Куда иде Босна и Херцеговина?: И Балкан могу да запале!

Међународна заједница вековима непажљиво поступа са БиХ

У Босни и Херцеговини, кроз читаву историју, све политичке одлуке су биле дупло теже, дупло компликованије и са далеко више последица за грађане. Тако је и референдум о томе да ли да 9. јануар остане Дан Републике Српске изазвао тензије које су политичку ситуацију довеле до усијања, а ретки, али гласни десно оријентисани политичари поменули реч од које се у БиХ све тресе – рат!

Страсти су се слегле, али се БиХ и даље „дави“ у Дејтонском споразуму, има проблема са корупцијом, сиромаштвом и појавом вехабизма. Може ли таква БиХ опстати?
СИМЕУНОВИЋ: Балкан је велика граница, широка и дубока по 1.000 километара где се испрепрело много цивилизација, религија и етничких група у суживоту, али и у конфликтима. Та посебност га чини неомиљеним у остатку Европе, јер су границе увек ружне, сиромашне, прљаве и несигурне, у њих нико радо не инвестира јер могу да се померају. БиХ је додатно специфична јер је, на неки начин, симболичан остатак некадашњих граница. Државе и цивилизације су се подвојиле, религије престројиле с једне или друге стране Дунава, народи се углавили у своје или били увучени у нове државе, а само је Босна остала географска и политичка целина каква је и раније била и задржала све своје цивилизацијске, религијске и етничке супротстављености. Отуда је Босна једна врста трајног жаришта, политичка жишка којом може лако да се распламса пламен у границама Балкана. Подразумева се да свака специфична и експлозивна ствар захтева посебну пажњу при руковању, а међународна заједница вековима непажљиво поступа са БиХ.

Др Драган Симеуновић је српски политиколог, редовни професор на Факултету политичких наука, Универзитета у Београду, где међу студентима слови за најбољег предавача. Његов научни рад је посвећен посвећен теорији, историји и филозофији политике. Усавршавао се на Институту за социјалну историју у Амстердаму и на Филозофско-историјском факултету у Хајделбергу. Био је гостујући професор на Демокритус универзитету и Пантиос универзитету у Грчкој, држао је предавања по позиву на бројним реномираним универзитетима у Европи и САД. Аутор је 20 књига и неколико стотина научних радова. Аутор је драме „Нови светски поредак као тумачење судбине“, која је играна у Звездара театру у Београду.

---

Колико је њена улога важна?
СИМЕУНОВИЋ: Све би било добро када би међународна заједница имала бар онолико стрпљења колико има интереса кад је реч о БиХ. Ако из свих особина и замршености религије и народа у БиХ извучемо оно најбоље добијамо спојеност и упућеност на суживот. На то би требало да полаже међународна заједница. Ако би ЕУ била родитељ, а не маћеха, имали бисмо потпуно нормалан живот у БиХ какав је обезбеђивала, на пример, политика Титове Југославије. Могуће је да БиХ опстане, ако се води рачуна о две реалности. Прва је да код Срба у БиХ постоји национализам који је више једна врста одбране од политичког унијаћења него што има агресивне амбиције. Друга је нужност да Запад одустане од тврдог унитарног става јер нема ниједног разлога зашто РС не би могла имати статус извесне посебности попут Бајерна у Немачкој.

ВИДОЈКОВИЋ: Од почетка 19. века Запад на Балкан гледа као на периферију и привезак остатку Европе. На народе који живе у периферијама гледа са ниподаштавањем. Увео се чак и термин балканизација, што значи уситнити геополитички простор на што мање државе, па га тако лакше може контролисати. Дејтонски споразум у ствари не „дави“ Босну и Херцеговину. Али, ако хоћемо тако, Босна и Херцеговина се „дави“ у Дејтонском споразуму из два разлога: због неискреног односа Запада који је саставио тај уговор и непризнавања реалности од стране Сарајева да ту вековима постоји српско биће. Уговор је направљен да би се прекинуо рат, а 20 и више година касније тај рат се наставља на други начин. Сталним покушавањем ревизије Дејтона (парадоксално, јер долази од стране оних који су га писали) спроводи се ратна политика дела народа у БиХ. У време Титове Југославије је постојала политичка воља која је донела толеранцију да нације и вере живе заједно.

Ствар је у толеранцији?
ВИДОЈКОВИЋ: То је фундамент. Ако ветерани РС и тзв. армије БиХ могу да седну заједно за кафански сто и у миру да разговарају, онда је на међународној заједници да конструктивно делује. Али, она тера полуколонијалну и империјалну политику подржавања само једне стране, а на штету друге.

СИМЕУНОВИЋ: У време социјалистичке Југославије свако четврто дете у БиХ је било из мешовитог брака, што говори да су верске и националне разлике у то време увелико биле превазиђене. Али, на томе је радила цела и при том прилично озбиљна држава каква је била СФР Југославија. Да би се то хармонично стање постигло данас, потребно је уважавање човека од стране човека какво је некада постојало, а које нажалост данас више није вредност.

Између Дејтона и екстремизма

Када у Босни и Херцеговини нема политичких тензија, проблеми постоје. Медији и грађани годинама јавно упозоравају на опасну корупцију и страначко запошљавање, а лоша ситуација је ове године државу ставила на 76. место (од 168 земаља) индекса перцепције корупције Транспаренси интернешенела. У региону, само је Косово лошије оцењено. Млади одлазе у иностранство, а велика незапосленост се не решава. Агенција за статистику БиХ наводи да је у јулу 2016. без посла више од пола милиона људи, односно чак 43,7 одсто радно способних.

Ко ћапи, ћапи

Колико је подизање политичких тензија, у ствари, параван да се грађанима скрене пажња са проблема?
СИМЕУНОВИЋ: Политичари ће неуспехе увек прикривати скретањем пажње на конфликте. Кључ решења многих економских и социјалних проблема је у мирном суживоту јер нико неће да инвестира у средину где постоји напетост. Странац који би уложио новац и донео нова радна места не жели да ризикује. Довољно сам сарађивао са Светском банком да слободно могу да кажем да је новац велика кукавица. А БиХ се третира као перманентни конфликтни регион, где се политичари не либе да мало мало па најаве рат због неке ситнице. Нема ништа од смањења незапослености док код свих политичара у БиХ не превлада свест да се мора озбиљно радити на хармоничном суживоту.

Политичари који то говоре уједно су неки од најбогатијих у БиХ?
СИМЕУНОВИЋ: Међу 20 најуспешнијих професија на свету је балкански политичар јер је корупција огромна. Постоји чак и духовита опаска: како се на кинеском каже демократија? Ко ћапи, ћапи! На Балкану, међу народима који су цивилизацијски задоцнили, најважнија би требало да буду министарства просвете и културе, јер када би просвећеност порасла, народ би био отпорнији на манипулацију. Уз оваква издвајања за културу и просвету, народ се заглупљује и бива неписменији, и ствара се могућност да каста политичара, ма ко то био, увек долази у позицију да несметано краде.

Зачарани круг корупције

Да ли политичари у БиХ намерно провоцирају тензије?
ВИДОЈКОВИЋ: То је зачарани круг. Када имате високу стопу незапослености у целој БиХ, гладан народ који нема шта да изгуби, лако може да буде изманипулисан у политичке сврхе. И пред крај СФРЈ, крајем 80-их, такође је била масовна незапосленост у бившим републикама, а управо из тих редова су регрутовани будући ратници. Југославија под владом Анте Марковића спроводила је реформе наметнуте са Запада, и сви знамо шта се на крају десило. Неко ће рећи – и у ЕУ је велика корупција. Ево и Никола Саркози је оптужен за корупцију, а опет ће се кандидовати за председника Француске. Разлика је у томе што се грађани у Француској или Немачкој у свакодневном животу не суочавају са корупцијом, мада је има на вишем нивоу. А овде је има свуда. Свест мора да се промени, јер политичари не желе да прекину овај зачарани круг.

Реално, а шта могу сиромашни грађани да учине за државу?
ВИДОЈКОВИЋ: Да не дозволе да буду монета за поткусуривање политичара.

Вехабије под тепихом

Просвећен народ је отпорнији на манипулацију: др. Дарио Видојковић, Јелена Л. Петковић др Драган Симеуновић

Председавајући Војног одбора НАТО-а генерал Петр Павел недавно је изнео претпоставку да би Босна и Херцеговина могла постати уточиште за тероризам. То је први пут да један челник НАТО-а то изговара. Да ли је то новост? Колика је опасност од тероризма у БиХ?
ВИДОЈКОВИЋ: Ако имате кампове вехабија у Горњој Маочи и другде где ни полиција не може да уђе, онда БиХ јесте легло тероризма. То не би требало да брине само власти у Сарајеву, него цео свет. Био је терористички напад на полицијску станицу у Зворнику, у којем је убијен полицајац, затим напад на војнике БиХ у Рајловцу у Сарајеву, а недовољно се говори и о повезивању терориста са Балкана, посебно са БиХ и Космета са тероризмом у Белгији и Француској. У немачким медијима се извештавало о Црногорцу који је превозио арсенал оружја у Париз. Док водећи медији попут „Шпигла“ извештавају о томе, политичари ћуте. Зашто?

СИМЕУНОВИЋ: Није реч о сазнању, него о признању истине западних политичара о неким њиховим бившим савезницима у БиХ. Сигуран сам да је и немачка обавештајна служба веома добро информисана о постојању екстремиста, потенцијалних терориста у БиХ и другде на Балкану. Али, узалуд пишу медији да су БиХ, а још више Косово и Метохија, легло тероризма, ако страни политичари не поведу озбиљну акцију осуде и сузбијања екстремизма. Не желим да оправдавам руководство БиХ, али ако њихов европски или амерички „велики брат“ неће да погледа истини у очи, што би то они чинили? Изјава генералног секретара НАТО-а је охрабрујући корак у том правцу и упозорење бошњачким политичарима да не могу стално да врдају, на пример тако што приказују различите податке о томе колико је људи из БиХ отишло у Сирију, Авганистан и Ирак да се бори. Тај број се у њиховим изјавама стално смањује, са циљем да се пробем исламског екстремизма стави под тепих, а онда се саопшти да се њих 1.000 вратило. Па како је могуће да се вратило 1.000 ако сте претходно саопштили да је отишло 200? Након констатације о постојећем екстремизму би увек требало да уследи и нека активност, а ње нема.

За суру 50 евра

Да ли се у БиХ повећава исламски радикализам? Који све фактори утичу на то? Зашто политичари о томе ћуте, односно ту тему користе само у политичке сврхе?

СИМЕУНОВИЋ: Људско биће се увек опија неком идејом. Са распадом комунизма су балканским народима отворена врата за повратак религије. Међутим, око тога су створене и приличне предрасуде, а нарочито о степену религиозности неких народа. Са друге стране, у БиХ су се увукле и екстремне интерпретације религије, нарочито у време грађанског рата у БиХ, када је отворено, преко саудијскоарабијских и иранских веза радикализован одређен део становништва, а нико ни данас не зна у којој мери. Ту су и фактори сиромаштва и непрекидног дотока новца из богатих средина. Истина је да је БиХ чак и много богатија средина, уплив радикализма се не би спречио, али би био знатно мањи. Ако дете за једну суру коју научи напамет добија 50 евра, да не говорим о бесплатним обдаништима и слично, ту је финансијски моменат очигледан. Имамо и психолошки ефекат, јер радикализацијом особе добијају осећај важности, ексклузивности и међусобне веће спојености, што је за муслимане који су мањина у Европи као доминантно хришћанском континенту, јако важно.

ВИДОЈКОВИЋ: О овој теми се наравно прича у РС, али је проблем што се само тамо прича о томе. Уважени стручњак за питања тероризма Џевад Галијашевић је недавно и у „Вестима“ објашњавао овај проблем, али друга страна ћути и из тога не повлачи никакве поуке. Није било никаквих осуда напада ни у Зворнику, ни у Сарајеву, а имамо и стално нападе на православне верске објекте у Федерацији. Може се рећи да су услови за постојање екстремизма на Балкану специфични, али ако кажемо да је узрок сиромаштво, зашто онда у Француској или Немачкој, које нису сиромашне државе, имамо младих муслимана који иду у Сирију? Реч је о проблему идентитета и радикалне интерпретације ислама.

СИМЕУНОВИЋ: Мотиви за радикализацију су дубока религиозност, може бити авантуризам, што је код младих, који су најчешће жртве, често испреплетано. Такође и наивност, јер немају војну обуку. Много је опаснији тзв. хоме гроwн тероризам кога има и у САД и у ЕУ. То су све више муслимани са Балкана. И ако Запад жели превентивно да делује, мора много озбиљније да се позабави и БиХ и КиМ. Уверење да Албанци са Космета и Бошњаци из БиХ никада неће ударити на Запад због захвалности коју осећају јер су били на њиховој страни у конфликтима бивше Југославије, потпуно је погрешно и наивно. Многи јесу захвални, али екстремизам је феномен малих бројева. Подсетићу да је само 17 људи било довољно да нападне Пентагон и Светски трговински центар.

Завади, па владај

Да ли ће Запад остати на позицији инсистирања на унитарној БиХ? Постоје и мишљења да Западу заправо одговара овакав статус кво, односно Бањалука као контратежа Сарајеву, како би на тој клацкалици лакше држао конце у рукама.
ВИДОЈКОВИЋ: То је принцип – завади, па владај. Када се 90-их говорило да Република Српска добије статус независне државе, у западним медијима се писало да би у остатку са већински муслиманским становништвом могло доћи до радикализма и тероризма. Говорило се: ако се РС одвоји, створиће се легло тероризма у срцу Европе. Још тада је неко био свестан опасности и подсећао да су и у рату 90-их на страни Бошњака учествовали припадници Ел Муџахид групе, да је чак и Осама бин Ладен имао свој камп за обуку у средњој Босни. Међутим, Бањалука не може имати улогу и обавезу контратеже већ је то одговорност Запада који је дозволио радикализацију и да Иран и Саудијска Арабија граде своје центре по Босни. С друге стране, инсистирање на унитарној БиХ је питање реалне политике, као и да ли ће српском народу дозволити оно на шта су сви имали право осим Срба, а то је право на самоопредељење. ЕУ каже да је оваква БиХ са два ентитета нефункционална, а они су је заправо таквом створили. У Немачкој 16 република функционише савршено, у Француској имате преко 100 департмана. Дакле, прича о ревизији односно о укидању Дејтона је само изговор. Реч је о другим интересима.
СИМЕУНОВИЋ: Максимални политички циљ Запада је очигледно унитарна БиХ. Али ту је српски народ непремостива препрека, јер такав концепт подразумева апослутну послушност свих босанских Срба Сарајеву, граду у ком више готово да и нема Срба, а онда потчињеност Сарајева Западу, па у очима босанских Срба испада да су Срби на тај начин заправо потпуно потчињени вољи Запада. А српском народу у БиХ Запад не делује потпуно објективно и пријатељски и неким својим поступцима чак и кад су исправни више га иритира, него што доприноси разрешењу проблема. У садашњим околностима хладног рата Запада и Русије због Украјине, с овако подигнутим тензијама, можда би у Вашингтону и Бриселу могли да се замисле над концептом унитарне Босне, јер тако само гурају РС у све чвршћи загрљај Москве.

Русија и Израел чувају леђа

Каква је улога Русије у односима Бањалуке и Сарајева? Колику руску подршку има председник Српске Милорад Додик који је недавно боравио код Владимира Путина?
СИМЕУНОВИЋ: Додик је обезбедио подршку две важне земље у међународној заједници: Русије и Израела, а поприлично и Кине. Од непроцењиве важности је то што преко ове друге постиже да добија америчку толеранцију, иако не и подршку, за низ својих поступака. Западу је далеко важнији тај однос Додика са Русијом, а Москви су у овом хладном рату важни савезници и пријатељи који се налазе што дубље на подручују Европе, а то Република Српска јесте. Уколико Запад настави да инсистира на унитарној БиХ, Бањалука би још више могла да се зближи са Русијом која је војно ојачала у односу на време када је донесен Дејтон, па видимо да данас ратује ван својих граница и оснива базе где хоће. Тако се може очекивати и да се одлучи да буде покровитељ РС. Није тешко закључити да би Додик могао да има на уму да се још дубље зближи са Русијом јер би то могао бити и велики политички капитал. Јер, када Запад једном зажели да одвоји РС од Русије, мораће много тога да понуди заузврат. Хипотетички узев, можда чак и независност или спајање са Србијом, а српском народу много више уступака. Зато се може рећи и да је Русија фактор који значајно доприноси опстанку РС и да Додик и те како рачуна на њу.

Др Дарио Видојковић је рођен у Инголштату у СР Немачкој, где ради као историчар и асистент на Катедри за Новију историју на Универзитету у Регензбургу. Поред историје студирао је и правне и политичке науке, а бави се немачком и историјом Балкана и српског народа. Предаје и о историји САД и њеној спољној политици. Био је учесник више научних конференција и држао је предавања о темама везаним за историју Србије, Балкана, али и филма, на пример у Лондону, Кембриџу, Београду, Минхену, Атини, Бечу, и у другим местима.

---

ВИДОЈКОВИЋ: Вероватно је да има велику подршку. Колико је Милорад Додик флексибилан и еластичан у својој власти, имали смо прилике да се уверимо 20 година. Такође је врло свестан тренутне геополитичке ситуације и да је за народ Републике Српске Русија веома важна. На неки начин, треба му и бити захвалан, што је увидео међународне токове и што тражи активну подршку. Свакако и та подршка функционише по принципу: ја теби, ти мени, и економија иде под руку са њом. Модрича и Рафинерија Брод врло су интересантни у овом хладном рату Русије и Запада. Русију данас води човек који није ни налик председнику Јељцину за време чијег мандата је Републику Српску 1995. године НАТО бомбардовао.

Хрвати се најслађе смеју

После свих политичких трговина, после великих осцилација његовог рејтинга, каква је политичка судбина намењена Милораду Додику који се успротивио одлуци Уставног суда? Каква Бакиру Изетбеговићу, и шта је са ставовима Хрвата?
ВИДОЈКОВИЋ: Додик је био на почетку словио као амерички човек, једини опозиционар ратне владе Републике Српске, на власт је дошао такорећи тенковима Сфора 1998. Међутим, сада је српски патриота који се активно бори за опстанак РС. Какву су му политичку судбину странци наменили то најбоље они сами знају, док је јасно да би му политичко Сарајево наменило свилен гајтан. Лидер Хрвата и ХДЗ-а у Босни, Драган Човић, подржао је ставове Додика о референдуму и истакао да се тиме не крши Дејтон, већ да Срби на то имају демократско право. У спору Сарајева и Бањалуке, Хрвати се последњи и најслађе смеју, и наравно подржавају српску страну у нади да ће то довести до њиховог, трећег, ентитета.

СИМЕУНОВИЋ: Запад би требало да подстиче толеранцију, а не политичку доминацију једне групе. Садашња политика Запада захтева послушност политичара малих народа, а Додик више није послушан. Али, с обзиром на чињеницу да је нашао савезнике у Израелу и Русији, питање је да ли га ико сада може „сменити“. Референдум о Дану РС је делом израз подршке народа и Додику лично, па према резултатима, он не мора да брине. Његова политичка будућност се понајвише гради на упорности Запада да уклони РС и у очима српског народа он је бранилац њеног опстанка. Што се тиче Хрвата, они одавно знају да ако нема српског ентитета, неће бити ни хрватског. Ако би у БиХ превладала политика братства и јединства и високе политичке толеранције, не би било ништа страшно да и Хрвати добију ентитет. И Бакир Изетбеговић одговара Западу док је послушан. Буде ли покушао да подржи исламски радикализам, Запад ће се на њега муњевито обрушити.

Мала Југославија

БиХ су звали малом Југославијом. Због чега међународна заједница инсистира на мултиетничној БиХ, када је подржала распад Југославије?
СИМЕУНОВИЋ: Запад је свестан рањивости БиХ и опасности да постане жариште које би лако могло дестабилизовати целу Европу. Контрола БиХ је лакша у централизованој унији, него са два ентитета од кога се један приближава Русији. Али, Запад сматра и да има апсолутну власт на Балкану, те показује своју осиљеност и понаша се као газда. Било би фер да већ једном престане да на Србе гледа као на некакве ратне и политичке губитнике. Када нас буду третирали равноправно, онда ће Срби моћи да дају већи допринос миру на Балкану, сарадњи и суживоту.

ВИДОЈКОВИЋ: То је једно врло добро питање и показује сву лицемерност Запада. Европа је могла имати далеко већу корист од пријема целовите Југославије, када се узме у обзир каква је то држава била. Но, Запад је хтео да је поцепа, а сада на силу одржава овакву Босну, спутавајући српски народ у њој.

Извор: Вести онлајн