Крвави пир на Ђурђевдан – Благај

Већ на самом почетку Другог светског рата  јасно су се показали циљеви и намере НДХ-геноцидно истребљивање Срба са подручја Хрватске.

У хрватском Благају, крајем априла 1941. године, одржан је састанак усташа, који су организовали  жупник Блажо Томљеновић, вељунски учитељ Иван Шајфар и Јосип Пауновић –млинар. Да би  оправдали оно што су намеравали учинити и како би створили што већу мржњу између Хрвата и Срба  требао им је повод. Донели су одлуку да убију једног Хрвата и његову породицу и за то оптуже Србе. Жртва је одабрана- Јосип Мраунац-млинар.  Усташе у Краловцу, официр  Здравко Карловић и Милан Бонета су се сложили са овом идејом…

Ноћ између 4. и 5 маја је донела смрт  у кућу Јосипа  Мраунца и његове породице. Перо Грашић Чигрија, Блаж Томљеновић и Јосип Пауновић  заклали су Јосипа, његову супругу, мајку, синове Николу и Ивана. Кћерка је престрављена скочила  у реку Корану и једва успела да се спасе.  У шоку је стигла до Благаја и испричала шта се десило.

Пошто је све било оркестрирано и испланирано формирана је истражна комисија, а  загребачки лист „Хрватски народ“ је и пре било каквих резултата, објавио: „Српски разбојници напали су Мравунца отворено, изболи га ножевима тако да је несрећни човјек одмах умро. Осим тога убили су његову жену Кату, мајку Ану, петнаестогодишњег сина Ивана, четворогодишњег сина Николу. Разбојници су оставили мртво тијело у млину, а остале чланове обитељи побацали у ријеку Корану. Такође су у Корану бацили његову ћерку Милку која је била још жива, па се спасила пливањем. Разбојници су украли 3000 динара…“

Као што се показало кроз историју страдања Срба, усташе су уживале да убијају на највеће српске празнике и свеце.  Тако је на Ђурђевданско јутро у  хрватски Благај стигла два камиона усташа. Командовао је Иван Шарић, а уз њега је био и жупник Томљеновић. Врло брзо су ушли у села општине Вељун. Прво су хапсили виђеније Србе, а затим све мушкарце од 16 до 60 година. Многи Срби су и сами ишли, јер им је говорено да ако су невини немају чега да се плаше…Која усташка перфидност! Ухапшене Србе, њих 530 затворили су у школу у хрватском Благају.  Тражили су  кривце за покољ породице Мраунац, немилосрдно тукући и малтретирајући Србе, који су били потпуно невини. Да би  фарса била још већа,  формиран је „изванредни суд“ у Загребу, којим је председавао Јосип Рукавина, а ту су били и Иван Громес, Владо Сингер Иван Белтехан,  Грга Ереш, Мирко Микац, Здравко Берковић. Саопштено је да је после препознавања преживеле  Милке Мраунац (која никога од Срба није препознала, јер Срби нису ни починили злочин)  осуђена су 32 Србина.  Злогласни  Вјекослав Лубурић-Макс је преузео осуђенике и стрељао.

Око 400 ухапшених Срба било је у затвору у Вељуну, где су тучени до смрти. Преживели су одвежени до школе у Благају.  Иако су наводне кривце већ стрељали, 8.маја 1941.године почео је први велики усташки масакр над Србима.

Усташе Перо Грашић, Вале Пауновић, Иван Волф, Мате Штрк, Јосо Маринац, Мика Штајдухар, Јанко Медвед и други изводили су по десетак Срба и водили до већ унапред припремљене јаме. Наређивали су им да легну, а онда их ударали лопатама, крамповима, жељезним батом по два пута у главу и бацали у јаму. Мирис крви, откинутих делова тела, мешао се са јауцима оних који су још били живи. Преко њих пресипан  је живи креч…О чему ли су размишљали моји Срби док су их живе затрпавали? Када су завршили, оглушивши се на јечање, стењање и остале знакове живота, заиграли су коло…Која је то била  количина мржње и зла запаћена у њима, која поквареност и лукавство, када су све држали у највећој тајности и пустили у етар причу да су ухапшени Срби отишли на рад у Немачку. Али не може се на правди Бога чинити зло без сведока, нити се може сакрити, нити постоји довољно дубока јама из које неће изаћи истина. Сами Господ је  својом промисли, спасио Душана Никшића од сигурне смрти.

За остале злочине усташа током Другог светског рата није требао ни повод, ни оправдање. НДХ је са намером да све Србе уништи и протера из Хрватске и направи етнички чисту државу, наставила још масовније и свирепије да спроводи своје намере. Први на удару су били Срби са Кордуна, где је по неким статистикама страдало 27.457 људи,   а затим и сви остали крајеви.  Јаме су се пуниле српским главама и костурима, који су деценијама трулили у тишини. Није се смело ни причати, ни говорити о томе.

Срби су наставили свој живот, већином без мушких глава, а поједине породице биле су потпуно сатрвене.  Послератне године, године глади и  изградње, са идеологијом братства и јединства су стварале све већи слој заборава преко јама. Никада нису рашчишћени рачуни, нити се неко бар извинио Србима, оним преживелима, за голготу, страдање и геноцид. Све је потиснуто. Године су пролазиле, а моји Срби нису предосетили шта им се спрема, зло и протеривање, страдање и понављање историје од пре само 50 година… Туга, туга до неба.

Иако су многе жртве после Другог светског рата ископане и пребачене у костурницу- спомен обележје, 2000.године становници хрватског Благаја нису дозволили да се одржи комеморативни скуп жртвама усташког терора, а касније су разбацали свеће, цвеће, уринирали по споменику, поскидали плоче са исписаним именима у жељи да потпуно избришу сваки траг да су Срби  живели ту, а камоли  страдали…

Камен може да се уништи, метал да се истопи, дрво да се запали, али оно што је неуништиво је ИСТИНА, која је увек на страни праведних и која незаустављиво исплива на површину, без обзира колико дубоко да се гура у муљ и блато. Истина о страдању Срба не може и неће бити убијена, док живи бар један Србин на овој планети…

Српска књижевница Гордана Павловић
Члан УКС-а и редован члан Матице српске