АХТИСАРИ ПЛУС = КОСОВО И МЕТОХИЈА МИНУС

Опширан интервју премијера Србије Ивице Дачића београдском недељнику НИН, у коме је он практично свео политику своје земље према Космету на успостављање “реалних” државних граница и “спасавање онога што се још спасити може на Космету” – претендује да то постане нова платформа српске власти за године које су пред нама. Због тога није чудо што је то породило оцене које се узајамно искључују: од оних да је Србија спремна да призна самопроглашену независност Косова, до наде да ће Београд на крају почети да спроводи у региону нешто налик на Realpolitiku. Декларација традиционалног српског пријатеља Грчке долила је “уље на ватру”. Димитрис Аврамопулос изјавио је Енверу Хоџају, шефу спољнополитичког “косовског министарства”, да његова земља подржава интеграције његове земље у ЕУ, премда у самој ЕУ “постоје различита мишљења око статуса Косова”.[1]

Заједно са прогнозама министра иностраних послова Румуније које су изнете неколико дана раније, да његова земља може признати независност Косова – јасно је да јача тренд неповољан за Србију. Министар Корлецјан сматра да ће званични Букурешт направити грешку уколико не узме у обзир тај напредак који је постигло Косово. По његовим речима, таква је “политичка реалност која мора да се узме у обзир на благоразуман и отворен начин”.[2]

Због тога не чуди да је приштинска газета на албанском језику Зери већ констатовала да су преговори Београда и Приштине “близу потписивања Споразума”.[3] И горе поменути Енвер Хоџај је уверен да ће Србија “полако али сигурно” прихватити политичку реалност постојања независног Косова. По његовим речима, у овом тренутку се појавила “уникална могућност” за нормализацију односа Србије са Косовом.[4]

Колико су сличне прогнозе оправдане – и како се могу оценити последње изјаве Ивице Дачића изречене неколико дана пре планиране за 20. март, следеће седме рунде преговора са шефом “косовске владе” Хашимом Тачијем? Тешко је не сложити се са премијером Србије да у овом тренутку на територији Космета није на снази Устав Републике Србије и српски званичници не могу без препрека доћи на територију покрајине.

Са друге стране, да ли је то довољан разлог да се започне са успостављањем “реалних” државних граница између Србије и такозване “Републике Косово”? Последње две деценије у међународној пракси постоје примери постојања држава и самопроглашених територија са посебним статусом – при чему вектор развоја може бити усмерен не само на одвајање, него и на реинтеграцију. Најупечатљивији пример те врсте представљају кинеске територије Хон Конг и Тајван. У првом случају дошло је до успешне интеграције региона под државни суверенитет Кине, уз очување посебног административног и економског статуса Хон Конга. Што се тиче Тајвана, последњих година су спласнуле страсти са обе стране мореуза, тако да се може оценити да перспективе сједињења острва са копном нипошто нису мање од стицања њихове потпуне независности од “јединствене Кине”. Није случајно да се из уста кинеских званичника никад није могла чути изјава таквог тоналитета, којим је проникнут последњи интервју Ивице Дачића. То је једноставно немогуће не само због владајуће идеологије у Кини, него и због практичних разлога – пре свега немање жеље да се унапред и једнострано “секу стопала” у геополитичким играма и стратешким маневрима.

Сада поводом Realpolitikе – свих последњих година реалполитичарем покушава да себе представи Ивица Дачић. Сличну позицију можемо само поздравити – посебно на Балкану, где процес национално-државне изградње ни издалека није завршен. Проблем је у томе какве циљеве таква политика мора да следи. Према расположивим информацијама нацрт споразума који активно “гурају” САД и ЕУ, благо речено, косметским Србима не нуди много. По подацима извора из Брисела, ради се о реализацији такозваног “Пакета Ахтисари плус”. И први корак на том путу ће бити давање Србима 5 посланичких места у “Парламенту Косова”. А да распоред снага у косовском парламенту не би био неугодан за сепаратисте, ово повећање српских представника ће бити неутралисано истовременим повећањем укупног броја посланика, са данашњих 120 на 130.[5]

Европски званичници не скривају да је покровитељ преговора у Бриселу Кетрин Ештон веома одлучна да натера и Београд и Приштину да управо 20. марта потпишу Споразум. Због тога је неопходно дати текст усагласити до тог датума – како би се одржала церемонија потписивања по свим правилима дипломатског протокола. Како признају у Бриселу, они већ “имају параметре за сличну сагласност”.[6] У оваквој ситуацији, смекшавање Румуније и Грчке према Косову такође изгледа као део геополитичког сценарија чији је задатак да примора Србију да прихвати реалност постојања “Републике Косово”.

Као и обично, питање је у цени. Премијер Дачић инсистира на томе да без пружања “извршне власти” српским општинама на северу Космета, не може бити потписан никакав споразум са Приштином.[7] Међутим, његово признање да Србија нема могућности да утиче на ситуацију на Космету и око њега, практично лишава Београд слободе маневрисања.

Није изненађујуће што је из уста првих лица Србије (Т. Николић и А. Вучић) после сусрета који је одржан 11. марта са шефом ЕУ дипломатије Кетрин Ештон – провејавао јак песимизам. По признању председника Николића, пуномоћја заједнице српских општина ће бити веома, веома ограничена. “Та заједница неће моћи да доноси своје законе, али ће моћи да доноси сопствена правила у оквиру постојећих закона”.[8] О томе да се имају у виду закони самопроглашене “Републике Косово” српски лидери још увек воле да прећуте.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе