Ни Грци нису већи Срби од Срба

Када већ велика и моћна Русија већ неко време сматра за сходно да јасно износи став да “Руси не могу да буду већи Срби од Срба” – зашто би се нпр. презадужена, социјалним, економским и скоро сваким другим проблемом опхрвана Грчка другачије понашала?

Прошле седмице је нежна, деликатна, суптилна, згрожена над сваким насиљем, осетљива на и најблаже дигнуту (западну) обрву, подложна и најтананијем наговештају (западног) притиска београдска власт добила “поклон” какав и приличи “нежнијем полу” (у преговорима о КиМ). Наиме, тог дана је министар спољних послова Грчке Димитрис Аврамопулос најавио отварање канцеларије “косовске привредне коморе”у Атини. И то не било како, већ у присуству свог “колеге”, “министра спољних послова” “Косова” Енвера Хоџаја.[1]

“Одлука о отварању косовске привредне коморе у Атини не утиче на позицију Грчке по питању статуса Косова,” рекао је Аврамопулос. Но, према истом извештају новинске агенције Бета, “Грчка се данас изјаснила за укључење Косова у ЕУ”, а сам Аврамопулос је цитиран како уопштено констатује да су “сви у Европској унији сагласни око ‘јасне европске перспективе’за западни Балкан”и позива“Косово да ради у правцу испуњавања критеријума и неопходних реформи”.

Наравно, не можемо а да се не сетимо изјаве Томислава Николића дате скопској телевизији Сител прошлог октобра, уочи тродневне посете БЈРМ, “да има разумевања за проблеме са којима се Македонија суочава, укључујући и њен спор са Атином око имена”.[2]Тим поводом је протестна нота Атине уручена амбасадору Србије у Скопљу – управо по налогу Аврамопулоса: “Тај конкретни интервју који је председник Србије дао није ни у ком случају у складу са високим нивоом односа између наше две земље и дуготрајном подршком коју је Грчка пружала Србији у тешким временима”, гласио је део протестне ноте.

Наравно, овај недавни “нож у леђа” верном савезнику Србије би већ сам по себи могао да представља довољан разлог зашто, и кад би хтела, садашња “српска дипломатија” не би имала право ни да писне у правцу Атине због љубазних речи које је Авромопулос изговорио у вези “Косова”, као ни због чињенице да је грчки министар, самим пријемом “колеге са Косова” назначио симболичну равноправност њиховог међусобног статуса.

Но, ствар је гора од тога, и не може се гледати само у контексту “гафа” који је отворио врата ка непријатним или нежељеним последицама. Овде се ради о дубљој матрици, која има своју логику. Треба обратити пажњу на терминологију.

Наиме, Аврамопулос је “честитао Београду и Приштини на ‘важним корацима’направљеним као резултат дијалога”. Са своје стране, “министар спољних послова Косова” Енвер Хоџај рекао је да је “дијалог у Бриселу једини начин за нормализацију односа Косова и Србије и да Београд постепено прихвата политичку реалност на Косову”.[3]

Дакле, ако Београд осведочено “постепено прихвата политичку реалност на Косову” – зашто то не би прихватиле и друге државе, поготово оне које су досад, упркос разним већим или мањим притисцима, одбијале да признају тзв. косовску независност?

Није овде само реч о Грчкој. Почетком марта је румунски министар спољних послова Титус Корлацеан изјавио да би била “грешка ако Румунија не би узела у обзир промене и напредак у вези са Косовом и ‘остала закопана у првој линији као јапански војник на Пацифику’ после завршетка Другог светског рата”.[4] Како даље наводи извештај, “Корлацеан је то рекао у емисији румунске Телевизије Реалитатеа, на питање новинара да ли ће се Румунија придружити ‘европском тренду’ што се тиче признавања независности Косова. ‘Постоји политичка реалност на Косову коју треба третирати интелигентно и отворено’, навео је министар. Румунија треба да гледа врло пажљиво на одвијање политичког дијалога Београд-Приштина на којем учествује висока представница за спољну политику ЕУ Кетрин Ештон. То су реалности о којима Букурешт треба да води рачуна, рекао је министар”.

Шта је, уствари сврха “бриселског дијалога”, боље ће објаснити приштински “Метерних” од београдског “Дегола”: “Дијалог, према нашем схватању, служи за остваривање три циља: за нормализацију и интегрисање српске заједнице у општинама на северу Косова, нормализацију односа са нашим северним суседом Србијом, која треба да се оконча међусобним признањем, као и нормализацију (односа) са Европском унијом и са пет држава које нису признале Косова”.[5]

Но, разуме се, није ово изум никаквог приштинског барбарогенија. Бриселски процес је од почетка имао двоструку сврху. На првом месту, да постепено омогући “прихватање реалности” од стране Србије, тј. да олакша београдским властима да “скувају жабу” српског јавног мњења и постепено га навикну да некад незамисливо полако прихвати као нешто што је “неминовно”, па чак и природно. Али, не мање важно, на другом месту, да олакша пут других држава ка признању тзв. косовске независности. Не постоји бољи опис ове тактике од оног који је дао словачки дипломата Мирослав Лајчак, током предавања које је 2011. одржао у Центру за стратешке и међународне студије (ЦСИС)у Вашингтону:

“Упитан о нејединству које влада у ЕУ око признања Косова, бивши шеф словачке дипломатије је одговорио: ‘Рекао сам да је реалност то да нису све земље ЕУ признале Косово. То не олакшава живот Европске уније, али, ако желите да чујете моје лично мишљење, онда ћу вам казати да је то један од разлога због којих ја оволико верујем у дијалог и охрабрујем обе стране да учествују у њему. Наиме, ако желите да оне земље које нису признале Косово ту своју политику преиспитају, морате им дати разлог за то. Националне позиције држава темеље се на резолуцијама њихових скупштина. А не можете се тек тако појавити у скупштини и рећи да сад треба нешто преиспитати. У скупштину можете доћи само да кажете да се ситуација на терену променила, да је реалност сада другачија. Они сада разговарају једни са другима, прихватају исправе, слободно се крећу, подржавају једни друге на регионалним форумима, што значи да постоји нова ситуација у поређењу са ситуацијом која је постојала раније, када је била донета одлука националне скупштине. То значи да је сада можда наступио тренутак да ми преиспитамо своју позицију’.”[6]

Затим је Лајчак понудио својевтстан савет Арбанасу с Косова и Метохије који је то питање поставио: “Чини ми се да је то нешто што би Приштина требало стално да има на уму, то колико је важно да се на међународном плану представи као поуздан учесник у дијалогу; верујте ми да је то један веома моћан инструмент са вишеструким позитивним дејством”.[7]

Није додао – али се подразумева: за такву врсту “дијалога” потребно је двоје. А не постоји боља, мекша и захвалнија “друга страна” за такву врсту дијалога него што је то – београдски триумвират Вучић-Дачић-Николић.

Александар Павић / Фонд Стратешке Културе