Гостујући пре неку ноћ на Радио Телевизији Србије у емисији Оливере Ковачевић „Да, можда, не“[i], Мирослав Лазански је представљен као коментатор „Политике“ а не као ударна песница Српске напредне странке. Но, то је мање битно. Важно је истаћи да је током гостовања, које је у појединим тренуцима изгледало као да је он водитељ, изнео на себи својствен начин неколико озбиљних неистина или полуистина.
Поред тога, прикрио је пар веома важних чињеница од значаја и, у складу са општепознатим политичким смерницама актуелних властодржаца које се своде на максиму да су за све криве власти до 2012. године (а они су сада, је л’ те, немоћни да било шта промене), врло смишљено је бежећи од теме емисије, изокренуо поједине важне тезе и то наглавачке.
Чему оволика пажња ислуженом новинару и набеђеном војно-безбедносном стручњаку, а такви му атрибути заиста припадају од када се званично придружио српској марионетској дружини? Из наједноставнијег разлога – ради се о човеку са дигнитетом који је велемајстор медијске мистификације илити спиновања, и коме, нажалост, још увек велики број грађана и сељана ове земље максимално верује. Као такав, утицајнији је чак и од врха извршне власти.
Па да видимо шта нам је оне ноћи зборио друг Лазански и како образлагао своја сазнања и ставове. И лако ће се доћи до тога шта је истина а шта лаж, шта је извртање а шта права позадина. И посебно се да запазити део где се и дефинитивно, као блиски пријатељ војних безбедносних служби, потпунно улупао. У вези са тим предлажем онима који нису пратили емисију уживо, да погледају снимак исте на сајту РТС-а: Да можда Не – 27. октобар 2016.
Било је евидентно да брани и правда актуелну власт и посебно службе безбедности поводом брукања око актуелне шпијунске афере у Управи криминалистичке полиције МУП-а Р. Србије, као и у вези догађаја током такозваног државног удара у Црној Гори у време минулих избора, чему је емисија иначе била посвећена. С тим у вези Лазански је потегао „крунски“ аргумент на следећи начин:
„Да вас само упозорим, ово што ми сада гледамо је само мали врх леденог брега. Значи, оно што се догађало у ранијем периоду до 2012. године, упозоравам да је војска, ова наша војска, дала комплетну архиву ЈНА и комплетну архиву Војске Југославије Норвежанима, да је микрофилмују и пребаце. Дакле, комплетна архива, све што има, да се пребаци на микрофилм… Дали су под изговором да ми немамо пара да то микрофилмујемо. Ако ви једној чланици НАТО дате комплетну документацију, шта је то…. Архива је дигитализована од стране Норвежана. Комплетна архива је пребачена у НАТО….“
Узалуд је присутни Александар Радић, војни аналитичар и један од гостију у емисији, упадао у реч и покушавао да демантује наводе Лазанског износећи стварне чињенице. Од буке и галаме наведене напредњачке перјанице, то се скоро није могло чути на прави начин.
А истина је, сведочим то именом и презименом као непосредни учесник тих догађаја, да је Норвешка средином минуле деценије, током путешествија Србије у НАТО програм „Партнерство за мир“, заиста донирала Министарству одбране позамашна новчана средства за куповину опреме за дигитализацију војне архиве и ништа више од тога. Никакво директно ангажовање њихових стручњака у раду на наведеним пословима није било омогућено, на којима су били ангажовани припадници Војске Србије, тачније Војног архива, који је у то време већ увелико био дислоциран у састав Министарства одбране.
Поготову није званично уступљена војна архива наведеној држави и још мање НАТО-у, како наводи Лазански. Наравно, све што је било важно од војних докумената уступано је Северноатлантској алијанси али тајно и то одмах након петог октобра. Рецимо, случај Перишић и Секулић – Џону Нејбору у најранијој фази, па касније Борис Тадић свом британском саветнику Џон Мур-Бику, па онда Раде Булатовић америчким службама и др. Но, ипак, не званично и не уз таламбасе и онако како наводи свезнајући војни коментатор „Политике“.
Уосталом, све што је вредело од војних папира ЈНА и ВЈ са највишим степеном тајности (државна тајна, строго поверљиво, поверљиво), потпуно отворено је, захваљујући петооктобарским марионетама и нелегалном Закону о сарадњи са Хашким трибуналом, предавано надрисудској инквизицији у Холандији, сукцесивно почев од 2002. године.
Шта је желео Мирослав Лазански навођењем овог примера, који је само површно био у духу емисије? Врло једноставну ствар, да аболира актуелне властодржце, који од 2012. године чине у континуитету и на идентичан начин – само у значајно већој мери – све оно што су чинили њихови претходници.
Јер, да није тако, ево да га питамо: (1) због чега онда нису похапсили све оне који су предавали документа НАТО-у а то су могли лагано да учине на бази бројних доказа, (2) због чега нису отказали такозвани „Безбедносни споразум“ са Алијансом, који је 2008. године потписан у оквиру програма „Партнерство за мир“ и омогућава легално одавање војних тајни, и, у коначном, (3) због чега нисмо изашли из тог НАТО програма или га бар замрзли због отимања Космета, отицања тајних војних и осталих података од државног значаја, као и због угрожавања безбедности и територијалне и сваке друге суверености и независности?
Напротив, ова власт је зближавање са чланицама НАТО савеза подигла, у односу на „жуте“, за неколико лествица потписујући кровни СОФА споразум 2014. године, према коме је сваки припадник било које чланице Алијансе заштићен као бели медвед у земљи Србији, па тако и припадници њихових обавештајних и осталих субверзивних служби. То су они који несметано роваре, врбују и изводе разноразне операције из пребогатог Гладио асортимана.
Такође, усвојен је под патронатом НАТО, управо у време напредњачко-социјалистичке власти, план ИПАП као „модус операнди“ највишег степена сарадње једне земље нечланице са Северноатлантским савезом. Затим, изводе се на годишњем нивоу стотине заједничких активности са њиховим командама и јединицама, а поред тога (ин)директно смо у већој мери, и независно од НАТО-а као организације, под војном капом „Европске команде оружаних снага САД“, и ништа мање кроз програм „Државног партнерства са Охајом“.
У наставку емисије је уследио прави мали бисер. Омиљено штиво Мирослава Лазанског, старог, доброг пријатеља војне безбедности, када је у маниру врхунских истраживача, неочекивано и театрално извукао из унутрашњости сакоа неколико папира и ставио их на сто, које је, не дозвољавајући водитељки да их пажљиво осмотри, прокоментарисао на следећи начин:
„…Шта пише овде…. Ово је Платформа из 1997 године. Био је шеф Defensi Intelligence Agency (DIA – Војно обавештајна агенција САД – прим. аут.) у првој половини 1997. године и склопио договор са нашом контраобавештајном службом о сарадњи и размени информација. Нећемо читат’ ко је ово потписао…“
На искрено (или одглумљено?) запрепашћење водитељке – одакле му нешто тако што је војна тајна – Лазански је у маниру ловца на непријатеље наставио: „…објављено је у једној књизи, ал’ књига баш није код нас. Ево ко је потписао?… Нећеш прочитати, не може… Ево, Мијатовић (гост у емисији, бивши заменик начелника РДБ Србије – прим. аутора) може да види. Ево, господин Мијатовић је видио ко је потписао. Значи, ми смо ’97. склопили договор са DIA…. Могу одмах да кажем ко је извор, у којој књизи…. Није битно. Можемо чак и да је нађемо, књига је објављена на српском језику, ћирилицом и свако може да види овај документ. Ја сам га фотокопирао…“
А затим је поентирао: „Значи, када говоримо о томе да ли цуре тајне или не цуре тајне, па ми смо избушени на све стране. До 2012. Војска је давала практично све. Она Влада од раније је тврдила од стране одређених помоћника министара одбране, да ми у оквиру процеса Партнерство за мир не треба да имамо никакве тајне….“
О чему се овде радило? У врло кратком временском интервалу је изрекао много тога и постигао неколико циљева. Да кренемо редом.
Документ који је показао у студију и витлао њиме као некаквом ексклузивом, копирао је из књиге Небојше Павковића, генерал-пуковника, бившег команданта ратне Треће армије и начелника Генералштаба ВЈ, хашког осуђеника, која је издата 2015. године под насловом „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године“[ii]. Јавно је промовисана октобра те године у Београду, а затим и у Нишу и у Краљеву. Сви примерци првог издања су поодавно разграбљени од стране читалачке публике.
Наравно, књига и промоција исте, је апсолутно игнорисана у српској јавности из разумљивих (хашких) и бројних других (марионетских) разлога, па тако и од стране Лазанског лично, који је уредно позван да присуствује промоцији у београдском хотелу „Москва“, али се тамо није појавио.
Због чега? Због тога што је легендарни генерал написао изузетно историјско штиво, али на веома специфичан начин, као командант Приштинског корпуса – формације Војске Југославије и Треће армије, која је 1998. године, заједно са МУП-ом Србије, разбила шиптарске терористе и потпуно сузбила оружану побуну на Космету.
Али, кључни проблем Лазанском је што је Павковић у књизи, између осталог (и прилажући низ борбених и осталих докумената од изузетне важности), описао стање у војном врху тадашње државе, идентификујући неколико најзначајнијих појединаца, обелодањујући њихову оптрукцију а затим и отворену издају, тачније стављање на страну главног противника СРЈ и ВЈ и истовремено ментора шиптарских терориста – Северноатлантске алијансе.
Прозвао је чињенично и на бази необоривих доказа завереничку улогу тадашњег начелника Генералштаба ВЈ, генерал-пуковника Момчила Перишић, као и начелника Управе безбедности ГШ ВЈ, генерал-пуковника Александра Димитријевића, са свега неколицином сарадника умешаних у наведену делатност. Управо (и искључиво) због тога су и смењени са дужности од стране тадашњег председника СРЈ и Врховног савета одбране, Слободана Милошевића. Перишић крајем 1998. а Димитријевић пред сами почетак агресије 1999. године.
Па у чему је проблем? У томе што су обојица наведених генерала годинама били не само шефови (по војно-безбедносној проблематици) Мирославу Лазанском, већ и у веома блиским, може се констатовати, пријатељским односима са њим, у шта се аутор овог текста лично уверио у небројено ситуација и то у реалном времену. Уосталом, до недавно Лазански скоро да се и није одвајао од Димитријевића. Ако нигде другде, онда више пута у популарној емисији „Ћирилица“ на Хепи телевизији.
Е, управо та двојица генерала су, поред чињенице да су још тада били заговорници приближавања НАТО-у (без обзира на побуну на КиМ и отцепљење), творци документа чији је тачан назив: „Платформа за контакте са представницима америчке војнообавештајне службе – DIA“. Један га је потписао, тачније створио (са још двојицом најоданијих старешина високог ранга Управе безбедности) и оверио, и то је Димитријевић, а други, као главнокомандујући ВЈ, одобрио – Перишић. И то тако што је наведени документ био потпуно сакривен не само од надлежних органа Генералштаба, већ и од чланова Врховног савета одбране СР Југославије.
Са тим документом је, према ономе што је познато, био упознат од стране тадашњег Ресора државне безбедности (РДБ) само начелник, Јовица Станишић, иначе разоткривена агентурна позиција америчке Централне обавештајне агенције – CIA. Човек који је управо, према доступним сазнањима, обезбедио након завршетка мировних преговора у Дејтону, оперативне контакте Перишића и Димитријевића са генералом Хјузом, директором америчке Војнообавештајне агенције – DIA.
И, заиста, у документу се третирају до тада невиђене и апсолутно непримерене и противузаконите супозиције, пре свих да војна контраобавештајна служба једне земље ступа, практично, у подређени положај према војнообавештајној служби друге земље, у овом случају најјаче западне силе, тако што као на тацни предаје све што се предати може и то у реалном времену. За узврат не добија скоро ништа.
Платформа је можда и мањи проблем (а највећи доказ свакако), колики је проблем то што је било неколико (полу)тајних контаката са генералом Хјузом и осталим америчким обавештајцима, али и редовних и бројних брифинга како америчких тако и британских војних представника у СРЈ, посебно од стране генерала Димитријевића.
Тај документ је, уствари, представљао само невешто покриће и одступницу за оно што је увелико и највероватније у дужем трајању већ чињено.
И наравно да су отекли бројни и веома важни подаци – од организације и структуре команди и једница ВЈ и органа безбедности, преко (и посебно) начина ангажовања војске и полиције на Космету у борби противу тероризма, до многобројних других важних државних и војно-безбедносних питања од значаја за одбрану земље у већ запланираној оружаној агресији. Све до својеврсног опањкавања код странаца командног кадра, од врха државе до команде Приштинског корпуса, и отворене опструкције свега што је рађено на терену.
Међутим, шта Лазански свесно и плански игнорише (и то упорно чини годинама уназад, а посебно од када се придружио владајућој врхушки и тиме прихватио НАТО програм Партнерство за мир), баш као што је намерно избегао да пред бројним ТВ аудиторијом јавно изговори имена наведених генерала, својих пријатеља, па чак и назив књиге и име њеног аутора?
Необориву чињеницу – да је тадашња држава (не СФРЈ коју он упорно форсира, већ СР Југославија) и посебно војни и безбедносно-обавештајни систем у најширем смислу, био толико снажан и тако добро организован, постављен на најздравијим могућим основама (то је током емисије недвосмислено потврдио и господин Зоран Мијатовић), да је било немогуће урушити га. Макар на томе организовано и енергично радили челни људи система, а то значи функционално и персонално најважније карике.
Систем је био нормативно и организационо постављен тако да је могао да функционише не само у условима отворене издаје и субверзије изнутра, већ и у амбијенту потпуне изолације земље, санкција, блокаде, уцена, ултиматума, претњи, притисака, и, на крају, отворене оружане агресије која је изведена у такозваном стратегијском окружењу земље, као најгорој могућој геостратешкој супозицији.
Уосталом, зар све то није научно доказано не само ’98. већ посебно 1999. године? Узалуд су им били прикупљени подаци, изучена до детаља организацијско-формацијска структура, поставка одбране, логистика, безбедносне и обавештајне мере и све друго. Ништа није вредело. Систем је функционисао скоро па беспрекорно. Оно што нису могли да захвате и подрију обавештајним и субверзивним мерама и да униште, био је морал припадника војске, полиције, припадника служби и, наравно, народа у целини. И посебно – знање, ратнички таленат, маштовитост, упорност, храброст и решеност да предаје нема.
Током наведене емисије Лазански је апострофирао још један пример субверзије, тачније отворене издаје интереса земље, али је као и у претходним случајевима, намерно или не, тенденциозно или из незнања, ствар крајње упростио и описао нетачно.
Збрзао је случај бившег „Маршалата“, стратегијске локације и објекта који је припадао јединственом комплексу Гардијске бригаде (ранијих година дивизије), на следећи начин:
„Кад су Американци тражили локацију амбасаде, тамо где је био Маршалат, испод тог Маршалата је било чвориште везе… И онда је тадашњи министар одбране Тадић позвао цели генералитет да их пита да ли да се та локација да. Био је присутан и начелник ВОА, генерал Брацо Шкорић. Сви су генерали рекли може, треба дати и тако даље. А онда је питао Шкорића – шта каже ВОА на то, генерал Шкорић каже да ту локацију било којој страној земљи не би дала ни било која афричка држава. Три дана након тога Шкорић пензионисан. Шта ћемо с’ тим? Значи, ми смо господо избушени. До 2012. ова земља је све тајне дала…“
Само кратко и истине ради – није постојао никакав „генералитет“, већ Генералштаб, који никада, а посебно не у време док је Борис Тадић био министар одбране, као ни касније, није дао никакву сагласност за продају наведене локације Американцима. Напротив, свим силама је чињено све што је у том времену могло, да се такав аранжман избегне. Разумљиво је из којих и то вишеструких разлога – чвориште везе Врховне команде и главни водови фиксне телефоније, као и других врста веза, те јединствена целина важног војног комплекса од стратешког значаја.
Догађај који је описао Лазански односио се на једно од извиђања тог објекта од стране Тадића са својим помоћницима из Министарства одбране током 2003. године, где је генерал Радослав Шкорић, тадашњи начелник Војнообавештајне агенције, заиста изговорио наведену реченицу, али је нетачно да су се остали присутни, међу којима је било пар генерала (и то не оних из Генерлаштаба) изјашњавали о наведеном питању, и још мање подржали иницијативу. Напротив, никакве дискусије није ни било.
Српској јавности је познато да је продајом наведене локације руководила првобитно, од 2001. године, Савезна влада преко Мирољуба Лабуса, а да је финални посао завршен у време Владе Војислава Коштунице, од стране Републичке дирекције за имовину, тек 2007. године, када су се на функцији министра одбране налазили кадрови Г 17 – Првослав Давинић и Зоран Станковић. Вредност локације која је процењена на 30 милиона, на крају је продата за непуних 15 милиона долара. Нико Војску више ништа није питао.
И, на крају, кад већ Лазански помену генерала Брацу Шкорића, који је као и преосталих стотинак ратника тог чина и ранга, уз више од две стотине пуковника и бројних других ветерана рата свих чинова, смењен и пензионисан од стране „жутих“, „плавих“, „црвених“… по налозима НАТО стручњака, а да притом, према важећим законима, није имао ни један од потребних услова за пензију, да га приупитамо: шта је учинила његова „коалициона“ дружина за последњих скоро пет година колико су на власти, да бар неколицину, макар симболике ради, таквих велемајстора врати у активну службу? И да ли им је тако нешто пало на памет? И да ли смеју?
Наравно да није, они поштују све одлуке претходних власти, јер су „државнички одговорни“. И наравно да не смеју ни да помисле на тако нешто. Од кога? Од евроатлантских пријатеља, подразумева се.
Тек толико, да подсетимо друга Лазанског.
Пуковник у пензији Горан Јевтовић
——
УПУТНИЦЕ:
[i] https://www.youtube.com/watch?v=1neHut21_cE
[ii] Издавач „Info media press d.o.o. Београд, 2015. година
СВЕДОК
———
