ВJЕЧНАЈА ПАМЈАТ! Упокојио се у Господу наш брат у Христу Радош Стевлић из Аризоне, САД. Бог да му душу прости.

ВJЕЧНАЈА ПАМЈАТ

 Последње  године свога живота, брат Радош је провео у борби за веру светосавску и светоотачко Предање помажући изобилно бројне катакомбне светиње Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у Егзилу.

  Монаштво и верни народ ЕРПКМ у егзилу узноси молитве за покој Радошеве душе.

СЕЋАЊE НА БРАТА РАДОША

     2015. године Господње брат Радош је посетио и даривао бројне светиње Епархије рашко-призренске у Егзилу.

На Крстовдан исте године срео се у Барајеву, у манастиру Св. Јустина Ћелијског, са својим школским другом Владиком Артемијем, његовим монаштвом и верним народом.

КРАТАК ЖИВОТОПИС РАДОША СТЕВЛИЋА

(Одломак из књиге Грешног Милоја „Чувари вере предачке“, Ниш,

2014, на стр. 283-288)

    – Деда, а ко је тај Радош Стевлић?

   – Радош Стевлић ти је, синко, наше горе лист. Он је рођен 1938. године у селу Горња Горевница,  код Чачка. Његови родитељи, Михаило  и Десанка, изродили су седморо ђеце. Његов отац, Михаило,   је  слушао богомољачки курс код владике Николаја у Краљеву и био је врло активан са осталим богомољцима у Горевници после рата, односно, у време комунистичке страховладе.

Радош је  по завршеној  малој  матури  предао молбу  за упис у богословију. Патријарх Герман га је примио али пошто је тада квота за упис у први разред богословије била попуњена, морао је чекати годину  дана, да би почео школовање 1955. године у богословији „Свети Сава“ у Раковици. По завршеној трећој години, комунисти који нису давали никакав ранг богословијама, позвали су га на одслужење војног рока као нешколованог. После војске завршава богословију на Карабурми, где је иста пребачена из манастира Раковице. По завршеној богословији, где добија Историју Срба на поклон од епископа захумско-херцеговачког Владисава, као добар историчар 1962. године, покушава да се упише на Богословски факултет. Будући питомац Пакрачке епархије, моли епископа Емилијана да му дозволи упис. Он му каже да мора да се консултује са патријархом Германом. После неколико дана Патријарх му је одговорио: „Он (Радош) се неће уписати  на теолошки док сам ја патријарх.“ Немајући  куд, Радош се  уписује  на Филолошки факултет,  групу за jугословенску и светску књижевност.  Радошев сукоб са Патријархом је дуга и друга прича.

На Филолошком факултету, Радош ће са своја два бивша богослова ширити емигрантску штампу, коју је добијао илегално из, тада, Западне Немачке, а која је била уперена против тадашњег комунистичког режима. То су били Божа Дрињаковић из Ваљева и Пера Генераловић из Дрниша. Тај рад је обавља неких три године. Божа је касније завршио у великој беди и немаштини, а по завршеној богословији ни један од владика, којима се обраћао  за помоћ и парохију, нису хтели ни да га чују, говорећи му: „Не требају нама такви“. Он је тешко страдао у затвору у Пожаревцу, где је ужасно мучен, од комуниста, јер је наивно веровао Гролу и разносио његову „Демократију“. О њему је Радош писао у емигрантској штампи.

  – Шта је после било?

  – На Спасовдан, 1966. г. Радош је, између осталих, на служби у Вазнесењској цркви, где је служио патријарх Герман, био у поворци која је носила чираке и црквене барјаке. Кад је Литургија завршена пришао му је студент теологије Пипилевски и рекао му да се УДБ-а распитује за њега. Радош је схватио да је „проваљен“. Неколико дана касније, око 11 сати у ноћ неко му је закуцао на врата. Помислио је да искочи кроз прозор али је сматрао ако је опкољен нема сврхе да бежи. Најзад је отворио врата и на његово изненађење угледао свога бившег професора из богословије, проту Душана Кордића. Професор му је само кратко рекао: „Бежите, они су вам за петама.“ Окренуо се и нестао у улици. Радош није имао шта да чека. Спаковао је најпотребније ствари и отишао на београдску железничку станицу.  Баш тада кроз Београд пролазио је  Експрес Оријент који саобраћа Дортмунд – Цариград.  Радошу је  брат Јовиша дао име једног немачког кондуктера, ако буде решио да бежи из земље, да се њему обрати.  Радош, који је знао немачки, ишао је од вагона до вагона тражећи тог кондуктера. И срећом га је нашао. Објаснио је кондуктеру да мора да напусти  Југославију. Овај честити Немац је само климнуо главом и одвео Радоша у један купе за спавање и закључао исти споља. Радош је безбрижно путовао из Београда преко Загреба, Љубљане, Јасеница до првог града у Аустрији, Филаха. Воз је стигао увече у 10 сати а изутра у 6 имао је други воз, за Трст, обилазећи Југославију. Осећао је  да га Бог држи за руку и води као мало дете. У Трсту, у цркви светог Спиридона, дочекао га је тадашњи председник црквене општине Драгољуб Вурдеља.

И тако је отпочео Радошев емигрантски живот. Оставио је вољену Србију и Београд и три године завршеног Филолошког факултета.  Неколико  месеци  касније,  у Трст је  дошао  Радошев пријатељ  и професор, Кордић.  Радош га пита  како  је  знао  да ће га полиција хапсити. А он му је објаснио да је, као експерт за италијански језик, подучавао новинаре и агенте који су требали ићи на дужност у Италију. Кад је то вече завршио час и изишао горе у канцеларију, угледао је на столу цедуљицу но којој је било Радошево име. Правећи  се као да не зна ко је Радош, питао је дежурног шта је са овим, показујући на цедуљу. Онај му је рекао: „Сутра идемо да га хапсимо“. Професор Кордић је право из Бранкове улице дошао код Радоша и реко му да бежи.

  – Шта је после било?

 – Радош је у Трсту  требао да буде свештеник и пошто је добио овлашћење од владике Дионисија да га један украјински Митрополит може рукоположити, Радош је са својим духовним оцем, протом Ацом Раденковићем, отиша на рукоположење у Карлсруе, у Немачку где је овај Митрополит столовао. Митрополит  је био велика сиротиња. Седиште митрополије, канцеларија и просторија за спавање, била је величине једне спаваће собе. Митрополит је, са жаљењем, одбио да рукоположи Радоша  јер,  како  је  он објаснио, тада је председник Светског савета цркава био патријарх Герман, који је наредио свим православним епископима да не смеју рукополагати у чин свештеника ниједног богослова који је уз владику Дионисија. Он је додао, да од Светског савета цркава добија 300 марака и да је то све од чега живи. Плашећи се да не изгуби ту мизерну платицу, одбио је да рукоположи Радоша.

 – Их, зар је и онда било кукавица?

  – Увек је сине било плашљивих и храбрих. Ко што је увек у сваком житу било кукоља.

 – И шта после би са тим дедом Радошем?

 – Врати ти се он у Трст. И једног дана Радош, његов кум Ђорђе Секулић  и  председник  Драгољуб   Вурдеља  добију позив да  иду у аудијенцију код Краља Петра Другог, који је тада одсео у дворцу грчке краљице Еспазије, Краљеве таште. Гондола их је одвезла до зидина дворца који је био висок око 15 метара. Спустили  су висеће степенице и они су се попели у двор. У друштву Краљевом био је његов ађутант ђенерал Милићевић и адвокат Ранко Брашић, председник Удружења краљевске југословенске војске. Краљ се највише интересовао о стању у Југославији а посебно шта омладина мисли о њему. Радош је тада приметио, једну од многих комунистичких лажи о Краљу, између  осталих,  да не зна српски језик. Краљ је говорио течно српски, без акцента.

После тога Радош оде за Рим. Тамо ће га дочекати др Кораћ и упутити у избеглички логор у граду. У логору Радош је радио као преводилац за италијански и српски, а преко викенда одлазио је у руску цркву, где  је  обично на  литургији читао  апостол.  За то је  имао храну и преноћиште. Познавајући италијански и историју Рима као и историју римокатоличке цркве, Радош је до танчина упознао Ватикан, базилику светог Петра, остале храмове као и чувени Колосеум. После четири месеца, Радош је добио улазну визу за Америку и отишо за Чикаго.

  – И шта је радио у Америци?

  – У Америци за Радоша почињу нови догађаји, нове перипетије и нове муке. Знаш како е казано: Без муке се сабља не искова, без муке се песма не испоја. Он се прикључује новооснованом Српском ослободилачком   покрету „Отаџбина“. Док су тадашње српске организације у дијаспори тавориле, решено је да се створи  једна борбена српска група која ће да понесе борбу против комуниста. Радош није могао никако да се сложи са чињеницом да Србијом влада неки лажни цар Шћепан Мали, неки авантуриста, диктатор и злочинац Јосип Броз, коме се, ни дањ-данас, не зна ни ко је, ни одакле је, ни ко су му родитељи. Бајке које је писао Владимир Дедијер о Брозу биле су најобичније лажи. Идеја за стварање једне борбене организације дошла је од министра Краљевине Југославије Ђура Ђуровића, саветника ђенерала Драже Михаиловића, коју је преко обавештајца Андре Лончарића из Париза пренео у Америку. Група је организована по одборима у свим већим градовима Америке: у Њујорку групу су водили Никола Каваја и Бошко Радоњић, У Кливланду  Ђорђе  Ђелић,  у   Акрону Ђорђе  Граховац,  у Торонту браћа Станојевићи, у Чикагу Никола Живовић и Радош Стевлић,  у Калифорнији Блажа Божић. Свештеник Стоиљко Кајевић био је нека врста координатора. Група је радила око 10 година и на крају је похапшена. Покушана су два атентата на Ј. Броза који нису  успели, а Броз је за само неколико секунди избегао ликвидацију. Сви су изгледи да је СОПО имао ком. информатора. Комунисти  су тражили од Стејт Департмента да похапси 146 особа, по списку који су удбаши доставили. Ови су одговорили да не могу да похапсе толике људе и списак се смањио  на шесторицу.  После шестонедељног суђења у Чикагу сви су осуђени: Никола Каваја 20 година, Стоиљко Кајевић 15 година, Никола Живовић и Радош Стевлић по 10 година, Бошко Радоњић и Животије Савић по 3 године, јер су признали кривицу. Никола Каваја на другом суђењу, због отмице авиона, осуђен је на 40 година. Радош је у затвору завршио економски факултет, одсек бизнис администрације. По изласку са робије (издржао је 5 године) посветио се бизнису, који још увек успешно води али захваљујући, како он вели, његовом добром брату Сретену и снаји Раши.

 –  И сад таквом човеку тај млади монах соли памет, што би ти рекао.

   – Не знају они сине за срамоту. Они имају задатак и мисле да тако Богу служе.    А ти туви, благо мени, и причај да је Радош Стевлић цео живот посветио својој Србској цркви као и целом Православљу. Био је активан у многим црквама широм Америке. Одржао је сијасет предавања на Србском народном универзитету у Чикагу, религијске, историјске и политичке садржине. Поједини чланци објављени су у НИН-у, Књижевним Новинама,  а највећи број у емигрантској штампи.

Такве  србске  синове, никад  неће ови изроди превести жедне преко воде. Јок.