Србине, радниче, кукавче…

Јавило се јуче Министарство рада Републике Србије. Саопштили Србији да је радница Виолета Петровић из Ниша, отказ у компанији „Јура“ добила по закону! После треће хемиотерапије није се, по позиву послодавца уредно јавила на посао! Није са карциномом дојке могла у машину, на линију да испуњава норме, сагне главу и ради ћутећи! Да се није разболела, можда би јој уговор и продужили! Овако, ко јој је крив!

Јавили се и послодавци. Виолети. Позвали је 30. новембра рано ујутру, баш на дан кад јој је истицао 18-то месечни уговор, рекли јој, пуни саосећања, да им је жао што је она болесна, али, да јој уговор о раду неће бити продужен, и да дође да узме своја документа!

И све по закону… Ту су параграфи, морају се поштовати, а Србија је правна земља! На све стране све пуца од поштовања закона и законитости!

Једину заштиту од отказа уговора о раду на одређено време, у складу са Законом о раду (члан 187), имају запослени за време трудноће, породиљског одсуства, ради неге и посебне неге детета, каже се још у саопштењу Министарства за рад. Десило се па је такав закон.

Инспектори Одељења инспекције рада у Нишу започели су надзор у фабрици, јављено је још преко медија. Има да врате Виолету на посао, да казне стране власнике, да им припрете, да то никад више не ураде… Три дана су се власницима „Јуре“ тресле гаће кад су чули да им долази српска инспекција!

Е, јадна Србијо! Србине, радниче, кукавче. Ко ће тебе заштити? Ко ће теби, болесном и јадном, са карциномом, без наде, чемерном, без пара, без посла, изаћи у сусрет, ко ће стати на твоју страну? Министарство рада, инспекција, закон? Србија? Народ? Синдикат?

Важно је да је у случају раднице Виолете Петровић све било по  закону! Важно је да су послодавци сачинили службену белешку јер се Виолета после треће хемиотерапије није јавила у просторије фабрике па су јој отказ послали поштом. Испоштовали људи закон, људска и радничка права до последњег слова, све стрепећи од српске инспекције!

А Србија ћути! Шта брига Србију што је Виолета Петровић остала без посла после треће хемиотерапије са дијагнозом да има карцином дојке. Шта је брига сваког од нас појединачно за Виолету и њену судбину. Ћутаћемо свако од нас, а кад дође ред на нас онда ће за свакога од нас бити касно!

Ја мили Боже, колико је радника и мученика по Србији који на посао долазе болесни, који крију дијагнозе, који не смеју да писну, који броје дане својих тромесечних или шестомесечних радних уговора на одређено време, и ћуте, да случајно послодавац не сазна да су болесни, јер, ништа данас у Србији није лакше него неком мученику уручити отказ. По закону наравно!

А радник мученик? Куд ће он? Коме да се жали? Министарству рада? Инспекцији? Својој тужној судбини? Како да дође кући, да каже жени и деци, еј, данас сам остао без посла, без плате, без оно мало цркавице? Или да узме конопац, да се негде успут, Боже ме опрости што хулим, обеси држећи у рукама уговор о раскиду радног односа?

Све је у данашњој Србији по закону! И Виолета је отказ добила по закону. То што је Србија за њено радно место дала хиљаде евра послодавцима, то нема никакве везе. Јер, на Виолетино место доћи ће нека нова мученица, радиће, вући, црнчити док се не разболи, онда ће јој дати отказ, па ће на њено место доћи нова, и никад се тај низ неће прекинути. Има гладних Срба и на претек. Оних што ће за 200 евра читав месец црнчити, ћутати ако се разболе, долазити на посао под температуром, радити док имају и последњи атом снаге, трпети да им наређују три пут гори од њих, све за тромесечни радни уговор…

Битно је да је све по закону. Да страни послодавци имају сва права у Србији а радници никаква, јер, и то је по закону, ено га, донет је пре коју годину. Гласала Скупштина Србије.

Јер, знали су они који су га доносили, добро су знали да ће Србин ћутати и радити, вући колико може, да је утучен у главу, осиромашен и обесправљен, да ће пре ћутати него остати без 200 евра великодушне европске и светске плате.

Србине, радниче, мучениче, кукавче…