Постбриселска збрка

Нешто сам постао сумњичав: да ли су Томислав Николић, Ивица Дачић и Александар Вучић стварно заједно разговарали са високом представницом ЕУ, иако сам их видео на заједничкој фотографији са баронесом Ештон?

Наравно да јесу, али како је могуће да председник и премијер уместо државног јединства, демонстрирају такво разногласје после заједничке посете Бриселу. Изузимајући првог заменика премијера који се уздржао од коментара после разговора са Кетрин Ештон.

Али, прво питање које се поставља, какву сврху је имао тај заједнички ритуални одлазак на ноге шефици дипломатије Европске уније. У јавности је та посета протумачена више као знак наше слабости него демонстрација државног јединства. Зна се да је влада задужена да води спољну политику, а премијер је дубоко загазио у разговоре са Хашимом Тачијем.

Због чега су са Дачићем морали да путују Николић и Вучић. Да ли да дају неке додатне гаранције које премијер не може? Или да поделе одговорност за „лоше вести” на које нас данима припрема лидер најјаче странке у земљи.

После свега никоме баш није најјасније шта је била наша последња понуда Бриселу у замену за дугоочекивани датум. Мораћемо, изгледа, да сачекамо Ештонову да нам из Приштине донесе поруку да бисмо били нешто паметнији.

Али збрка, коју су направили својим изјавама пре и после одласка у седиште ЕУ, вероватно није случајна, а још мање може бити у питању синдром „изгубљени у преводу”. Државни тројац одавно веома добро зна шта и колико од Косова може да сачува у замену за добијање датума за почетак преговора са Европском унијом.

Како је онда могуће да премијер практично демантује председника и коме грађани да верују: Николићу, који је пре одласка у Брисел песимиста, да би одмах после разговора са Ештоновом изјавио да је Приштина попустила, или Дачићу који је демантовао председника рекавши да није оптимиста и да је још далеко договор са Приштином.

Збрка бива још већа када Вучић каже да иде у Брисел по датум, заснивајући тај умерени оптимизам на обећањима које је добио у Лондону, а Николић у Минску поручи да Србија неће у ЕУ по сваку цену.

Можда је ову „политичку клацкалицу”, мало за ЕУ, мало за Косово, лакше разумети ако се узме у обзир да су у Србији изгледнији ванредни парламентарни избори него реконструкција владе. Зато у оваквим изјавама државног врха има мањка чињеница, а вишка предизборног патриотизма.

Свима је јасно да маневарски простор за поштен договор са Приштином готово да не постоји, поготову када иза Тачија стоје САД које за сада не показују знак да желе да попусте и омогуће формирање заједнице српских општина изван Ахтисаријевог плана.

Али уместо да нам јасно предоче какве су реалне шансе да Србија добије датум и сачува минимум легитимних интереса на Косову и Метохији, државни врх изгледа више води рачуна како ће то што сада раде оценити бирачи.