РАТ У СИРИЈИ: ПРОПАСТ ЗАПАДА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

До почетка 2012. године улични нереди претворили су се у отворен оружан сукоб између сиријске војске и побуњеника а све то искористили су џихадисти за стварање Исламске државе. Трагедија братоубилачког рата тиме је и званично отпочела. Можда је већина демонстраната у својој наивности, жељела мирне и ненасилне протесте за изражавање својих политичких убјеђења и ставова. У суштини, сунитске фракције биле су незадовољне својим пропорционалним удјелом у власти и сматрале су да сиријски алавити, припадници једног шиитског правца чији је припадник и сам предсједник Сирије Башар ал-Асад, уживају превелике повластице и доминирају сиријским друштвом. Као и увијек када је требало уништити неку мирну, уређену и срећну државу, играло се на карту зависти и раздора међу сународницима. Да би зло дефинитивно надвладало и неповратно гурнуло Сирију у бездан грађанског рата, у веома раној фази ових демонстрација поред уобичајених транспарената, плаката и застава, завијорили су се и црни барјаци џихадиста. Крвопролиће је тиме постало неизбјежно баш како је то неко и желио. Тако су демонстранти умјесто да сруше Башара ал-Асада оствариле нечији одавно зацртан циљ а то је стварање Исламске државе на територији Сирије и Ирака и њена будућа употреба у хибридном рату против Русије и Ирана.

Сâм Башар ал-Асад на власт је дошао ненасилним путем, референдумом јула 2000. године и, ако је неко желио да у држави која је парламентарна република мијења предсједника, једини исправан начин за то могло је бити ново демократско изјашњавање народа а не насилни улични протести које су злоупотребиле терористичке групе како би отпочеле жељени оружан сукоб са властима Сирије.

Да зло буде веће, врло брзо, Турска, Саудијска Арабија и Катар уз још неке државе региона, почеле су да обучавају и наоружавају џихадисте и побуњенике у Сирији. Џулијан Асанж из Викиликса представио је свјетској јавности документа која доказују да су Сједињене државе потпуно свјесне улоге коју њихови блискоисточни савезници имају у наоружавању терориста. Не само да су Сједињене државе знале о овом наоружавању џихадиста и побуњеника него су и Сједињене државе слале инструкторе и најсавременије наоружање као што су против-тенковски системи, за које се очекивало да ће донијету превагу у односу на сиријске тенковске јединице. Све то није проблем једино за напаћену Сирију. Наоружавање терориста проблем је за читав регион, Европу, Русију и цијели свијет, коначно и за оне који џихадисте снабдијевају оружјем јер се много пута показало да када наоружавате терористе они своје цијеви прије или касније упере у вас.

Што је најгоре, џихадистичке фракције као што су ал-Нусра и Ахрар ал-Шам не могу се у ствари јасно раздвојити од побуњеника и њихове тзв. Слободне сиријске армије, јер на терену често дејствују заједно против владиних трупа тако да је инсистирање Сједињених држава на постојању „умјерене опозиције” чиста бесмислица. У Сирији једноставно, не постоје оружане формације супростављене Асадовим трупама, а да им је предзнак демократски.

Башар ал-Асад је изразити секулариста и државник модерних схватања и једино је као такав могао владати мултиетничком и мултиконфесионалном Сиријом. Прије почетка грађанског рата, у Сирији је живјело око 18 милиона становника. Етнички су доминирали Арапи са готово 90% становника уз 7% Курда и 2% Јермена. Конфесионална слика је сложенија и у њој се крио узрок могућих тензија. Сунити су чинили 70% укупног становништва,а Алавити 15% уз 9% Хришћана и 2% Исмаилита. Због тога је национални идентитет Сиријаца грађен око припадности Арапској нацији а не појединим конфесијама. Пуно име Сирије је у ствари, Сиријска арапска република а сиријске војске Сиријска арапска армија. Арапин је могао бити и сунит и алавит и хришћанин али се очекивало да буде прије свега, Сиријац. Питање вјерске и етничке толеранције је било питање опстанка Сирије и зато је строго његовано секуларно друштво у којем су људи уживали једнака права пред законом, без обзира на своју етничку и вјерску припадност. Свако ко је имао намјеру да уништи Сирију, требало је просто да наруши ту хармонију и то је управо оно што су џихадисти урадили својом бруталном акцијом терора. На њиховом удару прво су се нашли сви они који нису Сунити, али и Курди, због национално хомогених територија које су насељавали. Коначно, и Сунити су масовно постајали жртвама терора јер нијесу хтјели прихватити верзију Ислама, која је увелико изашла чак и из салафистичких, вехабијских оквира. Џихадисти су прихватили верзију Ислама која је дубоко искарикирана, извитоперена и из политичких разлога осмишљена негдје у западним „лабораторијама” а са правим Исламом који је религија мира, нема ништа заједничко. Њихов дугорочни циљ је слабљење или уништење Русије и Ирана као и свих других Западу и Саудијској Арабији неприхватљивих режима какав је био онај у Либији у вријеме док је њом владао Пуковник Гадафи.

Има ли икаквог смисла и духовности у томе да се везаном и немоћном заробљенику, најчешће другом Муслиману, одруби глава или пререже гркљан уз ријечи: „У име Алаха, Милостивог, Самилосног”? Показало се да су џихадисти само пијуни у рукама тајних служби и да су изманипулисани до те мјере да су се несвјесно окренули против свог истинског духовног и вјерског наслеђа.

У тренутку када се сиријска држава нашла пред потпуним војним сломом жестоко притиснута од побуњеника и џихадиста, Башар ал-Асад је 30. септембра 2015. године упутио званичну молбу Руској федерацији да војно интервенише против терориста. Москва се одазвала позиву и тако постала једина страна сила чије је непосредно војно учешће у сиријском грађанском рату легитимно.

Мада непозване, у сукоб су се директном војном интервенцијом укључиле Сједињене државе и Турска. Израел повремено бомбардује положаје Асадовог савезника Хезболаха унутар сиријске територије. У случају интервенција Сједињених држава, Турске и Израела, ријеч је о флагрантном кршењу међународног права и нарушавању суверенитета Сирије. Њихове намјере своде се на обарање Асада са власти, како би се Сирија уништила или распарчала.

С друге стране, Русија не само да је морала да стане уз свог савезника на Блиском истоку, него је имала и сопствене јаке разлоге да интервенише против Даеша. Наиме, терористи су били јако успјешни у регрутовању нових снага ван граница Сирије. Прилив тих нових регрута је био запањујуће велик и одвијао се углавном преко Турске. Међу терористима су се тако нашли британски, француски, њемачки али и руски држављани. То значи да је Даеш био успјешан у регрутовању нових војника и у сâмој Русији, а ријеч је о око пет хиљада људи према подацима Федералне службе безбједности. Многи од тих бораца Даеша ће се прије или касније вратити у Руску федерацију и њихово присуство тамо опасно би дестабилизовало цијелу земљу, а прије свега регион Кавказа што и јесте главни циљ. За Русију стога нема никакве дилеме да Даеш  мора бити потпуно уништен. Сирија не смије остати жариштем из којега би терористи могли да преносе своје активности у друге дијелове свијета. Ако Русија то разумије зашто то не схватају у Европској унији и Сједињеним државама? Највјероватније зато што им је на листи приоритета, борба против тероризма испод намјера да по сваку цијену ослабе Русију, а други дио одговора лежи у пословним везама Запада и Саудијске Арабије и Турске.

Ипак, умјесто да Русија буде притиснута таласима терористичких напада, догодило се нешто друго: Русија је у Сирији показала своју снагу и самопоуздање, који су оставили западне силе у стању шока. Руска интервенција преокренула је рат у Сирији, дала нову снагу Сиријској арапској армији, а побуњеници и терористи су почели да трпе озбиљне поразе. Не само то, Русија је показала да је способна да води рат далеко од матичне територије и то са застрашујућом ефикасношћу и да се не обазире превише на пријетње са Запада. Обама је Русију погрешно назвао регионалном силом, а она му је узвратила изласком на међународну сцену у великом стилу и у руху обновљене супер-силе.

Да не буде све толико једноставно, постарали су се други учесници у овом сукобу, било да директно или индиректно учествују у сиријском грађанском рату. Прије свега, ту су Сједињене државе које би, да то желе, могле у врло кратком року да у Сирију врате мир тиме што би ускратиле подршку и помоћ побуњеницима и џихадистима и неке од њих вратиле за преговарачки сто. До сада се то, међутим, није догодило а разлог је добро познат. Сједињене државе намјеравају у најгорем случају по њих, да Сирију распарчају, ако већ не буду могле да је потпуно униште. Њима одговара стање у којем Даеш дестабилизује регион и желе да се такво стање задржи што дуже. Америчко инсистирање на Асадовом одласку са власти је, у ствари, највеће признање његовим напорима да очува територијални интегритет и суверенитет Сирије.

Исто тако, Сједињене државе су без мандата Уједињених нација и без дозволе сиријских власти, отпочеле своју сопствену војну акцију против Даеша, не зато да би га уништил,е што би сходно војним потенцијалима које имају у региону лако могле да ураде да то заиста желе, него зато да би имале изговор да војно дјелују унутар Сирије што представља облик агресије и непоштовање међународног права и свих међународних норми.

Тако је ратно ваздухопловство Сједињених држава, уз учешће аустралијских ратних авиона, 17. септембра ове године, напало положаје сиријске војске код Деир ел Зора и нанјело им тешке губитке у људству и техници. Наводно, радило се о грешци, у што је тешко повјеровати када се зна какве су технологије доступне војсци Сједињених држава. Наравно да је на дјелу била веома опасна провокација која је веома лако могла ескалирати у сукоб ширих размјера. Русија се у односу на овај инцидент поставила веома одлучно и запријетила је адекватним војним одговором на сваку будућу акцију овог типа. Сâма америчка интервенција против Даеша, до сада је била готово козметичког типа. То би могло да се промјени уколико Доналд Трамп без већих проблема и уступака, преузме функцију предсједника Сједињених држава и формира тим који ће слиједити његове идеје. Његови гласачи и цијели слободољубиви свијет од њега очекују да испуни своја обећања и заједно са Русијом зада фаталне ударце Даешу и побуњеницима који уз њу ратују против сиријских власти, чиме би се отворио пут ка прекиду свих непријатељстава. Трамп до сада није показивао наклоност идеји коју је упорно понављала Обамина администрација, а то је да Башар ал-Асад мора напустити власт. Све су то веома повољни и обећавајући сигнали и велика нада у догледно успостављање мира. Ипак, за сада би америчко ангажовање у Сирији, још увјек, ваљало посматрати кроз њихове конкретне поступке, а не кроз нагађања о томе што би се могло промјенити доласком Трампове администрације.

Турска се дубоко упетљала у грађански рат у Сирији и прије обарања руског бомбардера 24. новембра 2015. године, којим су односи са Москвом доведени до усијања. Само је хладнокрвно и промишљено поступање и доношење одлука предсједника Руске федерације, Владимира Путина, спријечило ескалацију сукоба и руски војни одговор на овај акт рата са турске стране. Турска уплетеност у сиријски грађански рат датира готово од самог почетка тог сукоба. Наиме, постоје јасни докази о сарадњи турских власти са Даешом. Турска је џихадистима и побуњеницима слала своје војне инструкторе, савремено наоружање и другу опрему, али им је пружала и медицинску и логистичку помоћ, те обавјештајне податке. Истовремено, на турским границама са Сиријом одвијао се шверц сиријске нафте и по свему судећи, џихадасти су на тај начин плаћали турске услуге. Врхунац овог идиличног односа између Турске и џихадиста била је изјава шефа турске војне обавјештајне службе МИТ, Хакана Фидана, новембра прошле године, да би свијет требало да призна Даеш као државу, и дâ јој пун легитимитет!

Наравно, и Турска је горљиво инсистирала на Асадовом одласку са власти као и Сједињене државе, Саудијска Арабија, Катар и Европска унија уосталом. Све то, уз већ поменути тежак инцидент обарања руског бомбардера Су-24, јасно је ишло у прилог тврдњама да Турска има веома велике амбиције у Сирији које су међутим, до данас остале прилично замагљене и нејасне.

Изгледа да су те жеље далеко веће од реалних турских могућности и чињенице да су двије супер-силе, Русија и Сједињене државе, свака из свог разлога, умијешане у сиријски грађански рат и да је њихов интерес далеко другачији од турског. Ради ли се ту о намјери да се евентуалним распадом Сирије стекну територијална проширења и спријечи стварање курдске државе на јужним турским границама, још увјек није јасно. Могуће је да турске амбиције не иду даље од промјене власти у Сирији мада је ето, чак и признање Даеша као државе, била једна од могућности. У сваком од ових случајева, јасно је да је Турска у личности Башара ал-Асада видјела главног противника својих настојања и стога највећег турског непријатеља. Након неуспјелог пуча против турског предсједника Ердогана, 15. јула 2016. године, долази до драматичне промјене. Сасвим неочекивано, Ердогану стиже подршка из Москве, а по непотврђеним писањима, то се десило након руског упозорења турским властима, о томе да се припрема пуч. Наводно, руске обавјештајне службе имале су сазнања о томе да турска војска спрема свргавање Ердогана и та информација му је званичним каналима прослијеђена. Уколико је то тачно, Ердоган ни мање ни више, дугује живот Русији. Како било, од тога тренутка односи између Русије и Турске крећу се стално узлазном путањом али онај ко би након тога, очекивао велики заокрет турске политике према Сирији морао би да се разочара. Турска је на изненађење свих, 24. августа ове године отпочела сопствену војну интервенцију у Сирији под називом ‘Штит Еуфрата’, усмјерену против Исламске државе, али и против курдских снага које су Американци оставили на цједилу. Постоје назнаке да је Москва била на вријеме упозната са овим турским плановима и да их је подржала. Нема сумње да су џихадисти морали да ослабе своје положаје у Алепу како би се супроставили турским и снагама које Турска подржава. То је убрзало крај побуњеника у Алепу који је ових дана пред коначним ослобођењем јер је мало вјероватно да ће џихадисти још дуго одолијевати Сиријској арапској армији и руским ваздушним ударима.

Могао би се дакле, извући закључак како је Турска коначно урадила оно што је Русија дуго од ње тражила – обезбиједила је своју границу према дијелу сиријске државе који је био под контролом Даеша, а уједно и помогла ослобађању Алепа. Ипак, остаје и даље на снази утисак да Турска није довољно искрена у вези са својим стварним амбицијама и поред отопљавања релација са Русијом и извјесног захлађења у односима са Сједињеним државама, које је Турска у једном тренутку чак оптужила за организацију пуча.

Ердоган је крајње непредвидљив и стога веома опасан политичар који је много пута и са разних страна оптуживан за неосманизам – настојање да се у извјесном обиму обнови Отоманска империја, како у територијалном смислу тако и вјерски. Недавна Ердоганова изјава о томе како су намјере Турске да по сваку цијену свргне Асада и да је то крајњи циљ њихове војне интервенције у Сирији, требало би и поред њеног популистичког призвука, схватити као веома озбиљну пријетњу.

Иако не учествује директно и војно у сиријском сукобу, Саудијска Арабија је регионална сила која је можда и највише заслужна за избијање грађанског рата у Сирији и успон Даеша. Постоје и подаци о томе да је у последње двије деценије, само на ширење вехабистичке пропаганде Саудијска Арабија потрошила 90 милијарди долара!

Вехабизам је вјерски покрет, огранак салафизма који је стран Муслиманима на Балкану и у Русији, па и свим другим Муслиманима осим онима у Саудијској Арабији.

Ако се присјетимо сукоба у Чеченији, требало би да знамо да је за избијање тог сукоба и те како одговорна била вехабистичка пропагандна машинерија. Чечени су муслимани који су вјековима његовали суфизам, веома благ и мирољубив правац Ислама и након рата вратили су се свом оригиналном вјерском наслеђу, након чега је Чеченија процвјетала и духовно и материјално, оставивши рат и насиље иза себе. Од самог почетка, Саудијска Арабија је уз знање и благослов Вашингтона, наоружавала побуњенике у Сирији и тако се директно умијешала у грађански рат. У овим операцијама имала је помоћ Катара и неких других својих блискоисточних савезника. Такође, постоје основане сумње да су Саудијска Арабија, неки њени званичници и припадници владајуће породице, умијешани ни мање ни више него у терористичке нападе на Сједињене државе 11. септембра 2001. године. Породице жртава организовале су се у намјери да туже Саудијску Арабију као кривца за те нападе, а Барак Обама је реаговао тако што је покушао да уложи вето на закон који би им то омогућио. Сенат Сједињених држава је шокирао Обаму убједљиво надгласавши његов вето крајем септембра ове године. То је оставило простор да се тужба спроведе у дјело, а из Ријада су у Вашингтон стигле пријетње да ће Саудијска Арабија повући свој капитал, неких 750 милијарди долара из Сједињених држава и тиме оборити вриједност долара и довести америчку привреду до краха.

Очигледно је политички брак Сједињених држава и Саудијске Арабије у великој кризи, а ствари би за Ријад могле да се погоршају још више доласком Доналда Трампа на мјесто предсједника Сједињених држава. Велико је питање хоће ли Американци моћи да обуздају свог савезника у њиховом вишедеценијском, континуираном расађивању тероризма које је допрло и до најудаљенијих дијелова свијета, као што је Аустралија, на пример. Пословне и финансијске везе између двије државе толико су испреплетене и јаке да би се лако могло десити да Саудијска Арабија буде у стању да од Американаца направи таоце њихове дугогодишње попустљивости према Ријаду, осим ако се не покаже да ће Доналд Трамп и његова администрација бити превелик залогај за Саудијце и њихов обичај да подмите, купе и исплате све и свакога ко им стане на пут.

Грађански рат у Сирији се мора зауставити што хитније јер је то прије свега, једна страшна и масовна људска трагедија. Постоје милиони неиспричаних прича о патњама и страдањима, о звјерствима, убиствима и сакаћењима које позивају човјечанство на јединство и заједничку акцију. Нажалост, до сада су на Западу злочинци проглашавани жртвама, жртве злочинцима, а они који су хтјели да им помогну агресорима.

Русија, која је јасно препознала зло и назвала га правим именом, нашла се у прилично изолованом положају и у оштром вербалном, политичком конфликту са морално дезоријентисаним и самодеструктивним западним демократијама, или надајмо се, са њиховим одлазећим администрацијама, јер након доласка Трампа на политичку сцену, ред је на велике промјене и у сâмој Европи. За очекивати је стварање нових и раскидање неких старих политичких савеза.

И поред тога што су двије досадашње мировне иницијативе пропале, постоји велика нада да би током идуће календарске године коначно могло доћи до дуго очекиваног краја рата у Сирији и то кроз сарадњу Русије и Сједињених држава и њиховом борбом против заједничког непријатеља. Ипак, уништење Даеша неће аутоматски зауставити ширење тероризма. Сирија би у ствари могла да се понови и у другим државама региона па и сâме Европе. Све док се не допре до људи који су уложили милијарде долара у стварање терористичких мрежа и њихове инфраструктуре, између осталог и тако што су тим новцем куповани попустљивост и наклоност корумпираних администрација држава са Запада, мира и сигурности неће бити више нигдје у свијету.

Принцип