Поводом честитке Патријарха Иринеја новоизабраном римском понтифексу

(„Ave, Cezare, morituri te salutant!”=   (“Здраво,Цезаре, мртви те поздрављају!“)

13.3 2013. изабран је нови римски папа.

Патријарх Иринеј се придружио многима са Запада који су упутили своје честитке новом јерeсијарху. Није штедео хвале у свом поздраву. Написао је честитку као да је упућује најпобожнијем Православном патријарху.

Он је за њега и „ нови епископ Рима“, „још један нови молитвеник пред Престолом…“ (Божијим), кога патр. Иринеј представља као „дар Богу“, јер каже да је „Господ добио у њему  новог молитвеника“. Говори о његовом  „свештеном служењу“, да се нада да ће остати „на трагу братољубља…“ и као врхунац: „ да га је Дух Свети призвао“ (да буде папа).

Шта се то дешава са Патријархом Иринејем- Бог зна.

Некадашњи умерени, рационални, Владика нишки, старински васпитан, коме је и мајка била монахиња у чувеном Овчарском манастиру, рођен у Жичкој Епархији Св.Вл.Николаја, некадашњи професор Богословије…

Које су то њега сфере духа обузеле?

Шта му се то привиђа у сусрету са римокатолицима и при помисли на њих?

Шта он то види? Боље речено, шта му се то привиђа, јер не види реално? Да ли га неко опчињава имагинацијама, или му неко наређује против његове воље? Откуд му све те идеје којима нас обасипа већ 3 године?

Ово писмо би било у реду да је писано неком Православном Патријарху неке Помесне Православне Цркве, али римском папи… !!!?

Патријарх потпуно пренебрегава чињеницу коме пише и на коју адресу.

Он поново испољава као да признаје јеретичку организацију као „православну“ „цркву“, назива главног носиоца јереси- „Ваша Светости“… А шта има „Светлост са тамом?“

Незнамчија Светости, г.Иринеје,

да ли сте заборавили шта су Вас родитељи учили код куће? Да ли сте заборавили све што сте од Вашег свештеника чули, и шта сте исповедали на Светом крштењу?  Да ли сте заборавили све што сте чули и учили у Богословији и на Богословском факултету ? Да ли је изчилело из Вашег памћења оно што сте као исповедање епископско прочитали пред целом Црквом на дан Ваше хиротоније?

Да ли су нестала сећања из Другог Светског рата? Имали сте од 6 до 10 година. Памтите Немце у Србији, ако није било усташа у Вашем крају? Памтите после рата силне покоље братоубилачке, надојене језуитском комунистичком логиком?

Памтите, најзад, цепање наше Државе, под окриљем Ватикана и уз учешће језуита, пре двадесетак година? Памтите бомбардовање Србије и Црне Горе 1999.? А, зашто? Па, зато што су Православне.

Памтите погром  на Косову и Метохији 2004.?

Памтите отцепљење Црне Горе од осталих Српских територија 2006.? Памтите проглашење, насилно и нелегално, „републике“ Косова?

А све Вам је то благосиљано из Ватикана, од римских папа.

„По плодовима ћете их познати.“

Ако Вас прелазе слаткоречивим изразима, и позивањем на „братство и јединство“- и то смо већ видели. По плодовима њиховим расуђујте, а и по стању њиховог „духа“.

Браћа нисмо, јер нисмо од истог оца. Њима је отац папа, њему се клањају, у њега верују као у „божанство“, а преко њега, клањају се и служе самоме сатани, који их припрема за последњу битку против Православних. Армагедон је поприлично спреман. Ако се већ и не одвија? Можда је Армагедон Косовско Поље, на коме треба да се одвија последња битка на Земљи између Добра и зла? На Пољу на коме се сви одлучују коме ће се царству приволети. И сада, већ  више деценија, Косово је онај пробни камен за све на свету- којим ће се критеријумима приволети.

Ни за јединство нисмо, „јер шта има Светлост са тамом“. Ми нећемо мрачни римокатолички дух, демонски окамењен од непокајаних греха, од властољубиве гордости, од леденог немилосрђа, каменосрдности, злобе, пакости.

Нити икако може исправно веровање са јеретичким, лажним.

Немојте да Вас стално обмањују погрешним тумачењем Светог Писма, и оне Првосвештеничке молитве Христове у 17. глави Јовановог Јеванђеља, „да сви једно буду“, извучене из контекста целе реченице, и целе главе, и искривљено тумачене.

Трагично је да Патријарха Српског треба да подсећам на речи самог Јеванђеља. Ево те главе, оног дела који се односи на то о чему је реч:

6. Објавих Име Твоје људима које Си Ми дао од свијета; Твоји бијаху па Си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали.

7. Сад разумјеше да је све што Си Ми дао од Тебе.

8. Јер ријечи које Си Ми дао, дао Сам њима: и они примише, и познаше заиста да од Тебе изиђох, и вјероваше да Ме Ти посла.

9. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које Си Ми дао, јер су Твоји.

10. И све Моје Твоје је, и Твоје Моје; и прославио Сам се у њима.

11. И више нисам у свијету. а они су у свијету, и Ја долазим Теби. Оче Свети, сачувај их у Име Твоје, оне које Си Ми дао, да буду једно као Ми.

12. Док бијах с њима у свијету, Ја их чувах у Име Твоје; оне које Си Ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо.

13. А сада долазим Теби, и ово говорим на свијету, да имају радост Моју испуњену у себи.

14. Ја сам им дао ријеч Твоју: и свијет их омрзну, јер нису од свијета, као ни Ја што нисам од свијета.

15. Не молим да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога.

16. Од свијета нису, као ни Ја што нисам од свијета.

17. Посвети их Истином Твојом: ријеч Твоја јесте истина.

(Зач. 57).

18. Као што Ти Мене посла у свијет, и Ја њих послах у свијет.

19. Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени Истином.

20. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене:

21. Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду да свијет вјерује да Си Ме Ти послао.

22. И славу коју Си Ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што Смо Ми Једно.

23. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да Си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш. (Joв.17, 6-23)

Oчигледно је да се Христос овде не моли за јединство свих људи на свету, него само за оне који су Његови, који су поверовали у Њега, у Његову Реч- значи, на исправан начин поверовали. Ту као о Својима говори о онима које Му је Бог Отац дао од света, како Он Сам каже. Значи, то нису сви људи, јер постоји тај остатак, тај свет. И Он лепо јасно каже да се не моли за све , него за оне које Му је Отац дао. Значи, кад се на Св.Литургији молимо „за јединство свих“, „за јединство Светих Божијих Цркава“, то се односи на јединство свих Православних, и јединство свих Помесних Православних Цркава (Јерусалимске, Цариградске, Антиохијске, Александријске, Грчке, Грузијске, Руске, Српске, Румунске, Бугарске….)

И лепо Христос каже да те Његове свет омрзну зато што нису од света. Јер немају логику овог света, него Небеску. Значи, Христос не говори за све људе на овом свету да су Његови, него за те које Му је Отац дао, који следе Његову науку онако како их је Он научио, а то су Православни.

Он каже за те Своје (значи не за све људе на свету): „…да буду једно као Ми.“(Јов.17,11)

И моли се, такође, да и они који поверују у Њега због речи њихове, да и они буду једно са Њим и са Његовима.

Још каже да те Његове свет омрзну. Ако сви треба да буду у јединству, ко су ти други, тај свет?

Још каже да ти сви Његови буду једно, као што је Он у Оцу и Отац у Њему, да тако и они буду у Њима, значи да на тај начин буду једно, а то је у Духу Светом.

У Љубави и Истини, у Послушности Вољи Очевој.

Не позива да сви људи на свету буду једно, него само Његови, јер даље каже „да позна свет да Си Ме Ти послао, и да љубиш њих као што Мене љубиш.“

Ако, по екуменистичкој јеретичкој теорији и обмањивању, сви људи на свету треба да буду једно, ко су ти други, тај свет?

Значи, потпуно је јасно, ко прочита целу 17. главу по Јовану, да Господ нигде не говори да сви људи треба да се уједине.

Баш насупрот тој екуменској лажи,  Господ је и у Старом и у Новом Завету више пута говорио и заповедао да треба Његови да се одвоје, да би сачували чистоту вере. „да ће се једна узети, једна оставити“, да је дошао да раздвоји домаће“ да се покажу тајне срца“ ко се чему приклонио, да ли Добру или злу. И у Старом Завету Господ је наређивао изабраном народу да се не меша са незнабожцима.

Ако Вас позивају да прихватите некакве „слободе“, „јединство у различитости“ и сл., Ви им можете са Св.Апостолом Павлом рећи: „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист.“

Слобода је само у Духу Светом. У бестрасном, чистом, поштеном, истинитом, пожртвованом животу- у послушности, смирењу, покајању, милостивости, чистоти срца, у миротворству, онако како нам је Господ рекао у Својим Блаженствима. И у искрености, не притворству.

Све супротно од онога на шта се римокатолички ред језуита заклиње, коме припада и новоизабрани римски папа, коме Патријарх Српски (да Бог сачува!!!) каже „да га је призвао Дух Свети“ на то да постане папа.

Незнамчија Светости, г. Патријарше Иринеје, како може Дух Свети да призове римског папу, кад он нема Духа Светог, нити Дух Свети обитава у римокатоличкој „цркви“ од средине 11. века? Како може Дух Свети да сиђе на јеретике у непокајаном стању, кад су се баш о Њега огрешили, поред свих других јеретичких учења која су увели? Како може Дух Свети да буде на ономе који изврће Божију науку, и гради себе попут „божанства“ непогрешивог, и захтева апсолутну послушност себи и у злу?  Апсолутно ту нема никакве Божије науке, ни Божијег Духа.

Како може Дух Свети да сиђе тамо где је идолопоклонство, и клањање „златном телету“? Тамо где је заклињање уз каму (нож) да ће шпијунирати, разбијати мир и благостање, убијати, покоравати, завађати, вршити насиље, доносити мрак, и све то у част идолопоклонству папи, а преко њега самом сатани, јер та језуитска наука апсолутно нема ништа са Хришћанством. А да се уверите, прочитајте одломак из дела језуитске заклетве:

Језуитска заклетвa

„Сине мој, сада си научен да играш прикривено – међу римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш сопствено братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у једног човека; међу реформистима да будеш реформиста, међу хугенотима да будеш хугенота, међу калвинистима да будеш калвиниста. Међу протестантима да будеш протестант и придобијањем њиховог поверења да држиш чак и беседу са њихове проповедаонице и да их потказујеш свом силином свога бића наше свете религије и нашег папе. И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш Јеврејин међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш све информације за свој Ред као одани војник папе.

Научен си да подмукло сејеш семе мржње и љубоморе медју народима, регионима и државама које живе у миру, и подстичеш их на крвава дела, гурајући их у ратове једне против других, и да креираш револуције и грађанске ратове у земљама које су независне и просперитетне, изигравајући да негујеш уметност, науку и уживање у благодетима мира. Да учествујеш на страни бораца и да играш у тајности са својом браћом језуитима, који могу бити на истом послу на супротној страни у рату, али да се отворено супростављаш ономе за кога би могао бити повезан. Само Црква на крају мора да извуче добит из услова који ће бити саставни део коначног мировног споразума и који ће оправдати сва средства”.

Научен си сада својим дужностима шпијуна, да прикупљаш све статистичке податке, чињенице и информације од сваког извора; да се додвораваш као поверљива особа у познатим круговима протестаната и јеретика сваког нивоа и сваке личности, као и банкара, трговца, адвоката, међу ученицима школа и студентима, у парламентима и законодавству, у државном правосуђу и да будеш ’сав пртљаг свим људима’ за добро папе, чије смо слуге до своје смрти.

Примио си све инструкције пре него си посто искушеник, и служио си као помоћник, исповедник и свештеник, али ниси био окружен са свим неопходним да би командовао армијом Лојоле у служби папе. Мораш служити одговарајуће време као средсво и извршилац наређење својих надређених. Нико овде не може командовати ко није себе благословио са крвљу јеретика. Без проливања крви ни један човек не може бити спасен…“

Пише Предраг Вучинић: „…Језуите посебно повезује њихова специфична заклетва коју мора да положи сваки језуитски искушеник када ступа у одређени чин. Он тада клечи на црвеном крсту пред надређеним у Реду. Испред њега су две заставе: позната жуто-бела застава папства и црна застава која има каму са две оштрице и црвени крст изнад лобање са две укрштене кости. То је застава језуитског реда, тврди Алберто Ривера.
Приликом полагања заклетве надређени даје новом искушенику мали црни крст са распећем који искушеник мора да притисне на своје срце и тада му надређени пружа каму. Искушеник прихвата оштрицу каме и притиска врх у правцу свог срца. Надређени му тада, држећи дршку каме, говори заклетву језуита .
Напоменимо само укратко да су по сведочењу др Ривере њему пренета нека знања и информације које су биле најчуваније тајна Ватикана и које се у историјским књигама нису помињале. Његов главни учитељ је био немачки језуита кардинал Августин Беа, конфесор папе Пија 12 и председавајући Римокатоличког Екуменског Покрета. Једна од тајни коју је он “одао” свом ученику Ривери је језуитско прикривено учешће у стварању две паклене идеологије: са једне стране то је био немачки нацизам (као и претходно фашизам у Италији који је забранио све друге конфесије осим римокатличке), а са друге атеистички комунизам, како би се збацио са власти највећи заштитник источне ортодоксне цркве- руски цар. Ако је циљ био да се у међусобном сукобу физички уништи што више јеретика, задатак је успешно обављен. У Другом светском рату, где су сукобљени “верници ” и “неверници” , поред великог броја убијених Јевреја (данас се настоји извршити ревизија о тачном броју), страдало је и два милиона Немаца (највише протестаната) и 20 милиона Руса (православаца) и нешто мање других јеретика (Енглеза) и пагана (Цигана). Ту су, наравно и Срби.
Зато Ривера каже да су у праву сви они протестанти који су тврдили да је католичка црква “Мајка проституције и гнусности на Земљи”, те да Јованово Откривење (глава 17) не описује древни Вавилон, већ садашњи Ватикан.
Ривера још додаје да Сатана седи управо у самом врху Ватикана, те да је највише био шокиран када је на руци једног шпанског језуите високог ранга видео прстен са масонским обележјем и када је сазнао да је исти био и члан шпанске комунистичке партије. Такође је сазнао да је језуита Генерал у блиским везама са Илуминатима у Лондону.
Ривера открива и да неки свештеници језуити са напором прихватају ове лажи немајући другог излаза осим ове службе…
Ватикан је улогу носиоца католичког прозелетизма препустио свом најперфиднијем реду – језуитима. Прорачунати, хладнокрвни и врло образовани, језуити су постигли огромне успехе у латинизацији православних верника у Румунији, Молдавији, Украјини, Белорусији и Русији. Они су искуство стицали по џунглама Јужне Америке, одакле су својевремено и протерани, по пустарама Африке, па чак и Кине и Јапана, и то у време када су ове две земље биле затворене у самоизолацији.
Захваљујући ратним збивањима, санкцијама, разним несрећама које су се стуштиле на наш народ, језуити су успели да, углавном преко своје хуманитарне организације “Кaритас”, створе своја упоришта и у нашој земљи, и то првенствено у подручјима где је становништво мешовитог националног састава, као што је то случај са Босном или Војводином.“

Патријарх Иринеј назива језуитског генерала, новог папу, „епископом Рима“, као да у Православној Цркви постоји епископско седиште римске Православне Патријаршије, а НЕ ПОСТОЈИ. Тиме он пренебрегава истину, и понаша се као да истина не постоји. Као да неће да прихвати чињеницу да римокатолици нису одбацили јереси, да се папе нису одрекле јереси, а ни његови верници. Како може неком ко се заклињао на каму да каже „Ваша Светости“? И како може да очекује помоћ, и да буду „на трагу братољубља“ у очувању Косова и Метохије у саставу Србије, од оних који су управо и помогли да се Српске земље распарчају.

Имах прилику једном да причам са једним римокатоличким кардиналом. Отворено му рекох о неком злочину римокатолика над Православнима пре више векова. На све се смешкао и био добро расположен. Али, кад му споменух Светог Саву, то је била таква експлозија његовог унутрашњег искушења који није могао да прикрије. То је била таква борба, јер није могао да прикрије ужасну мржњу према Св.Сави.

Ту је наш спас. У очувању Светосавља. А Ви знате да се свети   Сава љутио на свог брата што је ишао да тражи круну од римског папе, и Свети Сава је зато напустио Србију, и отишао на пут. И упутио се да издејствује архиепископију за свој народ да не би били под утицајем Латина, да би имали своју Помесну Православну Цркву.

Што су наши Светитељи страдали кроз историју? Је л’ зато да Ви сад јеретика називате „Ваша Светости“, и да признате њихову „јерархију“ као валидну, као да је већ Православна, А НИЈЕ.

Папу је објавио дим из оџака, а није Дух Свети. И изабрао га је онај ко је заложио ту ватру да направи тај дим.

Они 10 векова глуме Хришћанску „цркву“, „али су се силе њене одрекли.“ Не знам да ли сам у праву, али све ми се чини да је управо то римокатоличко царство оно хиљадугодишње царство сатане на Земљи. Јер та сила и то њихово деловање потичу од демонског духа. Оно је потпуно окамењено у себе, у хладноћу, мрак. Погледајте на оне римокатолике који се као моле у Сарајевској цркви. Тачно се види да се не моле, да њихова молитва не иде ка Богу, него да су у неком самозатвореном духу.

Опростите, патријарше, али пишете у Ватикан као мало дете које никад није чуло да постоји друга религија осим Православне, и које не зна шта су све римокатолици изменили у вери, и шта су све починили, и шта још увек чине.

Да Ви то чините у своје име, као Иринеј Гавриловић, то би била Ваша ствар, и Ваш лични грех и избор. Али, Ви то чините као Патријарх Српски, и у томе је још већа трагедија. И Ваша и наша.

Ваша, јер Вам је тиме умножен грех на милионе верника које сте саблазнили тим изјавама, јер представљате Српску Православну Цркву, и немате право да дајете изјаве и да пишете супротно од учења наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне,а и самој сте својој души наудили грешећи, а наша што имамо таквог патријарха, који уместо да разобличи римског папу као јеретика, да га отрезни, он га зове „братом“ и „Светошћу“, „изабраним Духом Светим“, па још га моли и за помоћ. Па није он у већој сили Божијој од Православног Патријарха било кога, да би од њега тражили помоћ. То што он има земаљско царство није ништа. У том царству нема силе Божије, него влада мрак и смрт, и зло.

А овај папа је још већа опасност за Православне, јер има језуитску ревност за владање над људима, и од првог трена је позвао све цркве да се уједине под влашћу Римске „цркве“. Опасност је и у томе што се он сад представља као јако добар, као онај који обећава промене „набоље“, а те промене су набоље за њих, а не за нас.

Пише се  како је живео у сиромаштву, да се вози аутобусом, посећује сиромашне и сл. Али ће се и антихрист прве три и по године правити добар, да обмане и изабране. Довољно Вам је и то што је језуита.

Немојте бити наивни, Ваша Светости.

Господ нам је заповедио да будемо безазлени као голубови, али мудри као змије. Да будемо безазлени, али да при томе будемо и мудри, трезвени и да стражимо.

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“