Љевоша – Борислав Крстић никад није могао отићи даље од шалтера. Ту су се завршиле све његове потребе, наде и страхови, ту су га избацила из живота свемоћна бића с оне стране стакла. Он не зна за борбу против институција, нација или вера, није љут и огорчен, све што има састоји се од једноставног живота и његових, од рада, натеклих дланова. Због свега тога, на заравни међу окомитим планинама, изнад Пећке патријаршије, месецима се чује само оштри звук ашова. Позна је јесен, пуши се из два димњака у селу Љевоша.
Борислав Крстић прекопава велику њиву, има 33 године, троје деце, живе у обновљеној кући прогнане породице Ашанин. Све је идилично и тихо, из старог 1999. срушеног дома расте велико дрво. Он је рођен у Новом Пазару, живео у Великој Хочи и нема косовска документа, оженио се Албанком из околине Скадра – и она је без папира. Деца су му се рађала у Призрену, Пећи и Ораховцу и све што имају је потврда да су рођени. Ово село је њихов збег и једино прибежиште. Имају седам коза.
Породица Крстић није одлучила да овако живи, њих је нешто натерало у ова брда, у Љевошу. Косово им не признаје никаква права јер супружници Крстић немају њихово држављанство, а за српску администрацију не постоје јер су им деца рођена у косовским болницама, а мајка Маријана је из Албаније. Сви покушаји да Борислав „легализује” себе и своју породицу завршили су се испред различитих шалтера, како се то политички коректно каже, приштинских и београдских.
Да ли је грех ове деце место рођења – Призрен, Ораховац, Пећ? Значи ли то да их нико, већ пет година, не може, не сме или неће учинити држављанима Србије? Може ли се свест шалтерских полубогова променити, има ли у тим потрошеним и већином избеглим људима неке елементарне самилости која овом човеку може признати да има децу Андријану, Матеја и Андреја. Несрећа ове службенике и чиновнике није учинила бољим и осећајнијим људима, али с друге стране њихова безобзирност Борислава није учинила лошим и огорченим човеком. Сусрет избеглих Срба који раде по пресељеним српским институцијама са својим сународницима који живе на Косову и Метохији често је обнављање пораза, личне и колективне несреће. Из тог сусрета Борислав се, као и многи други, већ пет година враћа у своју једноставност и простоту, без изразите свести да је жртва или да су те институције нешто криве.
„Тражио ми један хиљаду евра да ми заврши све”, говори Крстић као да је реч о потпуно нормалној ствари и додаје: „Откуд мени тај новац.” Сваки динар што зарађује радећи у Високим Дечанима и Пећкој патријаршији, одржавајући домове протераних Срба и продајући козје млеко он доноси својој деци која на расушеном бродском поду гледају у нове играчке као у чудо. Пет година Крстићи не остварују право на дечији додатак, социјалну или било какву помоћ, јер не припадају ниједном систему.
Изгледа као да нико, сем Дејана Баљошевића из Ораховца, није ни помислио „како би било да помогнем овом човеку”. Једно од правила за упис ове „ничије деце” у српске књиге било је издавање потврде да су она рођена код куће, а он је то уредно издао и учинио. После њега нико није ни препознао да ће Крстић одатле бити враћен у сиротињу и скромност, јер припада људима који верују само свом зноју, породици, па и туђој уредној соби у којој му спавају деца. Српски представници у косовским институцијама обећавају неколико пута да ће „проблем бити решен”, да ће му купити мотокултиватор за обраду земље, дођу донесу помоћ и играчке, али то није довољно. Стигне помоћ и од Кола српских сестара из Сан Франциска, али ништа од тога није ни трајно ни сигурно.
Има нечег кафкијанског у целом случају, јер испада да сви желе да помогну – и они који траже новац и ови који га „лепо терају” са шалтера, а његов положај се погоршава. Зато нема разлике између Борислава К. и Јозефа К. који у „Процесу” каже: „Какви су то људи? О чему говоре? Којој власти припадају?” Упркос свему, то је, ако је веровати Кафки, тип човека „склон да све ствари што лакше узима к срцу, да у најгоре верује тек када оно наступи, да се не припрема за будућност чак иако са свих страна прети опасност”.
Ако је све то тако, онда је будућност Андријане, Матеје и Андреја уништена пре него што су је постали свесни. Новац који им, пре свих, по месту и начину живљења припада до њих неће стићи. Играчке које су могли сами одабрати и купити остале су, с друге стране шалтера, у институцијама система.
