НСП: Амерички Меин Кампф (I дио)

Док Штраусов концепт НСП, Узвишена морална доктрина, неонацистичко-материјалистичку јавност Запада импресионира, на духовном Истоку, исти концепт, као теорија и као идеја, начисто пропада. Стога, изгледа да лоше идеје и лоше теорије, дјелују као атомске бомбе: нису добре, нико им се не радује, још мање диви, али ипак функционишу, производећи ужасне последице и уништавајући и разарајући цијело човјечанство.

На сличном фону и у истом маниру, и Штраусова Узвишена морална доктрина функционише деценијама, разарајући и уништавајући све пред собом, на најкрволочнији и најнељудскији могући начин. Да је идеологија НСП много даље „напредовала“, мислим – идеолошки, од свог прототипа – Меин Кампфа, нико озбиљан више и не спори.

Зашто никако да схватимо вриједности НСП

Од самог њеног настајања, био сам сумњичав и скептичан према одавно одомаћеној „идеологији“, лоше упакованој, у појам – демократија. На примјер, убјеђују нас да је недемократски и да је, за малу државу потпуно ненормано, да буде власник својих властитих природних ресурса и јавних предузећа. Исти домаћи доброплаћеници нам кажу да се, зарад демократије, Западу треба додворити, поклоњајући му све ресурсе: шуме ријеке и руднике.

А за јавна предузећа, исти западни предплатници веле, да их обавезно треба понудити; прво, Западу или – у домаћем паковању; исте треба, опет зарад демоктатије, потпуно уништити. Ваљда, водећи се аналогијом демократије, „домаћи“ доносе законе о уништавању свега што је домаће, чистећи простор за увоз ГМО и производњу и продају „чисте“ воде, загађујући земљиште, мреже водовода и, уопште, воде за пиће. Само се осврнимо око себе и погледајмо дуге редове на природним изворима, на којима се некад лијечио само мамурлук, па ћемо схватити да, ипак, нешта смрди и у градском водоводу! О пластичном хљебу, да и не говоримо!

Или, још теже могу схватити „идеологију“, по којој држава не смије бити – социјална; држава, која не смије помагати гладне, сиротињу и болесне. Подразумије се да ми је јасно да категорије болесних и немоћних нису баш најкорисније за производњу и да нису најбоље средство за увећање капитала!? И, још горе за мене и никако да схватим, а то је: зашто се све ово пакује у појам – демократија? Такође, тешко могу схватити да Запад, српском националном јунаку – Гаврилу Приципу, за 2014. годину, припрема улогу терористе, а српски политичари ћуте, додворавајући се и даље „демократији“? А тек да схватим – да нека држава, па макар то била и Србија, поклања цијелу једну покрајину, зарад неког датума, па макар се он звао и датум „почетка разговора о придруживању“ – нема шансе, и никад нећу успјети.

Ваљда, временом и старећи, све теже и теже схватамо нови поглед на живот и вриједности које он доноси? Да ли смо ми мали људи за то криви? Можда!? Или, можда се стандард за утврђивање општих вриједности промијенио; оно што је за нас мале људе – горе, у сварности је и стварно – „боље“, само што, ми то не капирамо? Или, можда би нам добро дошла нека „демократска“ реформа за промјену властите свијести!? Зашто „кооперативни“ политичари често воле да кажу: „Заборавите, то је прошлост, ово је капитализам; шта је, шта хоћете! Нема повратка назад и нема више „социјале“, држава није крава музара, сналазите се сами!“ Још теже могу разумјети реченицу из пресуде, писане у Хагу за геноцид једном српском генералу: „У 14 неистражених гробница, у околини Сребренице, претпоставља се да је закопано 2000 муслимана!?“ Ни на ову увреду здравог разума, нико од српских званичника није, и неће никад реаговати.

А тек да бих схватио улогу „заштићеног свједока“, главног „џокера“ за пресуде у недостатку доказа, морао бих схватити све претходно и више од тога, али то, изгледа, никад, никад нећу успјети. Једна од „предности“ и једна од важних разлика између стратегија НСП и Хитлерове Њемачке је, између осталог, и додатно кажњавање жртава; убијањем предсједника других земаља, чак и после окупације њихове државе и, обавезно, уз помоћ „домаће добро плаћене интелектуалне елите“. Међутим, најпогубнија „предност“, од свих, је контаминација разорених подручја; највећи злочин, који односи, на дужи рок, милионе људских живота; највећи злочин, икад учињен у људској историји. Разлика, између двије поменуте концепције има на претек, и готово су све у корист и на страни НСП. Претенциозни ће рећи: „Па, каква им је то демократија?“ А ја? Ја ћу се трудити да останем неутралан.

Нови свјетски поредак и нацистичка идеологија

Државе или географски појмови: Кореја, Вијетнам, Куба, Латинска Америка, Средњи и Блиски исток, Сомалија, Никарагва, Судан, Ирак, Авганистан, Венецуела, Србија, Либија, Сирија, Иран и многи други, деценијама су привлачили медијску пажњу због своје „проблематичности“. Неке од поменутих држава, Запад је потпуно или дјелимично уништио. Предсједници – домаћи и страни: Кастро, Џон Кенеди, Роберт Кенеди, Садам, Милошевић, Гадафи, Чавез, Мубарак, Ал Асад, Ахмеди Неџад, Лукашенко и други, унапријед су осуђени на смрт и сви су се налазили или се још налазе, као препрека, на путу „одбране Слободног свијета и његовог начина живота“; на путу планова – Новог свјетског поретка (НСП).

Примичући се циљу, за тренутак се осврнимо само на неке „узвишене“ појмове из ријечника НСП, а касније и чињенице у вези с тим: Узвишен морални циљ, Стратешки методи, Узвишен план НСП, Трилатерална комисјија, Билдерберг група, Узвишена морална доктрина, Наднационални суверенитет, Интелектуална елита и банкари, моћ банака Вол Стрита, слободна трговина, профит само најбогатијим, увоз без царине – извоз по стандардима ЕУ… и заједно дођимо до одговора: зашто је мени и још неким људима, тешко прихватити и схватити поменуте појмове и вриједности!? Шта стрши из ових мелозвучних израза? Упадљиво је, да у поменутим појмовима има много суперлатива – све је највише, узвишено, најбоље – све нај. Зар ово не личи на логику копије; копија праксе, управо онаква каква је била у нацистичкој Њемачкој – „сви други су испод наше расе“.

Да је дуга историја америчких лажних изговора за окупацију неке државе, добро нам је познато. Некима је блиска и чињеница да су вође – стратези НСП, још од 1945. године, своју стратегију ослањали на доктрину нацистичке Њемачке. Кроз протеклих 40 и више година, републиканац Кисинџер и демократа Бжежински, били су десна рука Дејвида Рокфелера и „легално“ изабрани лидери Трилатерале и Билдерберг групе; лидери, спремни на сваки план и акцију, па и на најгоре: масовна убиства цивила – домаћих или страних, с циљем остварења „интереса САД“; односно, гледано на дужи рок, све у циљу присвајања и пљачке страних енергентских ресурса и још, што-шта приде.

Рокфелерова банкарско-нафтна империјална линија, досеже тридесете године минулог вијека, до времена нацизма; тачније, до активности полубраће Далест, јавности САД познате због обилне помоћи Хитлеру и, једном од њих, пресуде за велеиздају. Прије Другог свјетског рата, Рокфелерова фондација је основала и развила програм „њемачке расне хигијене“ – стварање Хитлерових југенкса; Рокфелеров гигант – Стандард оил, у сарадњи са И. Г. Фарбеном, набављао је и довозио нафту Хитлеру. Теоретичар – Лео Штраус, привлачи посебну пажњу, дјелујући у самом врху хијерархије НСП, као његов главни филозоф. Можда је добро и пажње вриједно напоменути, а зашто то и не рећи, да поменути планери стратегије НСП, сви до једног, потичу из централне Европе. Подразумијева се, да се ово односи само на географско поријекло.

Наставиће се…

Миленко Вишњић