ДА се неко од читалаца овог броја „Београдских прича“ родио пре 15 милиона година, онда не би могао да шета простором где се сада налази наш главни град, јер је изнад тог места била непрегледна пучина.

Ми данас корачамо по дну некадашњег мора које је с временом постајало све више ослађено, да би на крају остало само језеро. О свему томе причамо с професором Љупком Рундићем, шефом Катедре за историјску геологију Рударско-геолошког факултета.

Професор нас прво води у имагинарну шетњу од Ташмајдана ка Калемегдану. Тај потез је био права кречњачка морска греда која је међу првима изронила након „повлачења“ мора.

„МЛАЂА“ ПРОШЛОСТ

РЕШИЛИ смо да погледамо пут геолошке историје Београда, почев од времена пре 15 милиона година које стручњаци зову средњи миоцен. У изложбеној галерији овог факултета, у Каменичкој 6, видимо фосиле и узорке стена који су знатно старији, али смо кренули на овај путопис кроз прошлост желећи да осетимо само „млађу“ геолошку прошлост. Дабоме, били смо свесни да су се и пре тога на овом простору догађале веома бурне геолошке промене.

– Појам „панонско море“ више је жаргонски и провукли су га наши професори мислећи на огромну водену површину која се простирала над данашњом Панонском низијом – објашњава др Рундић. – Тај термин није до краја прецизан и ми данас користимо појам Паратетис, пошто се односи на знатно веће море. Оно је покривало централну и југоисточну Европу, од Алпа до Аралског језера.

Интересантно, назив је Паратетису подарио 1924. године наш професор Владимир Ласкарев, и данас је то име универзално прихваћено међу светским геолозима.

Затим крећемо у путописну шетњу међу експонатима историјско-геолошке збирке овог факултета. Као да корачамо од ободних делова данашњег града ка Калемегдану.

– Некада је ту било дно мора – води нас даље професор Рундић. – У кабинету имам шкољку коју сам донео из Пацифика, и очигледно је из исте породице као и ови фосили које вам показујем. С том разликом што сам ову, пацифичку, лично појео, а ова друга је пронађена на Калемегдану као фосил из Паратетиса.

Шармантан начин учења геологије настављамо шетњом по имагинарном простору Београда. Пред нама су пужеви са дна прастарог мора који изгледају исто као и данашњи „конуси“, који имају познату спиралну кућицу и чији далеки наследници сада живе у различитим светским океанима.

Једино што се наизглед не уклапа у ту слику јесу педантно записане локације на којима су фосили пронађени. Испод пишу препознатљива имена: „Раковица“, „Вишњица“, „Авала“…

АЈКУЛИНИ ЗУБИ

– ГЕОЛОЗИ овакве експонате сврставају у макроскопско видљиве, дакле лако су уочљиви голим оком, али постоје и они за које нам је непоходан микроскоп – каже др Рундић. – Облежја Калемегдана и Ташмајдана су биле алге црвене боје чије фосиле и данас налазимо на те две локације. Дакле, тамо је море било плитко, уз много сунчеве светлости и обиље карбоната растворљивих у води, као и кисеоника. То је било доба такозваног миоценског климатског оптимума.

Лаици би рекли – дивота од плићака, место као измишљено за летовање. С друге стране, у Вишњици је ситуација била нешто „озбиљнија“.

– У близини данашње обале Дунава више не преовладавају кречњаци као на врху околних брда, већ фине, глиновите честице са дна, дакле из мирнијих и дубљих делова тог мора. Тамо је било мање светлости, кисеоника, притисак је био јачи, па су и микроорганизми те средине знатно другачији.

У околини Вишњице геолози су налазили на једине примерке миоценског главоношца којег нема у широј околини, као и на зубе ајкуле. Такви налази су били чести у долини потока Рамадан који се некада у том делу уливао у Дунав, али је изградња Хидроелектране „Ђердап“ подигла водостај и много тога је остало недоступно научницима.

– Трећи тип стене коју налазимо на дну Паратетиса су такозвани раковички пескови – додаје др Рундић. – Сличан песак се види и на Доњем граду на Калемегдану, код остатака турског хамама.

То су остаци некадашњих жалова или, како бисмо данас рекли – плажа, где су лако уочљиве кућице прастарих пужева и шкољки који су некада битисали овде где смо сада ми.

КАРТА ИЗ ПРАВРЕМЕНАКАДА преклопимо данашњу географску карту Србије и Европе с мапом која приказује простирање Паратетиса током миоцена видимо отприлике како је могао да изгледа простор у време када је море било изнад Београда. Тада су Авала с Космајем били једна острвска целина, а Фрушка гора и Цер били су омања острва изнад огромне водене површине.

„ОЗБИЉНА НАУКА“

ГЕОЛОЗИ, као и сви други научници, имају своје шаљиве моменте. Професор Рундић је недавно испратио у пензију др Слободана Кнежевића, који је деценијама предочавао своја знања студентима, а умео је и да се нашали.

Тако је професор Кнежевић својевремено тумачио резултате истраживања на Београдској тврђави, када су путем сондирања терена научници анализирали сегменте који су настали знатно пре данашњег доба.

– Првих пет метара, гледано у дубину, односи се на Србе, Турке, Угаре, Византинце и којекакве друге – шаљиво је тумачио професор Кнежевић. – После тога један слој сличне дубине припада Римљанима. Затим је један појас обележило ледено доба. Е, после тога почиње озбиљна наука!

РИБЕ ИЗА „МАРАКАНЕ“

ПРИЛИКОМ изградње данашњег стадиона Црвене звезде „Рајко Митић“ који Београђани деценијама од милоште зову „Маракана“, геолози су такође пронашли доказе о прадавном животу на овом месту.

Како објашњава наш саговорник, када су укопавали део где се сада налази западна трибина стадиона, пронашли су фосиле риба које су се некада брчкале по тада већ ослађеном Панонском мору.

Рибе су биле тек „мало“ старије од наше љубави према фудбалу, и претекле су Звезду за око 13 милиона година.