Срби на окуп! НОВИ КАТИХИЗИС – НОВА ВЕРА | Срби на окуп!

НОВИ КАТИХИЗИС – НОВА ВЕРА

Модернистички катихизиси појављују се крајем 19. века и излажу учења разних токова модернизма. Сви су они призвани да замене Опширни (подробан) Хришћански Катихизис Православне Католичанске Источне Цркве (светитеља Филарета Московског).

Идеја стварања новог катихизиса у оквирима реформе Руске Православне Цркве, чула се на Архијерејском Сабору 2008.г.

Тада је Свети Синод РПЦ наложио Синодској богословској комисији да заједно са другим синодским структурама започне припрему издања. Године 2009. био је утврђен састав радне групе за рад на катихизису, на челу са митрополитом Иларионом (Алфејевим).

Патријарх Кирил у реферату на Архијерејском Сабору 2 – 3 фебруара 2016.год. рекао је: „Имајући у виду вероучитељски статус и велику опширност текста, дискусију о њему не треба водити у широкој јавности (?!!) – на интернету и блоговима.

Дискусија треба бити широка, али без неограничене публикације још неутврђеног пројекта.“

Без обзира на тајанственост и на печат са угравираним потписом „строго поверљиво“, у дистрибуциону мрежу инфилтриран је текст, који, како се предпоставља (а судећи по његовом формирању, тако и јесте), представља пројекат новог катихитиса РПЦ МП: http:// antimodern.ru/wp – content/uploads/…pdf.

ilarion alfejev jeretik

Митрополит Иларион Алфејев у средини

Постоји мишљење да је владика Иларион (Алфејев) решио да овековечи своје име у црквеној историји, поставши главни аутор катихизиса – и тим самим да постави себе у исту раван са светитељем Филаретом и Петром Могилом. У крајњој мери, сасвим је познато да је, управо, он аутор предговора новог Катихизиса.

Треба подсетити, да је већ у почетку рада над новим катихизисом „Радио Ватикан“ честитао иницијативу са екуменистичке тачке гледишта: „Управо зато, што ће он заменити застареле, искривљене представе о вери, а такође и неправилне представе о еванђелском и католичком богословљу.“ И лично су похвалили руководиоца комисије: „Иларион поседује веома широк видокруг, да би се неправилно изјашњавао по тим питањима.“

Митрополит – реформатор

Првобитна варијанта катихизиса имала је 320 штампаних страница, а била је подељена на три дела (плус – увод). Главни делови су: „Вера и извори хришћанског вероучења“; „Бог, свет и човек“; „Црква и њено богослужење“ и „Живот у Христу“.

Списак конкретних аутора није назначен, али, главни састављач се лако препознаје.

Тако, на 15. страници новог катихизиса видимо следећу ставку:

„Постоји књижевно изражавање Предања, било у писаном или усменом виду, али постоји такође и духовна реалност, која се не подвргава овом изражавању и која се чува у искуству Цркве и преноси из поколења у поколење. Та реалност није ништа друго, већ богопознање, богопоштење и боговиђење, који су били својствени Адаму пре изгнања из раја, библијским праоцима Авраму, Исаку и Јакову, боговидцу Мојсију и пророцима, а затим и „очевидцима и служитељима Речи (Лк. 1,2) – апостолима и следбеницима Христа. Јединство и непрекидност тог искуства, чуваног у Цркви све до садашњег времена, представља суштину Црквеног Предања.“

Сравнићемо овај текст са одломком из књиге митрополита Илариона (Алфејева) „Православље – том I“:

„На тај начин, постоји књижевно изражавање Предања, било у писаном или усменом виду, али, постоји, такође и духовна реалност, која не подлеже књижевном изражавању и која се чува у ћутљивом искуству цркве и преноси се из поколења у поколење. Та реалност није ништа друго, већ богопознање, богоопштење и боговиђење, који су били својствени Адаму пре изгнања из раја, библијским праоцима Авраму, Исаку и Јакову, боговидцу Мојсију и пророцима, а затим и очевидцима и служитељима Речи (Лк. 1,2) – апостолима и следбеницима Христа. Јединство и непрекидност тог искуства, чуваног у Цркви све до садашњег времена, представља суштину Црквеног Предања.“

Могуће је навести много сличних истоветних паралела међу редовима владике Илариона и садржином катихизиса.

Без обзира на декларирану (објављену) саборност и учешће многих савремених ауторитативних богослова, текст, у многоме, представља личну творевину (чедо) Илариона и већ у њега није могла да продре ни једна реч без његовог одобрења.

Епископ Иларион на предавању у АмерициАуторски стил младог митрополита је посебан: читаоцу се предлаже да размисли о неким разматрањима, која се узајамно искључују у вези једног питања, а затим сам аутор не даје једнозначан одговор – шта је истина? Добро је када  човек добија стимуланс да поразмисли о духовној теми и да донесе сопствене закључке. Само, да ли је то умесно у вероучитељским темама, где је на првом месту увек стајало вековима преношено Свештено Предање и строго придржавање црквених догмата.

Други спорни моменти у документу излажу се на исти начин. Отворено доказати да су његови аутори у јереси, неће бити једноставно, али, задатак за размицање (омекшавање) оквира догмата вере – колектив, на челу са владиком Иларионом извршио је то са оценом „одлично“.

Ево карактеристичног примера дијалектичког прилаза у новом катихизису: „Отргнувши себе од Источника (Извора) Живота, човек се добровољно подвргао страдањима, болестима и смрти.“ „Као што кроз једног човека дође на свет грех и кроз грех – смрт – говори апостол Павле – тако и смрт уђе у све људе“ (Рим. 5,12). „Бог није створио смрт“ – говори се у књизи Премудрости Соломона (Прем. 1,13). Сагласно и одредби Помесног Картагинског Сабора 419. године: „ако неко каже да је Адам, првоздани човек створен смртним, тако, да макар и не сагрешио, умро би телом… не као кажњен за грех, већ по неопходности природе, нека буде анатема.“

Према речима свештеномученика Теофила Антиохијског: „Бог је створио човека да не буде ни смртан, ни бесмртан, већ способан и за једно и за друго.“

Може ли новообраћени да изведе за себе једнозначан закључак о бесмртности Адама, из датог катихизиса, који (сагласно речима самог владике Илариона) има задатак да, пре свега, приступачно разјасни необичне моменте вероучења? Очигледно – не, али у документу постоји и далеко опаснија двосмисленост.

(Р)еволуција модерниста у новом катихизису 

Библијско – богословска комисија РПЦ МП укључила је еволуционистичке погледе модерниста (таквих – као гласника јудео – обновљенства о. Александра Мења) у текст пројеката Новог катихизиса. У представљеном Пројекту (http:/antimodern.ru/new-katehisis-text/) – ставља се акценат на лажно учење о такозваној епохи Шестоднева, тојест, стварања света по етапама у току многих милиона година (стр.60 – 61,63).

  1. Осим самовољних расуђивања у почетку, којима се уклања неопходност следовања Оцима при тумачењу Светог Писма, наводе се следећи покушаји да се одбрани ово лажно учење:

„Блажени Августин говори: „Какве категорије су ти дани (стварања) – представити нама је, или крајње тешко, или чак сасвим немогуће, а утолико више је немогуће о томе говорити. Ми видимо да обично наши дани имају вече услед заласка сунца, а јутро услед изласка сунца; али од тих дана, прва три су прошла без сунца, о чијем се стварању говори тек у дан четврти“ (200)“ (цитат на стр. 61. новог катихизиса).

Ипак, светитељ Августин писао је и ово: „Уосталом, имајући на уму оно, што сам изнад свега желео, али нисам могао да урадим, а управо, да схватим све у почетку у буквалном, а не у преносном смислу и не очајавајући коначно што оно може бити схваћено и тако, ја сам у првом делу друге књиге изразио ту мисао на следећи начин: „Само по себи је разумљиво – говорио сам ја – да свако ко жели да све речено прима у буквалном значењу, тојест, како слова говоре и притом, може да избегне богохулство, и да говори све сагласно са општом правом вером, не само да не треба да га не прихватимо, већ, напротив, ми морамо да га сматрамо за славног и достојног хвале тумача. Ако не постоји никаква могућност да се на благочестив и достојан начин схвати написано другачије, осим алегоријски и у загонеткама, то, следајући ауторитету апостола, који су разрешили толико много загонетног у старозаветним књигама, ми ћемо се држати начина, који смо себи одредили уз помоћ Онога, Који нам заповеда да молимо, тражимо, куцамо (Мт. 7,7), изјашњавајући све те начине сагласно са општом правом вером, било да се односе на историју или пророчанство, али, притом, не одређујући унапред боље и достојније тумачење са наше стране, или са стране оних, које је удостојио Господ.“

Тако сам ја писао тада. У садашње време, Господ је благоизволео, да бих ја, уносећи се у дело пажљивије, не, без потребе, како ми се чини, дошао на мисао, да и ја могу написано изјаснити у сопственим (тј. буквалном) а не алегоријском смислу; (и управо тако) ми и вршимо истраживања, како о ономе, о чему је било речи напред, тако и о ономе, што тумачимо сада.“(О Књизи Постања, књига 8. глава 2). Притом је свети Августин јавно одбацивао незнабожачка учења да свет постоји милион година више.

„Обмањују их и нека крајње лажна дела, која представљају као да историја постоји много хиљада година, међутим, сагласно Светом Писму, од стварања човека, ми још нисмо испунили шест хиљада година. Говоре, као да су Египћани имали некада тако кратке године, да је свака од њих трајала четири месеца; тако да дужа и правилнија година, какву сада ми имамо, код њих је износила три године. али и притом, грчка историја, како сам рекао, не може да буде сагласна са египатском, по броју година. И зато ћемо пре веровати грчкој, јер она не прелази истинити број година, које садржи и наше Свето Писмо“ (О граду Божијем, књига 12, глава 10).

Сагласност Отаца о дану стварања, говори нам о томе, да су ти дани трајали по 24 час. Погледај цитате на сајту „Светоотачко поимање шестоднева“ ( http://hexameron.cerkov.ru  ) .

  1. Даље, у пројекту катихизиса се говори: „О седмом дану није речено „и би вече и би јутро“, као о другим данима, из чега се може закључити, да седми дан још није завршен. При таквом схватању, сва историја човечанства, која траје до сада, одговара седмом дану у који је Бог „починуо од свих дела Својих“. Ако, пак, седми дан траје хиљадама година, онда се може предпоставити да су и предходни „дани“ стварања могли бити веома дуготрајно раздобље“ (Цитат са стр. 61. новог катихизиса).

Ипак, Свети Оци уче да се седми дан завршио: Светитељ Теофил Антиохијски „Бог је створио човека у шести дан, стварање његово је открио после седмог дана, када је створио и рај, да би га населио у најбољем и најпревасходнијем месту боравка“ (Посланица св. Теофила Антиохијског Автолику, књига 2, део 23).

Преподобни Јефрем Сирин: „Бог је дао седми дан да би слуге, чак против воље својих господара, имале одмор; и притом, временском суботом, датој народу кратког века, желео је да представи слику праве суботе, каква ће бити у бесконачном свету. Поврх тога, као што је било потребно установити дане седмице, Бог је увеличао благословом онај дан, који није био прослављен делима стварања, да би га, датом чашћу, изједначио са осталим данима и да би се испунио седмични број дана потребан свету.“ (Тумачење Светог Писма на Књигу Постања, глава 2).

Преподобни Симеон нови Богослов: „Али, зашто Бог није створио рај седмог дана, већ га је поставио на истоку после тога, пошто је завршио свако друго стварање? Зато што Он, као Свезнајући, сву твар је устројио у поретку и добро урађеном континуитету; и седам дана је одредио да буду слика векова, који ће, затим, пролазити у времену, а рај је створио после тих седам дана, да буде слика будућег века. Зашто Дух Свети није поставио и осми дан заједно са седмицом? Зато што је било несагласно поставити га са седмицом, која кружним кретањем производи толико и толико недеља, година и векова; већ је било потребно поставити осми дан изван седмице, јер он није имао кружно кретање.“ (Беседе. Беседа 45, део 1.).

Преподобни Јосиф Волоцки:  „Овај век је назван седмочислен зато што је Бог за шест дана створио овај свет, саздавши га, уредивши га и разноврсно украсивши га, а у седми дан, то јест, у суботу, починуо је од дела. Субота на јеврејском значи „мир“. После суботе опет почиње први дан, то јест, недеља и долази се опет до седмог дана, то јест, до суботе и на тај начин кружи седмица – од недељног дана почиње и траје до суботе. И тако, Бог је наредио целом свету у садашњем веку, да се управља по тим седмицама“ (Просветитељ, Беседа 8.). Шест дана стварања и седми дан (субота) били су „еталон“ (основна мера) наших кружно-кретајућих седмица, што значи да су били обични по трајању седмичним данима:  http://hekameron.cerkov.ru/#ftn31 .

  1. Још један бисер: „Распрострањена је заблуда, покушај да се Шестоднев супротстави подацима науке о пореклу света. Научне теорије о стварању света не могу да оповргну присуство Творца у свету, а признање постојања Њега представља предмет вере“ (Цитат са стр.63. Новог катихизиса).

Друга предпоставка никако не доказује прву. Свети Оци нису оклевали да критикују лажна учења о милионо-годишњој геологији http://hexameron.cerkov.ru/#ftn27  и еволуционистичке конструкције новог времена  http://hexameron.cerkov.ru/#ftnref25 .

Светитељ Теофан Затворник, говорио је да су Дарвин и сви његови следбеници већ под анатемом: „Код нас су се много умножили нихилисти, природњаци, дарвинисти, спиритисти и уопште, западњаци – а шта ви мислите, да би Црква ућутала, не би подигла свој глас, не би их осудила и анатемисала, да је њихово учење било нешто ново?  Напротив, сабори би трајали непрестано и сви они са својим учењима била би предани анатеми; садашњем чину Православља додала би се само једна тачка: „Бихнеру, Фојербаху, Дарвину, Ренану, Кардеку и свим њиховим следбеницима – анатема!“ Али нема никакве потребе ни у посебном сабору, ни у каквом додавању. Сва њихова лажна учења одавно су већ анатемисана у оним тачкама, напред поменутим.

Видите ли сада како мудро и предвидљиво поступа Црква, када тражи да се изврши садашњи позив и да се саслуша! А говоре да је несавремено. Напротив, сада је, управо савремено. Можда би пре 150 година оно и било несавремено, а по садашњем времену, не само у губернијским градовима, већ и у свим местима и црквама требало би увести и извршити чин Православља, сабрати сва учења, супротна Божјој речи и свима објавити, да би сви знали – чега да се чувају и каква учења да избегавају. Многи су оскврњени умом само из незнања и зато, гласно осуђивање погубних учења спасло би их од погибељи.

За кога је страшно дејство анатеме, тај, нека избегава учења, која га воде под анатему; ко се плаши за друге, тај, нека их врати здравом учењу. Ако ти ниси вољан за такво дејство – православни – онда радиш против себе, а ако си већ изгубио здраво учење, онда теби није стало шта бива са члановима Цркве? Ти си се већ оделио од Цркве, имаш своја убеђења, свој начин гледања на ствари – онда и живи са њима. Изговара ли се или не твоје име и твоје учење под анатемом – свеједно је: ти си већ под анатемом, ако мудрујеш насупрот Цркве и упоран си у том мудровању. А доћи ће време да се сетиш Цркве, када теби хладном и бездиханом, који лежиш у ковчегу, буде потребна разрешна молитва.“ (Созерцање и размишљање. Чин Православља).

Лажни Исак Сирин у новом лажном катихизису

Епископ Иларион - Духовни мир преподобног Исака СиринаПредлажемо приказ цитата из катихизиса који представљају одломке из лажног другог тома, лажно приписаног преподобном Исаку Сирину, о коме су се у току низа година, критички одазвали многи православни публицисти.

Али, не гледајући на то, јеретици и модернисти, који учествују у ревизији Православног учења под видом издања „савременог“ и „актуелног“ катихизиса, покушавају да изворно (докуметарно) утврде нову јерес.

Ради прегледности навешћемо цитат, који помаже да се схвати ко су апологети и идејни инспиратори укључивања у Вероучитељски Црквени документ таквог лажног учења.

„… У свом богословском истраживању, Исак Сирин је безусловно отишао даље него што дозвољава традиционална хришћанска догматика и завирио је тамо, где је приступ људском разуму затворен. Али, Исак није био једини, који је веровао у свеопште спасење – међу његовим предходницима, осим напред поменутих учитеља Сиријске Цркве, био је светитељ Григорије Ниски, који је говорио: „Најзад, после дугих периода, зло ће ишчезнути и ништа неће остати осим добра. Напротив, и онима, који су у преисподњи, једногласно ће бити исповеђена владавина Христа.“ Учење Григорија Ниског о спасењу свих људи и демона, као што је познато, није било осуђено ни на једном Васељенском или Помесном Сабору. Напротив, VI Васељенски Сабор укључио је име Григорија у број „светих и блажених отаца“, а VII Васељенски Сабор назвао га је “оцем отаца”. Што се тиче Константинопољског Сабора 543. год. и V Васељенског Сабора, на коме је била осуђена Оригенова јерес, веома  је очигледно да, мада је учење Григорија Ниског о свеопштем спасењу било добро познато Оцима оба Сабора, њега нису изједначили са Оригеновом јереси. Оци Сабора су знали да постоји јеретичко схватање свеопштег спасења (оригенистичка апокатастаза – то јест, учење враћања свих људи у хришћанску веру и улазак свих, чак и грешника у Царство Божје – “која је била у вези” са идејом преднастанка душе), али постоји и његово православно схватање засновано на 1. Кор.15,24-28.  Свој трактат учења Григорија Ниског о свепштем спасењу, представио је преподобни Максим Исповедник. Од других древних Отаца Цркве, идеју свеопштег спасења, као што се види, није искључивао и светитељ Григорије Богослов, који је, имплицитно ослањајући се на учење Григорија Ниског о апокатастази, говорио о могућности тумачења посмртне казне грешника “више човекољубиво и сагласно са достојанством Онога Који кажњава”. На другом месту, Григорије Богослов директно говори о томе да ће “ Бог бити све у свему, за време обновљења (апокатастазе)… када ми постанемо сасвим богоподобни, који смо сместили у себе Свецелог Бога и само Њега” (Епископ Бечки и Аустријски Иларион. Есхатологија преподобног Исака Сирина у светлости православног Предања).

Већ на први поглед постаје јасно да дати пројекат новог катихизиса не може бити прихваћен у својству вероучитељског документа Цркве. Поред осталог, потребно је зауставити се на проблему цитирања лажног другог тома, који се приписује преподобном Исаку Сирину у том предложеном пројекту.

Године 1909. католик лазарист П. Беджан објавио је новопронађене фрагменте, приписане преподобном Исаку. Године 1918. за време Првог светског рата, рукопис, који је искористио Беджан, био је изгубљен. Али, 1983. год. западни професор С. Брок пронашао је рукопис са делима приписаним Исаку и идентификовао је у њему фрагменте које је раније издао Беджан и те је текстове Брок назвао: други том Исака Сирина и они су објављени 1995. године. Дати текстови садрже мноштво јереси и богохулства, тако да не могу да припадају светитељу Православне Цркве.

Аутор лажног другог тома назива богохулним учење о вечности гејенских мука, учи о спасењу чак демона, одриче догмат Искупљења, учи о стварању Богом света већ са грехом, позива се на јеретике Теодора Мопсуетиског и Диодора Тарсиског, називајући овог другог “најмудријим”, “великим учитељем цркве” итд., исповеда несторијанску христологију, преузноси јеретика Евагрија. У једној од беседа, аутор лажног другог тома изговара одлучење (по мишљењу митрополита Илариона Алфејева – анатему) на оне који одричу учење Теодора Мопсуетиског.

У својим оригиналним делима преподобни Исак Сирин исповеда вечност гејенских мука, догмат Искупљења, позива се не на јеретичке, већ на Свете Оце Православне Цркве итд. Део лажног другог тома, који је превео на руски језик митрополит Иларион (Алфејев, тада још јеромонах) 1998. године, приписан преподобном Исаку, објављен је у издању Олега Абишко. […] Године 2013. овај превод је доживео седмо издање, то јест, приближно једно издање годишње, што, како се види, не одговара реалној потражњи и подржава се вештачки.

У предложеном пројекту катихизиса, цитати из лажног другог тома, налазе се на следећим местима:

Стр.54,сн.160: Исак Сирин, преп. О Божанственим тајнама. 39,22

Стр.54,сн 167: Исак Сирин, преп. Главе о знању, 4.79 – 80.                                                       Стр.58,сн 182: Исак Сирин, преп. О Божанственим тајнама. 38.1-2               Стр.64,сн  218: Исак Сирин, преп. О Божанственим тајнама. Беседа 10.24.

Стр.82-83,сн 317: Исак Сирин, преп. Главе о знању, I.49.

Стр.83,сн 318: Исак Сирин, преп. О Божанственим тајнама. 40.14.

Стр.105.сн 409: Исак Сирин, преп. Главе о знању, III.74-75.

Стр.105.сн 412: Исак Сирин, преп. О Божанственим тајнама. 39.4.

Следећи цитати у тексту наводе се погрешно и узети су не из лажног другог тома:

Стр.65.сн 219: Исак Сирин, преп. О Божанственим тајнама. Беседа 10.24.

Стр.65.сн 220: Исак Сирин, преп. О Божанственим тајнама. Беседа 10.24.

 

Такође, треба приметити да у лажном другом тому постоји један текст (беседа 17. могуће са неким јеретичким исправкама), који у оригиналном виду припадају Исаку, то јест, налази се у грчком православном преводу оригиналних творевина светитеља (у руском преводу то је беседа 32.). Али, као што се може видети напред, та беседа у разматраном тексту, нигде се не цитира.

***

Додајмо, да један од прилога у катихизису представља докуменат “Основни принципи односа РПЦ ка инославним”, који фиксира јавно заокретање наших првојерараха на страну “јереси над јересима” – екуменизма. Заједно са “сусретом хиљадугодишта” патријарха и папе као и убрзаном припремом Свеправославног Сабора, предвиђеном зау лето ове године (сам факат организације и документи за Сабор, изазивају код православних страх), прихватање савременог катихизиса изгледа као још један покушај да се раздрма темељ Цркве, чији је основ увек био следовање канонима, догматима и древној традицији. Пресуду тој предложеној верзији катихизиса, који је већ постављен у мрежи, веома тачно је формулисао један свештеник:

”Најбоље је да тај катихизис остане “строго поверљивим”. Заувек.”


[1] Погледај, например:

Питање о вечности адских мука у радовима православних богослова XX века.  http://www.blagogon.ru/articles/119/

Екуменистички богослов о. Иларион (Алфејев) http://www.blagogon.ru/articles/85/

ПАЖЉИВО – ЈЕРЕС!   http://www.blagogon.ru/articles/52/

Примедба:

Извор преведеног текста из часописа БЛАГОДАТНИ ОГАЊ: http://www.blagogon.ru/digest/696/

Овај часопис је од броја 1 (година 1998) до броја 20 (година 2010) имао благослов за штампање Свјатејшег патријарха Алексија другог (1929-2008).  Сада излази у електронском виду јер садашњи патријарх Кирил није дозволио наставак његовог штампања.