Тамо далеко од очију, далеко од „срца Србије“

Не верујем да су икада мањи и безвреднији људи одлучивали о већој и вреднијој ствари каква је суверенитет земље, и колевка духовности мог народа. Ово утркивање државног врха око тога ко ће се пред европском бирократијом показати улизичкијим, полтронскијим, бескичменијим, снисходљивијим и удворичкијим ових дана је достигло врхунац дегутантности.

Превише често је реч издаја коришћена код нас последњих година, тако да је можда у нашим ушима и свести привидно изгубила свој смисао. То је једна кратка, али кључна реч, која се тиче и прошлости, и садашњости, и будућности, и моралне чистоте, и односа према очевима и бриге за синове. Кажем, она је привидно изгубила своју вербалну снагу, али свакако не и њено дејство на наше животе и на нашу будућност. А има је ових дана, хвала на питању, баш доста.

Има је толико да већ представља проблем нама који хоћемо да нешто прокоментаришемо. Таман се обрушимо пером на један вид издаје за који мислимо да је „дно-дна“, кад оно на пола текста догоди се други, још тежи и опаснији, којим нам се каже да дно не постоји.

Резултанту односа на политичкој сцени, и стање националне свести код наших политичара, можемо најбоље видети у медијима. Све чешће смо у дилеми да ли провести вече гледајући „Битку на Сутјесци“ на Б 92, или пак ону на Неретви на Фоксу,  или се дивити лупинзима Партизанске ескадриле, на пример на Хепи ТВ. Партизани искачу из наших телевизора освежени и полетни, тамбурајући с лакоћом здружене немачко-италијанско-домобранско-усташко-четничке снаге, са акцентом на ове потоње.

При таквом стању свести о националном, сваком оптимизму су затворена врата. Ипак последња бриселска епизода од 11. марта је заиста најнижа грана на коју је Србија до сада пала. Зашто?

Прво, Срби са Косова и из Метохије се не могу отети утиску да 11. март није случајно одабран од стране ЕУ. Наиме, то је дан када је заправо почела шиптарска побуна 1981. године, када су истакнути захтеви за добијање статуса републике, а чиме је и почео распад Југославије. У Бриселу је сада управо стављена тачка на процес који је започео на тај дан (намерно не употребљавам ону одвратну реч – датум) пре 32 године. То је такође и дан када је Ивица Дачић, као председник СПС, требало да буде у Пожаревцу и ода пошту свом политичком оцу поводом годишњице смрти. Позивом у Брисел уместо у Пожаревац, ЕУ је од Дачића тражила да види коме ће се царству приволети. Што су тражили, то су и добили.

Аналогно овоме, додељивање оног чуда од Датума се планира за Видовдан, што такође има одређену симболику.

Осим тога, у Бриселу се по први пут читав државни врх одрекао сопствених институција на Косову и у Метохији, самим тим што се сложио да се формира асоцијација српских општина, али у оквиру уставног система Косова! И то није моје, него мишљење свих Срба са Косова и из Метохије, били они на северу или на другим њиховим странама.

Није овде циљ да анализирамо како је Николић по сопственим речима надмудрио Шиптаре и  Европу, упркос Вучићевој најави да ће се из Брисела вратити са лошим вестима. Нема се ту много тога анализирати. Довољно је само цитирати Хашима Тачија, са седнице скупштине у Приштини већ сутрадан 12. марта, у којој каже: „Никакве уступке ван Устава Косова ми нисмо и не можемо дати. То што је Николић изјавио је неистина и лаж! А ви знате да они (Срби, прим. А.Ђ.) воле да сопствене поразе називају победама, од Косовског боја, Рамбујеа, Кумановског споразума па закључно са Милошевићевом изјавом да нашу победу прогласи њиховом (српском, прим. А.Ђ.)“. Волео бих да верујем свом председнику, али није бароница Ештон дошла на ноге нашем државном врху, него иде на ноге Тачију.

Када највиша државна делегација аминује суспендовање сопствене државе и њених институција, ту ствари нагињу ипак Тачијевом гледању на проблем.

А са каквим погледом на проблем креће у борбу за Косово наш државни врх?

Пре неколико месеци, на скупштинском заседању, премијер је полемисао са једним послаником са севера Косова, који је указивао на погубност актуелне политике владе према државности на Косову и у Метохији, и који је критиковао премијера за неодговорну изјаву о чланству Косова у УН. Том приликом, премијер је некултурно надмено изговорио једну реченицу од које се многима на Косову дигла коса на глави. Рекао је: „Па шта ви мислите? Мислите да бисте могли опстати на Косову да није Србије?!“

Дакле, он не сматра себе делом тог народа, него се сматра даваоцем сламке за дисање тамо неком  народу који треба да опстане на Косову.

Опстати на Косову да није Србије је немогуће и природно, као што би то било немогуће и природно у Бачкој или Рашкој, из простог, али узвишеног разлога што Срби имају државу за коју се страшно много страдало, а која се зове Србија захваљујући не мени и вама који ово читате, него захваљујући жртви многих Срба кроз векове.

Даље, премијер помиње ничим изазван столицу Косова у УН! Није то рекао неки конобар из Борче, него премијер једне државе која је створена управо тим милионским жртвама наших очева. Он тиме показује да не схвата шта је држава. Тиме је по оној народној, „Помени слепцу девојку“ поспешио утољавање апетита многих. Можда би могао да се о томе посаветује са неким представником Курда, који су и бројнији народ од нас, али немају државу. А држава је кров, заштита за народ, под којим наравно могу живети и други људи, а ми тај кров имамо. Крњењем тога крова читава кућа ће се урушити и пропасти.

Коначан план да се формира заједница или асоцијација (како се у енглеском преводу који Приштина прихвата, а што није адекватан превод), која се представља црвенијом линијом од ранијих црвенијих линија, јесте сигурно имплицитно признавање независности Косова. Положај те асоцијације се уклапа у Устав једног дела Велике Албаније. Након тога амбивалентне премијерове изјаве немају вредност. Након тога, експлицитно признавање није ни потребно. Након тога Србија себе искључује из било каквог решавања сопственог горућег питања. Након тога српске институције ће се саме од себе урушити, па ма колико премијер садашњи или будући (зависно од тога како се буду ротирали) помагао нама који „тамо“ живимо. Тиме ће сигурно Београд бити суочен са колонама трактора, које неће пустити у град да узнемирава „круг двојке“ и његов европски пут.

Водећи шиптарски аналитичари либералне оријентације ових дана дају подршку „косовској дипломатији“. Сагласни су са свиме што се дешава у Бриселу. Они на прво место стављају визну либерализацију за грађане Косова. Они и не помишљају да би Косово ишта могло попустити.

Некоме се може учинити да ја навијам за Тачија. Не, ја навијам за Истину, Србију, Метохију и Косово. Стицајем околности и ја и Тачи видимо шта српска влада чини, и то говоримо. Хтео ја да признам или не, и мени и њему је Косово пред очима и у срцу, свакоме на свој начин. Садашње наше вође су пред изборе држале митинге овде на Косову, заклињући се да га неће издати. Након избора их нема на Косову.

Ево 24. марта се навршава годишњица страшног злочина који су над нама учинили управо они без којих немамо алтернативу. Знатижељан сам ко ће од оних који су пред изборе по Косову и по Метохији држали митинге смети да погледа у очи народу. Обавестићу вас.

У међувремену, поред турских и индијских серија, Сутјески и Неретве, поново добијамо Великог брата, а враћа се и Фарма, тако да нам губитак државе лакше легне на срце.

Опростите што вас узнемиравам!

Александар Б. Ђикић  / НСПМ