Ретко да је који је догађај последњих неколико година изазвао толику пажњу широм света али и у земљи Србији, као што се збило са недавно завршеним изборима у САД, на којима је „непланирано“ победио Доналд Трамп. Милијардер и крајње необичан шоумен, који је свеколикој јавности представљен као човек који ће дефинитивно „помрсити“ конце глобалним владарима света и Америку „вратити кући“.
Једна од важнијих тема која је вештачки наметнута на бази неколико Трампових реченица изговорених током кампање, односила се на НАТО савез. У анализама и коментарима се ишло дотле да су написане потпуно небулозне процене. Рецимо, како постоји могућност да ће новоизабрани председник извући (још увек) најмоћнију војну силу света из Северноатлантског савеза и тиме задати, након Брегзита, завршни ударац европским савезницима. Ни мање ни више следствено томе, раскинути Трансатлантски уговор из 1949. године, којим је агресивна Алијанса рођена управо на тлу (и под командном палицом) Америке.
Аутор овог текста сме да се клади да је избор Доналда Трампа још једна велика представа глобалиста. Прочитах недавно један сјајан коментар у којем се тим поводом каже како је посреди, уствари, својеврстан издувни вентил владара из сенке. Још једна импознатна игра, нешто сложенија додуше, али у оквирима већ виђених матрица технике залуђивања најширих маса.
Огорчење према мултинационалним хегемонима и њиховој безкрупулозној политици овладавања светом, толико је нарасло на свим меридијанима, па тако и у Сједињеним државама, да су, једноставно, били принуђени да читаву ствар амортизују и унесу измене у стратегију даљег наступа. Али тако, да се суштина и садржај циља дејства и идеје маневра, не мењају, бар не радикално.
И заиста, врло је логично да је Трамп, иначе, ексцентрични милијардер, управо зато и истурен: да у своје „магнетно поље“ прикупи огромну енергију отпора нормалног света, па да је онда, корак по корак, најпростије речено протраћи и, у коначном, усмери у правцу безбедном по глобалистичку елиту. Но, тако да наведена операција не само задржи достигнути ниво пљачакања света, већ да се финансијска и свака друга добит уколико је могуће и увећа.
Не треба имати вишак памети нити таленат за геополитичко филозофирање, као ни неко посебно знање из историје, да би се лако дошло до закључка како глобалисти вуку потезе када су притешњени уза зид, тачније на који начин и када се повлаче на резервне положаје и уносе анексе у раније разрађене планове.
За тако нешто имамо два сјајна примера из блиске прошлости.
Први – оружана и сведимензионална агресија на СР Југославију када су непланирано и озбиљно закочени у продору на Исток (чак су били принуђени да седну за преговарачки сто и потписују примирје у Куманову) и други пример, куд и камо уверљивији – деловање Руске федерације почев од 2008. године у Грузији, затим током догађаја у Украјини и, наравно, у одбрани Сирије кроз темељно (и трајно) војно, политичко и економско инволвирање широм Блиског истока.
Дакле, у мери у којој им се пружи озбиљан отпор и омете планирани сценарио, без обзира на силу и моћ којом располажу, према властитим стандардима повлаче ручне кочнице и врше прилагођавања даље стратегије.
У вези са тим, да се посветимо Трампу и НАТО савезу, то јест ономе што ће се највероватније одиграти на најважнијој – северноатлантској директриси, управо кроз призму напред наведеног.
Рецимо, већ на првој конференцији за новинаре после председничких избора а након састанка са новоизабраним наследником, Барак Обама је изјавио да су САД посвећене испуњавању својих обавеза у свету које чине земљу безбеднијом, дословно нагласивши да је Доналд Трамп „изразио велики интерес у очувању стратешке посвећености НАТО-у и Трансатлантском савезу. Не постоји слабљење одлучности када је у питању посвећеност Америке да одржава јаке и снажне везе са НАТО-ом“.
Шта овоме додати осим да америчка војна индустрија може да почне са слављем. На чело државе је дошао њен познати лобиста, који је отворено обећао да ће је подржавати свим средствима и небројено пута се декларисао као присталица повећања војног буџета, модернизације и јачања војске.
Можда је најупечатљивији пример његовог блиског сарадника Рудолфа Ђулијанија, потенцијалног државног секретара (или на некој другој важној функцији), иначе једног од познатијих „пријатеља“ председника наше Владе, који је такође присталица повећања војних расхода. У недавном интервјуу за „Волстрит џурнал“ истакао је између осталог, да је руска моћ последњих година настала као последица одбијања Барака Обаме да макар запрети коришћењем оружаних снага.
Други потенцијални кандидат за место државног секретара, Џон Болтон, који се сматра још тврђим јастребом, присталица је оштрих мера према Северној Кореји, Ирану, Куби и Русији. Тако је 2015. године заговарао и извођење нуклеарног напада на Иран.
Затим, највероватнији министар одбране према информацијама које стижу преко Атлантика, сенатор Џеф Сешн, више пута је изјављивао да се залеже за модернизацију америчке војске и присталица је проширења НАТО-а. Наравно да су ту и многи други који се за сада не експонирају, али ће се ускоро чути и за њих.
Имајући у виду наведено може се са сигурношћу констатовати да ће политика новог председника САД бити борбена, финансирање војног комплекса ће бити значајно повећано, а војно присуство у свету сасвим сигурно неће бити умањено. Трамп ће свакако бавити миром у свету, можда чак и суштински а не само декларативно, али свакако са позиције моћи и силе.
Најадекватније тумачење онога што следи у блиској будућности поводом избора Трампа, недавно је предочио господин Сергеј Јермаков из Руског института за стратешка истраживања, који је истакао:
„Трамп је бизнисмен и доживљава НАТО као веома користан инструмент за промоцију америчких интереса. Његов однос према Алијанси се не разликује од односа његових претходника. Друга је ствар што ће Трамп појачати притисак на европске земље како би оне издвојиле што више новца за буџет НАТО-а, јер се ради о великој суми. Ако све земље чланице буду издвојиле два одсто БДП, колико је иначе предвиђено, Алијанса ће добити око 100 милијарди долара… то би био прави подстицај за америчку наменску индустрију и то је оно што је Трамп и обећао током предизборне кампање – нова радна места и јачање позиција САД“.
Овоме ваља додати оно што се могло чути не само током кампање, а то је да се Трампово незадовољство ратовима у Ираку и Авганистану односило не на нелегалност интервенција као таквих, већ на „мекоћу и деликатност тактике“ коју САД користе, и недовољној користи која се извлачи из тих операција. Ако је већ дошло до рата он би послао, како је више пута истицао, америчку војску у Ирак и Либију да узме нафту, претварајући се, наравно, како му није познато да се управо тако и дешава.
Такође, није никаква тајна да Трампов тим поодавно ради на плану обнове војне моћи САД који су симболично назвали „Мир путем силе“. У том документу је предвиђено повећање борбеног састава оружаних снага САД и то: копнених снага скоро на 550.000 људи, Ратне морнарице до 350 бродова, Ратног ваздухопловства на преко 1.200 авиона-ловаца (не рачунајући у тај број остале типове ратне авијације), као и корпуса морске пешадије на скоро 40 батаљона.
Доналд Трамп у суштини нема ништа против НАТО-а. Сасвим супротно, он је спреман да ради на увећању његовог утицаја у свету, али тако што ће ангажовати озбиљнија новчана средства осталих чланица Алијансе. С обзиром да је последњих година смањиван војни буџет САД, раст америчког војно-индустријског комплекса се може обезбедити само на рачун повећања извоза наоружања. И ту на сцену ступају савезници из НАТО-а.
У овом тренутку више од 70 одсто буџета НАТО-а плаћају САД, док од осталих чланица само Велика Британија, Пољска, Грчка и Естонија поштују договор и усвојене нормативе од два одсто БДП-а.
У прилог наведеном свакако да иде садржај честитке Генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга упућене Доналду Трампу, у којој је наглашено како се Алијанса прилагођава новом безбедносном окружењу, укључујући у то и борбу противу тероризма, и истовремено истиче захвалност новоизабраном председнику САД поводом стављања у први план током председничке кампање „питања издвајања финансијских средстава и потрошње за одбрану, која је врхунски приоритет савезника“.
На крају текста ваља отрезнити оне који су преко ноћи постали „трампомани“ у својој наивности (или према задацима, зависи како ко), надајући се да ће нови амерички председник у најмању руку зауставити отимање Космета и даље черечење Србије, и предочити им да је тако нешто немогућа мисија.
Једноставно, не постоји модус да Трамп промени основне постулате на којима преко сто година почива америчка спољна политика, јер би то био чин и властитог и (само)убиства државе на чијем је челу. Пар пута у америчкој историји већ виђено, зар не?
Кроз такву визуру треба посматрати и однос САД – НАТО у новонасталим околностима. У јулу ове године на Самиту Северноатлантске алијансе у Варшави усвојено је више обавезујућих, оперативних докумената у којима су садржане одлуке, слободно се може констатовати, од историјског значаја.
Свакако да је најважнији „Коминике шефова држава или влада“ (Warsaw Summit Communiqué) који садржи 139 тачака, у којима је врло темељно предочено ангажовање Савеза широм света у наредном периоду. Наравно, у тежишту је заустављање „агресивне“ Русије, обезбеђење источних и јужних граница и по први пут званична најава деловања изван граничног подручја, затим познато управљање кризама и посебно решавање Блиског истока и глобалног тероризма (који је створен у њиховој субверзивној кухињи).
Може ли Доналд Трамп побећи од обавеза које су преузете од стране актуелне администрације САД само на том, последњем Самиту (да се не враћамо на оне претходне одржане у Велсу, Лисабону…), и да ли би му тако нешто било у интересу? Да ли би Америка изоловано, без својих проверених евроатлантских савезника – послушника, остваривала своје глобалистичке циљеве на кључним светским тачкама?
И што би све то радила тежим путем?
Горан Јевтовић
Аутор је пуковник у пензији Горан Јевтовић
Извор: СВЕДОК
