Скелани – смрт у бегу ка Србији

На данашњи дан пре 24 године почињен је напад на село Скелани које се налази у сребреничкој општини и коje од Србије раздваја само река Дрина. Тога дана у овом подрињском селу убијено је 65 особа. Бошњачки војници убијали су тог 16. јануара и жене и децу.

Јануар 1993. године. Подриње, источна област Босне и Херцеговине која се простире уз саму реку Дрину и границу са Србијом. Армија Босне и Херцеговине (или како се тада званично звалo Здружене снаге територијалне одбране субрегије Сребереница)  под контролом је држала већу област средњег Подриња. Дошли су скоро до Зворника, заузели су Бјеловац, на Божић 1993. године пало је и село Кравица.  Братунац се још увек некако држи. Остали су Скелани, село које од центра Бајине Баште раздваја само река Дрина.

И онда, у раним јутарњим сатима 16. јануара почео је напад на Скелане и околне засеоке. Први минобацачи почели су да дејствују око 6 ујутру. Из правца Сребренице бројне снаге напале су село. Бошњаци су још током ноћи пробили  српске страже и са раним јутарњим сатима дошли до првих кућа.

Пуцњава је разбудила становништво које је масовно кренуло да бежи. Сви су трчали само у једном правцу, ка мосту преко Дрине, ка Србији. И онда је из стрељачког оружја и снајпера са оближњег брда почела пуцњава. Највећи број цивила убијен је управо тада, испред и на самом мосту преко Дрине. Ту је убијена Гордана Секулић, мајка која је бежала са својом децом преко моста. Снајпером је погођена у врат и у леђа. Тада, ту испред моста, убијена су и браћа Димитријевић, Радосав и Александар. Рашо је имао 12, а Ацо 5 година.

Радосав (12) и Александар (5) Димитријевић

Када је почела пуцњава Александар и Радосав су са мајком, старијим братом, комшиницом и њеном децом кренули да беже из Скелана. Најстарији син Димитријевића који је тада имао 14 година сео је у ауто и у нади да ће тако доћи што пре до Србије, с њим су кренули и остали.

Снајперима из куће на брду коју су већ заузеле бошњачке снаге пуцано је на ауто који се кретао ка мосту. Малог Александра је метак погодио у главу још док је на задњем седишту био у крилу комшинице. Рашо је погођен у тренутку док је излазио из аутомобила. Онај који је тада пуцао видео је да гађа у децу. Александар је одмах преминуо, а Радосав Димитријевић је хитно превезен на ВМА у Београд где је после шест месеци умро од последица рањавања. Нико за то није одговарао.

Тог дана 13-годишњи дечак Цветко Ристић, из оближњег засеока Кушићи остао је без целе фамилије. На кућном прагу убијену су му отац, мајка и сестра, а 16-годишњи брат Мићо је одведен у Сребреницу. Његово тело ни данас, после 24 године, није пронађено. Нико за убиство фамилије Ристић није одговарао.

Страдали су тога дана и остали засеоци Скелана. У засеоку Ћосићи је убијено 15 становника овог села. Илија Ивановић је тада заробљен и одведен у логор у Сребреницу. За малтретирање и злостављање које је тада преживео ни суд у Хагу ни локални суд Босне и Херцеговине никог није оптужио.

Насер Орић са саборцима после напада на Кравицу јануара 1993. године

Без пресуде су остала и свирепа убиства и евидентни примери почињеног ратног злочина који су припадници бошњачких снага извели и приликом напада на село Кравица који се одиграо само недељу дана пре напада на Скелане. Нема пресуде ни за Залазје, ни за убиство дечака Слободана Стојановића нити за убиства заробљених српских војника на Глођанском брду.

Током напада на Скелане бошњачке снаге гађале су и Бајину Башту и једна граната пала је у центар овога места. У поподневним сатима 16. јануара снаге Војске Републике Српске започеле су контраофанзиву. Ослобођени су Скелани и у наредним данима освојене су и Осмаче, село које увек било упориште бошњачког екстремизма и које је и током Другог светског рата остало одбрањено (постојала је некада изрека:  Берлин је пао, а Осмаче нису“).

Контраофанзива ВРС

Водиле су се битке и за ослобођење осталих српских села које је Армија Босне и Херцеговине заузела током 1992.године. Средином марта Војска Републике Српске ослободила је Кравицу, село које је у божићном дану било сасвим спаљено. Тада су и покопани посмртни остаци убијених мештана. Почетком априла ВРС је стигла до Сребренице. Процењује се да је Армија Босне и Херцеговине крајем 1992. године и почетком 1993. године држала под контролом територију око 900 квадратних километара. Након контраофанзиве ВРС тај простор је сведен на око 150 квадратних километара, сконцентрисан углавном око града Сребренице. Међународна заједница је потом средином априла Сребреницу прогласила заштићеном зоном Уједињених нација, али планирана демилитаризација никада није спроведена.

Припадници Армије БиХ наставили су и после „демилитаризације“  Сребренице да нападају српска села и убијају српске цивиле. Већих напада међутим више није било. Скелани су били последњи велики напад бошњачих снага у којем је страдао знатан број српског становништва.

Братуначко гробље 1993. године (Фото: Милош Цветковић)

У периоду од 1992. до 1995. на територији средњег Подриња (обухвата општине Среберница, Братунац, Зворник, Милиће, Власеницу и Калесију) страдало је према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске 2 428 особа. Чак 80% њих убијено је у периоду од маја 1992. до јануара 1993.године .

Данас 24 године од почињених злочина не постоји ни једна судска пресуда за почињено убиство над Србима средњег Подриња. Не постоји ни пресуда за злостављање и малтретирање које су заробљени српски војници и цивили трпели у сребреничким логорима. А пресуде за убиство Бошњака из истог временског периода (1992. и 1993.) донете су како пред Мећународним судом правде у Хагу тако и пред локалним судовима Босне и Херцеговине.

Правда за Србе као да је остављена да чека нека друга времена.

Извор: Магацин