ШЕПАРД: У унутрашњости неслане шале из Абу Дабија – пројекат „Београд на води“

Неслана шала из Абу Дабија

Најугледнији и најутицајнији свјетски часопис за финансијере и инвеститоре „Форбс“, објавио је 8. децембра ове године чланак под насловом „У унутрашњости неслане шале из Абу Дабија – пројекат Београд на води“ из пера новинара Вејда Шепарда. У чланку овог стручњака за настајућа тржишта и технолошки развој и урбанизацију се објективно износе разлози због којих свјетски значајни инвеститори не би требало да улажу свој новац у овај пројекат. Први пут у страној стручној штампи је представљен „Београд на води“ са коначним закључком да је његова пропаст боља од успјеха. Чланак преносимо уз незнатна скраћења.

Пише: Вејд Шепард

У прољеће 2012. развијен је план за уређење београдских обала. Док је крстарио на бродићу по Сави, Александар Вучић је пред многобројним камерама своме госту Рудолфу Ђулијанију објашњавао свој амбициозни пројекат. Двије године касније појавио се инвеститор и један од највећих урбаних пројеката у Европи је започет.

Поменути инвеститор није био локални, није био ни моћни и богати грађевинар са Запада или из Русије, већ Мохамед Алабар који води компанију из Абу Дабија „Eagle Hills“ , али је најпознатији по оснивању „Emaara“, компаније заслужне за изградњу Бурж Калифе, највише зграде на свијету, као Дубаи Мола, највећег шопинг-центра на свијету. „Eagle Hills“ је активан свуда у свијету носећи пројекте у 14 земаља укупне вриједности изнад 20 милијарди долара, међу којима је и будући 700 квадратних километара велики дио Каира у коме ће моћи да се смјести пет милиона људи.

Главни аргумент са којим је Алабар наступао, било је да он неће само развити пројекат „Београд на води“, нити ће само покривати трошкове његове изградње, већ ће све то учинити сопственим новцем. Четири милијарде долара су обећана Београду као чиста страна инвестиција којом би се саградио свјетски квалитетан ултра-модеран дио града какав не постоји у региону. У суштини, компанија из Абу Дабија је обећала да се појави са џаковима пара, а Србија им је дала право да раде шта хоће.

А „Eagle Hills“ је хтио да у Београду изгради поштовања достојан град за богаташе. На укупно 177 хектара нови пројекат ће донијети милионе квадратних метара луксуза у коме ће моћи да живи 17.000 људи, 750.000 квадрата канцеларијског простора заједно са неколико хотела са пет звјездица, највишу зграду југо-источне Европе, оперу и највећи шопинг центар на континенту. Све то би донијело 13.000 нових радних мјеста.

Ово добро звучи: Београд се још није опоравио од распада Југославије, стопа незапослености у њему је 20 одсто, у земљи у којој просјечна мјесечна плата износи само 426 долара.

Јануара 2014 је Вучић, који је ускоро требало да постане предсједник владе, заједно са Алабаром представио оквирни план „Београда на води“ чиме је званично пуштен највећи развојни пројекат у Србији.

У међувремену су Београђани затечени неспремни. Цио пројекат је прављен у тајности без учешћа јавности. Представљен као пројекат од националног значаја „Београд на води“ је приоритетно гуран, што значи да су извјесне препреке једноставно заобиђене, као што је иначе обавезан конкурс за избор архитектонског дизајна (Влада је, истина, тврдила како је конкурс спроведен, али у Абу Дабију, гдје ниједан архитекта из Србије није позван, а још увијек је непознато ко је дизајнирао пројекат). Није спроведен ни јавни конкурс за почетак радова, што је иначе законска обавеза. Када се увидјело да власт крши сопствене законе, они су једноставно измијењени.

Због свега овог „Београд на води“ није добро примљен од највећег броја Београђана чије незадовољство је сажето описала архитекта Љубица Славковић: „Мегаломански пројекат иза кога стоји новац из Абу Дабија насилно се гура тако што се уклањају или заобилазе закони и игноришу постојећи урбанистички планови.“

Мирјана Милановић, српски архитекта која ствара у Амстердаму додаје: „Ово као да је лоша шала. Још један шопинг-центар у земљи чији становници немају пара да купују било шта.“

Протести трају уназад више мјесеци, а на њима се окупи и више од 10.000 људи незадовољних поменутим пројектом. На протестима се носе исписане пароле и велика жута патка која симболизује превару.

Било је пуно смећа на градилишту „Београда на води“ који се налази између главне жељезничке станице и рјечне обале. Радници жељезнице, који су овдје били насељени (укупно 88 породица) већ су склоњени, исто као и Роми.

У срцу Савамале налази се некадашња зграда Београдске задруге. Ова 111 година стара прелијепа зграда дуго је била празна, све док „Eagle Hills“ није одлучио да управо ту смјести своје локално сједиште. То му је одобрено и то тако што је на три године ослобођен плаћања било којих трошкова коришћења зграде.

То је сада мјесто гдје можете да се информишете о „Београду на води“ иако нема шта значајно да се види. Погледавши модел види се низ клишираних модерних зграда које се неочекивано издижу поред старих грађевина Савамале.

И без силних критика на рачун „Београда на води“ јасно је да његова архитектура једноставно није примјењива у Србији. Замисао пројекта је да нове грађевине на обали израстају из равнице – као што је она у УАЕ – а не испред брегова на којима је сазидан Београд. Архитектонска академија Србије упозорила је Владу да је „Београд на води“ комплетан промашај и да никаква каснија корекција не може да оживи пројекат на начин да он испуни техничке захтјеве и потенцијале простора у који неко жели да га смјести. Дизајн је „ружан, извјештачен, професионално потпуно неприхватљив и непоправљив“.

Као да је све у најбољем реду, формални уговор о заједничком пројекту је потписан између српске Владе и „Eagle Hills“-а у априлу 2015. године, али је он другачији од најављиваног. Умјесто џакова са милијардама долара, инвеститор из Абу Дабија се обавезао само да уложи 160 милиона долара и још 300 милиона долара за трошкове изградње, док се тренутна инвестиција процјењује на само 20 милиона долара. Како год, „Eagle Hills“ је на овај начин стекао право да наредних 99 година узима 68 одсто оствареног профита на додијељеној му локацији.

„Једина нада нам је чињеница да у Београду скоро све пропада,“ закључује Миловановићева.

„Зато се надамо најгорем, јер би то у овом случају било најбоље.“

Пише Принцип дана 20. децембра 2016.