Регла, левка, дуган и вез сврљишку ношњу чине јединственом у Србији

Иако се Сврљиг са свих крајева граничи са местима где је карактеристичан торлачки тип народне ношње, сврљишка се од њега разликује и по много чему је јединствена у Србији. Карактеришу је регла, левка, дуган, пауново перо и цвет ковиљ. Оно што оригиналну сврљишку народну ношњу издваја од оне у Понишављу, Књажевцу и на Старој планини пре свега је једноставност.

Њену аутентичност изгледа и израде и данас од заборава чува Емина Стефановић. Емина не само да је једина која у овом крају израђује изворни тип ношње, већ са правом може понети епитет чувара традиције сврљишког краја.

Од свих израђених јелека, сукњи, марама, чарапа, и она сама посебно издваја сврљишки начин израде за који каже да га најлепшим чини управо једноставан изглед. Истиче да је све више младих заинтересовано за набавку ових комплета, а да све чешће виђа детаље или чак и цео одевни предмет из народне ношње, најчешће кошуље, као део свакодневне гардеробе младих.

У женској сврљишкој традиционалној одећи Емина нам најпре показује кошуљу-блузу, такозвану реглу.

Она је иначе карактеристична као прелаз из народне у градску ношњу и израђује се од танког материјала, без икаквог веза, само је једноставно украшена најчешће плишаним тракама – каже Емина.

Нескромно каже да је Сврљиг био варош пре многих у окружењу и да то доказује и ношња његовог краја. Као пример наводи управо реглу и прслуке, односно нешто налик сакоима за зимску варијанту које су Сврљижанке носиле када би кренуле кроз чаршију. Јелеци у сврљишкој ношњи израђивали су се од плиша у црној или другим тамнијим бојама и на себи, за разлику од других крајева, немају никакав вез. Украшени су умерено, само златним или сребрним тракама.

Вез цветова најбитнији детаљ сврљишке ношње

Испод јелека, када се не носи регла, обично је ишла најчешће пртена кошуља која је опет благо украшена везеним цветовима. Управо у том везу је највећа разлика у односу на све ношње из других крајева Србије.

Везени цветови рађени су рељефасто, односно вађени су иглом бодови приликом веза и тако се добија тај рељефасти изглед. Тако се и зову – вадени бодови. У сврљишкој ношњи обавезно су уоквирени црним концем, што је једино још карактеристично у косовској ношњи, али у њој нема цветова, већ правилних геометријских шара – каже Емина.

Иначе, исти цветови се кошуље били су најчешће и на женској марами у којој би обавезно било уденуто пауново перо и цвет ковиљ.

Марама је у сврљишкој ношњи искључиво бела, иако данас многи траже у изради најчешће и жуте, али та боја, каже Емина, није карактеристична за овдашњу ношњу. Изузеци у бојама мараме правили су се код различитих прилика и старосне доби жена које су их носиле.

Сукња која се у овом крају још назива и левка, проткана је свилом и сатенском или плишаном траком. За свакодневну ношњу су,каже Емина, жене носиле и дуган, односно радну сукњу која је најчешће била двобојна или тробојна.

Уз вистан или дуган се носио другачији јелек. Он је најчешће био израђен од конопља или плиша. Као и сви делови сврљишке ношње, материјал је зависио од годишњег доба, па се лети носила тања, а зими одећа од дебљих материјала – каже Емина.

“Ко је колико пара имао, толико се и китио”

Обавезни украс у женској ношњи, поред пауновог пера и ковиља, био је и низ дуката око врата нанизан на црној траци и обавезно у непарном броју, најчешће од 3 до 5 дуката. Ко је колико пара имао, толико се и китио – каже Емина.

У сврљишкој изворној ношњи карактеристичне су чак и чарапе. Мушке су везене перлама и манистрама, док су женске хеклане или плетене, али обавезно густог мрежастог типа.

Код мушке ношње разликује се и кошуља која је, како објашњава Емина, у крагни слична руском типу. Кошуља има благи изрез, и са везом “покрстице” само око врата и изреза. У мушком типу ношње истиче се и шубара од квалитетне меке коже, а Сврљижани су овакав тип капе називали барла.

Последње по чему се, не само од торлачког, већ и од свих типова ношње разликује сврљишка јесу – тканице. Било да су мушке или женске, оне су увек рађене у само две боје и са искључиво геометријским шарама, за разлику од других које су углавном шарене.

Опанак “пертлаш” кога у Сврљигу израђује још једино опанчар Предраг Николић, био је искључиви тип који су Сврљижани носили, док су жене обувале опанак који је вештим рукама плетен само напред и, за разлику од “пертлаша”, није имао каишеве за везивање.

Иако у Емининој радионици постоје различити типови ношњи које израђује, она наглашава да је највеће интересовање ипак за аутентичном сврљишком ношњом јер је краси та једноставност. Осим ње, како каже, они који воле “китњасто” наручују косовски тип ношње, али се сврљишка издваја као јединствена у Србији чије детаље чак и многи познати креатори искористе за своје “модерне” моделе. Ипак, како наглашава, најчешће комплете ношњи наручују културно-уметничка друштва за које свих ових година израђује наменски различите типове ношњи из свих крајева Србије.

Каже да има купаца, али и оних који се интересују да сазнају те основне разлике које су им, додаје, јасне тек кад ношњу виде уживо.

Извор: Расен