Југ Србије: тријумфална офанзива албанског фактора?

На југу Србије,[1] у Прешеву,[2] неочекивано је за 9. март заказана IXседница Скупштине свих албанских одборника из скупштина општина Прешево, Бујановац, Медвеђа (74 човека). Као прво, на седници је завршно формиран сам савез: усвојен је Пословник, који предвиђа избор највећег органа – Президијума (11 чланова) и функцију председника Президијума, који ће се смењивати по аутоматизму, на сваких 6 месеци. За чланове Президијума изабрани су лидери 6 албанских политичких партија, председници општина и председници локалних скупштина. Први председник Президијума постао је заменик председника најутицајније партије Албанаца са југа Србије – Партије Демократске Акције (ПДА) Шаип Кембери. Скупштини албанских одброника ПБМ предвиђена је улога јединог представника Албанаца са југа Србије пред “домаћим и међународним субјектима”. Као друго, Скупштина је прихватила Резолуцију “О ванредним мерама за решавање проблема Албанаца Прешевске долине” (тако Албанци зову југ Србије – А.Ф.), у којој се од владе Србије тражи да предузме хитне мере по питањима привреде и безбедности, развоја образовања и здравствене заштите и других социјалних сфера, децентрализације судског система, употребе језика, правописа и националних симбола итд. Даље, Албански лидери планирају да израде пројекат “асиметричне децентрализације” те три општине (највероватније се ради о обједињењу и јачању пуномоћја локалне власти – А.Ф.), предаје контроле на “граници” са Косовом у руке Албанаца над приливом од промета робе на КПП Кончуљ-Бела Земља у општини Бујановац, одлазак српских специјалних јединица са границе са Македонијом.

Тако је лидер Покрета демократског просперитета Јунуз Муслију изјавио да се Резолуција односи на политичка права Албанаца у Прешевској долини, између осталог и њихове “аналогије” са правима којима располажу Срби на северу Космета. То значи да “слично томе како они буду контролисали царину на северу Косова, ми тражимо да тако и Албанци Прешева и Бујановца контролишу царину на КПП Бела Земља са српске стране”. Муслију је указао да се од владе Србије тражи да оконча присуство специјалних јединица. “Ми тражимо да у општини Прешево (на граници са Македонијом) у пограничној служби буду само људи из Прешева и Бујановца, као што је било и раније, а не полиција која долази са стране”.[3]

Да напоменемо да је у резултату преговарачког процеса Београда и Приштине, 28. фебруара 2013. године почела примена тзв “интегрисаног управљања границама” (обратите пажњу, ради се баш о границама у самој терминолигији Споразума – Integrated Border Mаnаgement) на КПП Депче Мучибаба (Прешево) и Мучивода (Медвеђа). Од децембра 2012. године, интегрисано управљање на пограничним прелазима са Косметом примењује се на Јарињу (север КиМ, српска општина Лепосавић), Брњаку (север КиМ, српска општина Зубин Поток), Кончуљу (општина Бујановац на југу Србије), Мердару (општина Подујево у јужном делу “Републике Косово”).

У целини, ситуација на југу Србије се развија у хронолошкој синхронизацији са косметским проблемом. Следећа, и видимо последња етапа преговора, започета је још у време председника Бориса Тадића 2011. године, а настављена од стране актуелне власти са Т. Николићем, И. Дачићем и А. Вучићем. На последњој етапи Београд је пристао на све уступке, које је од њега тражила Приштина и међународна заједница, ставивши под директну претњу суверенитет, територијалну целовитост и уставни поредак земље. У овом тренутку на преговорима са Приштином, последња “црвена линија” је стварање Заједнице српских општина која би добила нека овлаштења, која би уз прећутну сагласност страна, деловала у склопу “независне Републике Косово”. Тако је 10. марта 2013. године, Ивица Дачић изјавио поводом те тачке преговора: “Предлог Београда је прихватљив и у Приштини немају разлога да од њега одустају, пошто и у другим државама Европе постоје аутономне области, региони, кантони”.[4] Предаја свих пуномоћја и атрибута државности Приштини (копља се ломе само поводом постајања мање количине српски полицајаца на северу Космета и судова првог степена, као и културно-образовне аутономије, ово последње је било предвиђено и планом М. Ахтисарија) распирило је апетите радикалних албанских националистичких кругова на југу Србије. Албански лидери подвлаче да на југу Србије све мора бити у реципроцитету са одговарајућим стањем на северу Косова.[5]

Захтеви изложени у Резолуцији од 9. марта, представљају сигнал изласка национал-сепаратизма Албанаца са југа Србије на нову етапу. У првој етапи остварена је национална консолидација и инфилтрација у локалне органе власти. У садашњој етапи акценат се ставља на што је могуће шира овлашћења у три области – безбедности (уклањање српских специјалних јединица, контрола над пограничним КПП), социјално-економској и културно-образовној сфери. У целини то представља еволуцију у захтевима за аутономијом, пошто се поставља питање о максимално могућем повећању политичког статуса, све до разграничења пуномоћја са централном влашћу у кључним областима. Резолуција представља моћан катализатор националног сепаратизма, који већ у блиској будућности може постати најозбиљнија унутар-политичка претња Србији.

По речима председника општине Прешево и лидера најјаче партије у Прешеву Демократске партије Албанаца (ДПА) Рагми Мустафе, албански представници предвиђају да ће указани захтеви да уђу у преговарачку платформу следећег споразума Београда и Албанаца из Прешевске долине.[6]Сам Рагми Мустафа сматра да питање Албанаца ПБМ мора да се решава у Приштини и Тирании;[7]Албанци “Прешевске долине” теже присаједињењу Косову, “пошто се ми са Косовом граничимо, ми имамо заједнички језик и културу”.[8]Са међународног аспекта, Скупштина албанских одборника је још на седници од 12. јануара 2013. године у Прешеву истакла право Албанаца да користе националне симболе, исказују националну свест, а од владе Албаније се захтевало да “проблем Прешевске долине”  интернационализује. Влада Србије и “влада Косова” позване су да учествују у решавању проблема “Прешевске долине” у Бриселу, уз посредовање високог представника ЕУ Кетрин Ештон.[9]То јест, ради се о ширењу самосталних спољних веза југа Србије.

Са своје стране, посланици “Косовског Парламента”, на пример посланик покрета “Самоопредељење” и у недавној прошлости један од командира ОВК Реџеп Селими и посланик Демократске партије Косова Наип Хасани изразили су спремност да “почну рат” ради заштите интереса Албанаца “Прешевске долине”.[10]У овом тренутку из САД на Космету борави 525 обавештајно-борбена бригада, која је обучена за вођење борбених дејстава у посебно тешким условима и они ће бити део америчке бригаде Исток, која је заменила на служби припаднике Националне гарде и резервисте. Осим тога, Немачка је 2012. године на Космет упутила посебну јединицу и специјалну технику за уклањање барикада.[11] Стварање тако моћне војне групације на Космету, сведочи не само о претњи насилном акцијом против Срба на Космету, већ је то и одређени војно-стратешки фактор који ће постати одлучујући приликом разраде даљег политичког курса Албанаца на југу Србије.

Политика државе у решавању Албанског националног питања у “ужој Србији” доживљава фијаско. Уместо Националног савета који би требало да буде главни партнер државе у решавању проблема ове мањине, албанску мањину на југу Србије заступају сепаратистичке политичке структуре. За три године свог постојања Савет не само да није стекао друштвено-политичку тежину, него је напротив,  изгубио свој значај. Српска држава наставља да финансира албанску заједницу, без обзира на то што је у све радикалнјем виду представљају политичке партије и неформалне групе, укључујући бивше бојевике ОВПБМ (филијала ОВК).[12]

Истовремено је Рагми Мустафа имао сусрет са “косовским министром просвете” Раме Буја на коме је разматран пројекат што скоријег отварања филијале Педагошког факултета Приштинског универзитета у Прешеву.[13]Треба рећи да у овом контексту проблем предавања далеко излази из оквира обичног питања о развоју науке и образовања. Овде то питање добија оштар политички подтекст, пошто директно “ради” са национално-друштвеном свешћу. Познато је да важан део идејног арсенала албанског сепаратизма представља мистификација, пре свега у области историје и географије. Овде су жеље Албанаца у потпуној супротности са државним програмом предавања: Албанци би желели да изучавају албанску а не српску историју и географију, са албанских, а не српских позиција. Већину становништва на југу Србије чине младе породице са великим бројем деце (норма је 5-6, но има породица и са по 8-10 деце, па и више). Без обзира на велике миграције Албанаца ван родног места, ипак број ученика брзо расте. У вези са тим логично се јавља питање – да ли је тај корак усаглашен са српским органима власти, пре свега са Министарством просвете? Предмет постаје још оштрији на фону одлуке косовске владе да отвори још три универзитета у “Републици Косово”. Осим постојећег Универзитета у Приштини, отварају се универзитети у Ђакову, Гњилану и Косовској Митровици.

Домаћи и међународни услови нису још погодни за најрадикалнији сценарио – одвајање “Прешевске долине” од Србије и њено присаједињење Косову (или неки други облик “великоалбанског удружења”). Међутим, на идеолошком, политичком, институционалном и културно-образовном плану, остварује се свеобухватна припрема за максималну изолацију унутар Србије. У региону се догађа прерасподела утицаја од центра ка невладином фактору – национално- политичкој елити и клановима који воде борбу за власт. При том идејно-политичка компонента носи најопаснији амбивалентни карактер – са једне стране се развијају смернице албанског етничког сепаратизма који се непријатељски односи према српској држави (у албанском миљеу постоји непомирљива подела између “нас” и “њих”). Са друге стране, оваква смерница ће играти улогу детонатора у демонтажи Србије као мултиетничке земље са великом концетрацијом муслиманског становништва. Пример “Републике Косово” која се налази на пола корака од потпуног признања њене независности, не може да не инспирише. Као што се каже, грех је не искористити указану прилику…

У оваквим условима нарастања друштвено-политичке кризе повезане са народним незадовољством због практичног признавања Косова и стварањем притиска на север покрајине, као и општим слабљењем државе, српске власти ће вероватно изабрати пут незаоштравања односа и тражења компромиса. Међутим, по примеру приштинских политичара, за албанске лидере “Прешевске долине” појам “уступака” и “компромиса” не улази у политички инструментариј. Осим тога и са стране спољашњег фактора (САД и ЕУ) – на Србију ће (поново имајући у виду косовско искуство) расти притисак по питању давања права регијама и националним мањинама, по питању смањења нивоа централизације. За српску власт, у суштини ће то бити подстицање етничког сепаратизма у стратешки важном региону. Пошто, као што је познато, у већини случајева етнички сепаратизам прераста у екстремизам праћен повећаним терористичким активностима најагресивнијих присталица етнонезависности, проблем албанског сепаратизма на југу Србије неизбежно ће изаћи на међународни ниво.

 Ана Филимонова / Фонд Стратешке Културе