Маша Вујановић: Абортусом против живота

Ми људи веома бринемо о предметима које користимо, чувамо их да се не покваре, поступамо са њима у складу са упутством за употребу. Али када смо ми сами у питању, врло смо бахати и груби према себи, не бринемо о томе како поступамо са собом, нити шта ћемо кад нам се распадне систем. Свако верује у оно што жели, а мој избор је да верујем да ме је створио Бог и да ми је дао упутство за употребу живота. То упутство се налази у Светом Јеванђељу.

Повод што ово пишем је наслов у Новостима „Свака трећа трудница абортира“. Мајка сам троје деце. Када сам отишла код гинеколога поводом прве трудноће, пола сата сам слушала причу о Дауновом синдрому и осећала сам се као да сам на оптуженичкој клупи. Рекла сам докторки да би она требало да се радује томе а не да очајава и да на мене преноси своје личне фрустрације. Нуђено ми је да радим вађење плодове воде (амниоцентезу), распитала сам се и сазнала да је многим женама речено да носе болесну децу али су оне ипак одбиле да убију дете у својој утроби и родиле су здраву децу. И ја сам одбила тај, по живот бебе опасан, јер може доћи до спонтаног побачаја, тест. Дабл тест сам једном урадила и добила милион неких бројки, у којима се ни др није снашао и баталила надаље ту причу.

Размишљала сам чему процена здравственог стања још нерођеног детета. Абортус је нешто шта се предлаже испрепаданим мајкама, којима се тим застрашујућим причама о Дауновом и осталим синдромима, убија радост коју им је Бог дао, поклонивши им ту највећу драгоценост – дете.

Мало ме тај приступ асоцирао на еугенику у којој човек преузима улогу Бога и бира какви ће се људи рађати. То, колико знам, није човеково, тј „људско право“. Бог човеку није дао право да убија и да бира ко ће да се роди а ко не. То је искључиво Божије право. Када бисмо тако поступали са машином за прање веша, не по упутству произвођача, него по нашем нестручном нахођењу, она би се покварила, цркла би. Шта се нама дешава када себе кроз живот водимо искључиво по свом нахођењу, без консултација са Оним Ко нас је створио? Дешава нам се исто што и машини за веш. Распада нам се систем.

Наш закон каже да дете у утроби није живо до другог или трећег месеца. Истина је да је дете живо од момента зачећа. А ово прво је лаж која би морала да се исправи, јер нас као народ води у све дубље и дубље поноре. Духовне, психолошке, физичке, егзистенцијалне, материјалне. Све што учинимо против себе, има цену. Када уместо прашка у машину за веш убацимо камење, она ће се покварити, неће више функционисати. Споља ће изгледати као да је све у реду, али изнутра ће бити мртва. Тако исто је и са нама, људима. А то нам се свакако не исплати.

Аргумент оних који подржавају те генетске анализе је „хуманост“. Жао би им било да се тако болесна (при чему верују у тачност тих анализа) деца роде, да се муче. Наравно не спомињу ту себе и своје мучење, то као није разлог. А у ствари је управо то разлог. Није проблем, не морате да родите своје болесно дете, „сачувајте га од мучења“. Али због тога што том детету и себи урадите, рачунајте на тешке последице. Уместо да сте послушали Оног Ко вас је створио за вечни живот у љубави и свим благодатима, ви слушате себе, који не знате ни одакле вам око, ни како је створено, а да не причамо о свему осталом на вама и око вас.

Велика је победа то што има лекара који се противе абортусима, али нема их довољно да би покренули јавну расправу на тему „Од ког тренутка почиње људски живот?“, у којој би учествовао и представник православне вере, оне вере у којој је крштена велика већина овога народа. Народа који је у броју који је прелазио 700.000 испратио у вечни живот патријарха Павла, највољенијег савременог духовника, који је својим животом сведочио све ово горе написано, а што је од наше Цркве и од њега научено.

Много је теже не родити зачето дете него га родити и прихватити крст који нам је Бог дао, за његово и наше спасење и вечни живот у љубави и непролазној радости. А спасење душе је циљ свих наших земаљских страдања и напора.

Извор: Видовдан