Малиша Глишић – неправедно заборављени сликар и родољуб
У београдској Националној галерији отворена је изложба и промовисана монографија, прво дело о великом сликару и ратнику Малиши Глишићу, поводом стотину година од његове смрти.
Малиша Глишић је био српски сликар с почетка 20. века и један од првих српских импресиониста. Имао је две самосталне изложбе, 1907. и 1913. На првој је изложио неколико слика, док их је на другој било 40. Његове изложбе критика није забележила. Похађао је уметничко-занатску школу у Београду а касније, академију у Минхену. После Немачке одлази у Италију, у околину Рима и Напуља, где је стварао до Балканског рата, кад се враћа у Србију и ступа у војску. У току прве године Првог светског рата био је ратни сликар у одбрани Београда.
“Нема већег патоса од жртвовања сопственог живота за опстанак своје нације и отаџбине. Када помислим какав би губитак био за светску цивилизацију да је, на пример Ван Гог жртвовао свој живот за Холандију, намеће се питање да ли нам је смрт уметника одузела оно најважније по чему се једна нација идентификује“, запитао је Мирослав Родић, директор Националне галерије. Глишић је обишао сва ратишта и свратишта, а војничка гробља постала су му друга кућа:
“И у таквим ужасима нашао је присебност да кичицом забележи пејзаж кроз који је војска прошла, наспрам одмора војника уз војни казан, напетост рововски збијених војника у ишчекивању непријатељског јуриша“, наводи Родић.
О Малиши Глишићу је остало веома мало писаних докумената, као и мало сачуваних слика. Ипак, зна се да је учествовао на престижним уметничким смотрама и излагао самостално, као и да је био сценограф Народног позоришта у Београду.
Дела Малише Глишића се, сем у приватним колекцијама, налазе и у најзначајнијим културним институцијама земље, као што су Народни музеј, Музеј савремене уметности и Музеј града Београда, а ипак, за 100 година од његове смрти, није организована ниједна изложба нити ретроспективна изложба његовог стваралаштва.
Према једном мишљењу, Глишић је умро почетком 1915. од пегавог тифуса у Нишу, у који је стигао после одбране Београда. Према другом, новембра 1915. болестан је заостао после повлачења војске и умро око 10. децембра 1916. Зна се и то да су га сахранили Бугари, оно што се не зна је где. Његов гроб је и данас непознат.
Извор: Расен