СРПСКА КАНДИЛА НА КОСОВУ : Чичавица

Одавно овде нису паљене свеће, ни држано опело. Камен чека змију да јој се радује, али ни ње нема. Го камен и ништа више.

На планини Чичавици данас више нема Срба. Задржали су се једино у Прилужју, на њеној десној падини.

Чичавица, која одваја плодну косовску котлину од Дренице, с чијег 1091 метар високог врха поглед пуца на цело Косово, Дреницу и Метохију све до Голеша и Шар планине с једне стране, Копаоника с друге, Мокре Горе и Проклетија с треће, Звечана с четврте, у својим недрима чува остатке бројних цркава и манастира, због којих су је давно назвали српска Света Гора.

Турски пописи Вучитрна из 1525/1256, 1530/31 и 1544/55. године, рађени у време султана Сулејмана Величанственог, оставили су верне податке о српском становништву, црквама и манастирима. У њима је наведено да у Вучитрнском санџаку има 42 манастира и 11 цркава.

Данас готово да нема остатака цркава у Невољану, Букошу, Тараџи, Пантини, Дољаку и другим селима…На цркве по Чичавици данас подсећају само топоними – kroni е kišes, guri e kišes (црквени поток, црквени камен). И ретки надгробни споменици, попут оних у Пантини, који потичу из средњег века. На том гробљу, испод камених крстача са урезаним украсима у облику копља, звезде и сунца почивају и витезови страдали у бици код Пантине, који су својом крвљу поставили темеље српској средњевековној држави. Данас албански историчари покушавају да те крстове прикажу као илирске.

Ако је Косово срце Србије, онда је Вучитрн њена прва колевка, а родно место Пантина подно Чичавице. Ту је, на широком пољу крај Ситнице 1173. године рођена Србија. Иако је мање позната од Косовског боја, који се одиграо који километар узводно 1389. године, битка код Пантине није мање значајна јер је  означила почетак стварања јаке српске државе.

Битка се одиграла код Пантине, недалеко од садашње вучитрнске железничке станице, у јесен 1173. године (према неким историчарима 1168.) између жупана Стефана Немање и његовог брата жупана Тихомира. Немања је желео да уједини српске територије и створи државу. Тихомир је, под утицајем Византије којој није одговарало да на својим границама има јаку државу, настојао да задржи племенски начин живота који се огледао у расулу и мноштву области без политичких веза. Византинци су сматрали да ће Тихомир успети у њиховој намери да свака област има свог господара. Након  победе код Пантине Немања је ујединио обласне гоподаре, поставио темеље средњевековној српској држави и своју власт проширио даље на југ.

Стари споменици једини су сведоци чувене битке и Немањине победе.

Крије Чичавица и друге тајне.

Поред старог Дубровачког друма, који је повезивао Вучитрн са Дубровником и Цариградом, у селу Дубовац, налазе се остаци античког утврђења Чечан, које је коришћено и у средњем веку, све до продора Монгола 1241. године.

Истраживања на овом локалитету вршио је професор Реља Новаковић који је пронашао археолошка документа која су значајна не само за Србију, већ и Европу. Међу бројним открићима нашао се и уломак крчага са најстаријим глагољским записом на тлу тадашње Југославије, који сведочи о начину плаћања пореза код Срба.

И Г. Томовиц у књизи Inscription glagolitique de Cecan, Revue historique, XXXVII ( Истиријски институт у Београду, 1990. ) пише “Припадност Косова поља српској држави у IX-X столећу археолошки најочигледније доказује најстарије српско и словенско административно-правно сведочанство из утврђења Чечан код Вучитрна. То је уломак крчага којим је плаћан порез у вину, на коме је означена запремина од шест мерних јединица, бројем и глагољским словима.

Томовић даље каже да је Чечан вероватно освојио цар Самуило у рату против Србије око 988. године. Том приликом је заробљен српски кнез Јован Владимир, светитељ чије мошти данас чува православна црква у албанском граду Елбасану.

На овом археолошком налазишту пронађен је и накит од бакра и сребра, који потиче из раног средњек века, као и остаци римске опеке и делови римског стуба и жртвеника.

Много је прича с Чичавице, а највише их је везано за Бранковиће. Марини извори названи су по ћерки деспота Ђурђа Мари, која је удајом за султана Мурата II постала султанија и са својом млађом сестром Катарином, грофицом цељском, била једна од најутицајних жена тадашње Европе и веза између Турске и запада.

Мирис тамјана не шири се Чичавицом. Утихнула су и црквена звона, а траса дубровачког пута се назире. Остала је само прича, поткрепљена историјским документима, о свадби деспота Ђурђа Бранковића и Ирине Кантакузине.

Много је европских владара и њихових изасланика дубровачким друмом дошло у Вучитрн да би 26. децембра 1414. године присуствовало једном од најлепших венчања у средњевековној Европи. Причали су и писали о богатству и лепоти града, витешким турнирима, образованом народу, дворској библиотеци у којој је било књига на разним језицима, о градском водоводу…

О богатству града сведочи и запис Јиричека и Радоњића у књизи “Историја Срба до 1537. године (културна историја)”. На страни 235 између осталог пише: “Бољи предмети на дворовима беху позлаћени, или сасвим од злата, као у Вука Бранковића, деспота Ђурђа или војводе Сандаља. Војвода Сандаљ Хранић Косача је по неким изворима био сестрић, а по другим зет Вука Бранковића, а управљао је подручјем од Неретве до Дрине.

Сељаци су вековима касније, док су обрађивали земљу по Чичавици налазили динаре Вука и деспота Ђурђа Бранковића који је кован у ковницама новца у Новом Брду и Трепчи. Пронађени су и примерци сребрног динара Ђурђа Бранковића који је био у оптицају у периоду од 1427. до1456. године. Реч је о најлепшем динару икада искованом. Од 1446. до 1448. био је у оптицају и заједнички динар деспота Ђурђа  и босанског краља Стефана Томаша Котроманића, кован у Сребреници.

Векови су се низали, владари смењивали, тајне остале закопане у камену и времену. Многе тајне избиле су на видело. Једна, везана за новију историју,још увек није откривена. Она за логоре ОВК на Чичавици у којима су убијани Срби, којима се ни данас, скоро 18 година од завршетка рата, не зна гроб.