, митраљеском ватром убијане и бацане под лед. Неки су натеривани да сами скачу под лед. Неки који нису хтели скочити, одвођени су до једног стрводера који их је ударао секиром по глави, па их онда полуживе бацао под лед. Било је случајева да су људи пробадани бајонетом и бацани у Тису. Мајке су натериване да саме својом руком бацају своју децу под лед. Оне који су били убијени на обали, сами Срби морали су превући и гурнути под лед да би затим и они били убијени. На стратиште су одвођене целе породице, заједно са женама, девојкама, децом и одојчадима, све скупа преко 650.
У Новом Саду рација је почела 21. јануара 1942. око 6 часова ујутро. По целом граду излепљени су плакати који су објављивали почетак рације:
„Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“
Навешћу само један пример из којег се јасно види да је овај проглас био само алиби за добро планиране злочине
Дана 23. јануара упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали су њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Она је чула дечје запомагање: „Мама, не дајте нас!“ Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Мајка је истрчала у двориште и скаменила се видевши пет лешева својих синова. Војници су јој тада ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су даље.
Највеће стратиште у Новом Саду било је на данашњој плажи „Штранд“ где је под лед бачено око 1300 житеља, а данас се на том месту у летњим месецима окупља највећи број Новосађана уживајући на обали „најлепше дунавске плаже“ како кажу.
Како је до сада утврђено, у „рацији“ су учествовали: војска и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и Мађари који су живели у Новом Саду.
Свој крвави поход Хортијеви фашисти окончали су у Бечеју 29.01. где су убили 215 недужних цивила.
Ми православни Срби, морамо се сећати свих ових догађаја, због невиних жртава, а и због будућности наше деце, да се, не дао Бог, нешто слично не понови.
Бог да прости душе свих пострадалих Срба у фашистичкој рацији 1942, године и нека им подари царство небеско.

ВИДЕО:

СНО СРБИ НА ОКУП, м.о. Војводина