Фрањо Асишки и католичка светост

Светоотачкe лекције митрополиту Амфилохију

У последње вријеме Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије почео је интезивно и потпуно неправославно свједочити о „светости“ суманутог латинског квазисветитеља и јеретика Фрање Асишког. Он је то радио још на свечарској Литургији, коју је поводом 1700 година Миланског Едикта служио Патријарх Иринеј са епископима и свештеницима на Томиндан 2013. у Манастиру Лелић, када је, поред осталог, цетињски владика рекао да Европа треба да иде за св. Иринејом Лионским и св. Фрањом Асишким.

То исто је поновио окупљеним демонстрантима на октобарским уличним протестима Демократског фронта прошле године у Подгорици, рекавши да је права Европа она Св. Бенедикта Нурсијског и Св. Григорија Двојеслова, али и светог Фрање Асишког и Дантеа. Усмена канонизација Фрање Асишког од стране митрополита Амфилохија врло брзо добила је и своју још опаснију писану потврду.

У Предговору књизи „Свети Сава Српски“ у издању Светигоре, митополит Амфилохије је написао: „Биографија Светог Саве је започела да се пише руком његових ученика, монаха Доментијана и Теодосија. Каснија сва историја наше Цркве, наше духовности, наше културе, па и државности, оно што је највеће и најљепше у њој, највећим дијелом је наставак те биографије. По томе, Свети Сава спада међу изузетне историјске личности, не само нашег народа и не само у свом времену: он је заиста човјек по свом дјелу савремен и свевремен. Попут свог савременика Светог Фрање Асишког који је одиграо изузетну улогу у духовним промјенама западног хришћанства, тако је Свети Сава, својим подвижничким животом и радом, својом везаношћу и упућеношћу на Никеју, на Цариград, духовним рођењем и обликовањем у Светој Гори, својим сусретима са најважнијим духовним и историјским личностима тадашње културне Европе, путовањима и поклоњењима на Блиски Исток, и у Свету Земљу, од суштинске важности за православни исток“.

На жалост и касније, и поред многобројних и оправдано негативних реакција наше стручне теолошке јавности као и упркос оштрих и врло честих критика забринутих православних вјерника на такво неправославно и папистички истрајно говорење митрополита Црне Горе и Приморја, владика Амфилохије је у једној недавној ТВ емисији поново изрекао исту такву неправославну тврдњу о светости сумашедшег јеретика Франциска Асишког. На тај начин, показујући јавну и упорну истрајност у злу, као и невиђено тврдоглави пркос светоотачком расуђивању о јеретику и лажном свецу Франциску из Асизија, овај некадашњи огњени Јустиновац а сада духовно разбијени Францисканац је, на жалост, још једном потврдио да се већ дужи период налази у великом духовном паду и посрнућу. Јер признаћете, упорност и језуитска истрајност у јавном хуљењу против јеванђелске и светоотачке истине Православне Цркве, спада у најтеже врсте гријехова неког човјека а посебно једног епископа. Стога, у нади на скоро духовно отрежњење и искрено покајање цетињског владике, некадашњег духовног горостаса а данас, на жалост, апологете и поборника лажне римокатоличке светости, и посебно ради утврђивања православних вјерника у истини, преносимо вам следећи – чисто православни текст, једног руског православног свештенослужитеља, који светоотачки јасно говори о лажној светости Амфилохијевог римокатоличког љубимца, сумашедшег театралца, ватреног паписте и нескривеног јеретика – Франциска из Асизија.

Фрањо Асишки и римокатоличка светост

„Мада је почетак одступништва приозашао кроз раскол,
но они који су одступили од Цркве
већ на себи нису имали благодати Светога Духа.“
свети Василије Велики

Последњих година се у Русији све чешће чују гласови страних проповjедника и мисионара који нам предлажу свој поглед на свиjет, своје духовно гледиште, свој пут спасења. Између њих најобимнија изгледа проповjед представника Римокатоличке цркве, која за разлику од „новорођених“ секти, има многовjековну историју. Аутор ових редова, посматрајући постојани раст размjера прозелитизма римокатолика у Русији и државама бившег СССР-а, риjешио је да размотри питање: како се у римокатолицизму поима спасење, притом не са догматске тачке гледишта већ управо са практичне стране? Каква средства предлаже Римокатоличка црква за достизање спасења? Како човјек користи та средства? Како се разумије „светост“ са тачке гледишта Римокатоличке цркве? Колико је могуће упоредити православног светитеља и „светитеља“ римокатолика? Покушајем одговорити на та питања и јавио се дати рад који ће, надам се, успјети утврдити у Православљу нека сумњајућа срца, а другима се показати као помоћ у полемичким питањима и апологетици.

Узроци прекида молитвених и евхаристијских односа који је прије око десет вјекова призашао између Православне Цркве и Римокатоличке цркве, имају не само догматску, канонску и обредну страну, већ и унутрашњу, духовну, која се назива аскетском и директно извире из догматског учења ове или оне хришћанске конфесије. И чак, уколико нама православнима успије да са римокатолицима усагласимо сва основна разногласја или пак противречности у догматици, канонском и Црквеном праву, (што је уосталом до сада било могућно само на ријечима, о чему сведочи сво искуство црквене историје) то по питању унутрашњег, духовног живота, све стоји много сложеније.

Просудите сами: да ли је могуће са лакоћом се одрећи те молитвене праксе, тих метода духовног живота и аскесзе који су били накупљени током многих вјекова и неколико десетина покољења? Оно најунутарњије, и ако хоћете, оно што је већ постало урођено, промијенити једном за свагда и одједном почети живјети на други начин – незамисливо је и немогуће.

Ипак, разлике између православних и римокатолика су у тој области толико суштинске, што свакоме који се бавио тим питањима упада у очи, само ако је бар у општим цртама упознат са светоотачким учењем о молитви и духовном дјелању.

И наравно, када иде ријеч о духовној, унутарњој и скривеној пракси духовног живота, неопходно га је проучити на примјерима житија светих, јер се управо светитељи јављају пуноцијеним свједоцима црквене истине живота; управо су свети – благовјесници учења Цркве и гласноговорници њених идеала, управо су они – вожди народа и обрасци за подражавање, управо они – су у пуноћи проживјели и у своме животу оваплотили молитвено-аскетски подвиг, који садржи доктрину њихове Цркве.

Из тог разлога ми смо жељели провести, колико је то могуће, подробну анализу духовне праксе римокатолицизма, на примјеру једног из светих Западне цркве – Франциска Асишког. Овај подвижник је изабран за разматрање његовог живота и дјелатности, на првом мјесту његове мистике, као један од најпознатијих и дубоко поштованих у цијелом западном свијету римокатоличких светитеља.

Прије него своју пажњу усредсриједимо на најважније – духовну праксу Франциска Асишког, неопходно је дати неке уводне напомене које се тичу епохе у којој је он живио (а то је био крајње сложени период у животу Римокатоличке цркве, крај XII и почетак XIII вијека). Једна од најомиљенијих римокатоличких књига за духовно читање „Цветови светог Франциска Асишког“ – свједочи о том времену овако: „… бесконачна усамљеност захватила је вјерујућег човјека раног средњевјековља. Очајање у себи било је исто толико као и очајање у цркви. Чинило се, свијет се опет вратио у оно стање у којем је био прије доласка Христовог, само са том разликом, што је дошло до тога да се очекује не кротки Син Човјечији већ грозни Судија. … Жеђ за богатством и тражење земаљских блага постали су обична појава у римокатоличком духовништву. Дошло се до тога да је Римокатоличка црква на западу стала између човјека и Бога и, у суштини, скривала је Божанство од лица људи. У тој цркви се продавало све, почевши од отпуштања гријехова и завршавајући са кардиналском капом“.

Званична религија се у душама вјерујућих показивала отвореном карикатуром Јеванђеља. Свештеници су се претварали у „гладне вукове који не штеде своје стадо… многи игумани су живјели као бандити а бискупи су били подобни веселим кавгаџијама… Папа је отворио двери храма трговцима и сам се претварајући у трговца који продаје све, и на све то постоји само молба: црквене дужности, духовна блага, земаљске круне, свештено и мирјанско, земљу и небо, не обеспокојавати тиме ко се јавља купцем“.

И гле, у XIII вијеку „хришћанство се појавило у свијету, да би га исцијелило“. Све до тог времена, по мишљењу западних мислитеља, трајало је искупљење. Њега је и извршио Франциско, поставши, како тврде римокатолици „другим Христом дарован свијету за спасење људи“, огледалом Христа, којег је у потпуности постало могуће разумјети у светлости Франциска. Гдје је рођено и откуда је узело свој почетак тако чудно и богохулно изједначавање? Да ли се оно јавља измишљотином појединих римокатолика или закономјерном последицом читавог живота Римокатоличке цркве? Неопходно је објаснити узроке настанка ове тврдње. Зато ћемо у почетку изложити основне етапе животног пута овог западног „светитеља“.

Познато је да се у данима младости Франциско са страственим заносом предавао радостима свјетских утјеха. Будући васпитан на витешким романима и поезији трубадура, која се између осталог „састојала не само из љубавних скарадности“, већ „се у њој рат прослављао са дивљачком осташћеношћу“, он је од самог дјетињства почео маштати о подвизима, слави и части. Овдје ћемо примијетити да код Франциска занесењаштво поезијом трубадура није прошло без последица: неколико година после оснивања свог монашког реда, Франциско је „најдостојнијим од своих ученика читао дјела трубадура – учитеља његове младости“. А како су му трубадури „пробудили херојске мисли и осјећања“ тако је Франциско, жељан те славе, покушао до ње доћи на било који начин, похлепно тражећи прву повољну прилику.

И тако, још у дјетињству он је био вођа местној гомили дјечурлије, руководио је гозбицама и вечеринкама, будући изабран „краљем“празника. И у том далеко не беспрекорном и не благочестивом друштву, гдје се сваки момчић трудио показати се горим него што је био на самом дјелу, Франциско је сматрао својим дугом превазићи све своје пијане вршњаке у неуздржаном животу. Подстицањем таквог понашања од стране Францискових родитеља, који су се гордили његовим бљеском, славом и успјесима, доводило је до тога да је будући „светитељ“, ни мање ни више, директно изјавио следеће: „доћиће дан, када ће се цијели свијет предамном поклонити“.

Франциско је предузимао трудове и тражио различите могућности за то да би на било какав начин задобио славу. Међутим, трпио је један неуспјех за другим, и ускоро му је постало неиздрживо од тога да су сви његови планови и снови о признању у друштву пропали. После неког времена он је почео дуго и дуго да се моли пред Распећем. „Дуге молитве су га распламтале – и из Распећа су излазили гласови а простор се испуњавало виђењима. Он се тресао и туговао после тих наступа“. У вријеме једне од таквих молитава, пребивајући у стању егзалтације и занесености, успјевши у исто вријеме да достигне грозницу, Франциско је чуо неки глас, који га је призвао ка рестаурацији умируће и рушеће Римокатоличке цркве. И ту је он разумио, да несравњено већу славу он може добити од Бога, и још у овом свијету, него ли од ратних похода, гозби и тражења почасти међу људима. Дознавши, гдје и у каквој области он може успјети, заслужити максимум почасти и славе, о чему је он тако страсно маштао, Франциско је не размишљајући и наглавачке похитао у ту сферу дјеловања.

Пројавивши необичну смјелост и ревност, двадесеттрогодишњи Франциско је почео водити другачији живот, смјенивши једну крајност за другу. Овдје је посебно важно подвући ту чињеницу, што је свој животни пут асишки подвижник сам себи одредио, не имајући ни наставника ни духовног руководства. Касније ћемо увидјети да су се на њему збиле оне ријечи св. Јована Лествичника: „ко у почетку није живио у послушности, томе је немогуће стећи смирења, јер сваки који се сам научио умјетности, горди се“.

Одмах после напуштања очевог дома Франциско је почео проповиједати, при чему је „мисли излагао у беспоретку… Било је више гестикулација него ријечи. Он је проповиједао цијелом својом фигуром, непрестано се налазећи у покретима, прекидајући излагања пламеним гестовима и трзајима главом, плачем, смијехом, и када му је недостајало ријечи – мимикријским изражавањем мисли“. При томе „очи слушатеља су се омивале сузама… а срца поскакивала у грудима“.

Не будући упознат ни са каквим завјетима и поукама светих отаца древности, Франциско је самовољно узео на себе подвиг јуродства, намјерно се облачећи у крпе, молећи отпадке за храну себи, лутајући улицама у потрази камења за изградњу цркве и провоцирајући људе да га унижавају. Наравно, видећи шта се дешава са Франциском, његов отац га је једном приликом очински казнио, видећи свог сина прљавог и поцијепаног како га људи гађају камењем и глином. После не много времена Франциско се на суду организованом у вези крађе очевог новца коју је он извео, јавно одрекао родитеља и напустио свијет. Касније је бијег из очевог дома и одречење од родитеља Франциско устројио и за своју будућу духовну кћер – „садницу“ Клару.

Као што је горе већ речено, у тој епохи у западном свијету је наступио осјећај потпуног губитка Господа. И управо је на том фону Франциском Асишким завладала идеја подражавања Христу, но подражавања, како ћемо видјети, потпуно спољашњег. И баш ту зачето је оно што је касније названо „врлином светог сиромаштва“, тј. подражавање живота и сиромаштва Христа, у чему се, по ријечима Франциска, укријепио до самог краја. Подражавање Исуса Христа, постала је суштина живота Франциска и темељ његовог монашког призвања. У чему се пак састојало и какав је карактер имало то подражавање Христа, код Франциска?

То подражавање изражавало се у чисто спољашњим манифестацијама. Асишки подвижник стремио је да се уподоби Исусу Христу по спољашњости, чинећи дјела која су подобна онима које је творио Господ у времену Свог земаљског живота. Осим тога Франциско је, како је он сам говорио, посветио свој живот испуњењу само једне жеље – пострадати за друге и искупити туђе гријехе.

Благодарећи тим свједочењима и посебним чињеницама из Францискове биографије, формирала се, потпуно прикладно цијелом његовом животу, занесеност њему блиских људи и следбеника, да је он постао „другим Христом који је дарован свијету за спасење људи“, и да се Христос у њему поново оваплотио, поставши Сином Човјечијим. Скоро после Францискове кончине појавило се и „еванђеље“ које благовијести о њему (тако су називали његову књигу „Цветови светог Франциска Асишког“).

Погледајмо сада у чему се састоји истинско подражавање Исусу Христу, о чему свједоче свети оци. Преподобни Симеон Нови Богослов одговара на то питање на следећи начин: „Подобије Христу чине истина, кротост, правда и заједно са њима смирење и човјекољубље“. И човјека који је стекао те квалитете Бог чини „…чистим, цјеломудреним, праведним, храбрим у искушењима, мудрим у божанском, самилосним, састрадалним, милостивим, великодушним, човјекољубивим, благим – истинским хришћанином, носећег образ Христа…“ Ово подобије, закључује он, – усељава се кроз испуњење заповијести. Преподобни Јован Лествичник говорио је пак, да је „дивити се подвизима светих дјело похвално; ревновати им- спасоносно; али жељети одједанпут постати подражатељ њиховог живота – дјело је неразумно и немогуће“. Ако је тако речено о подражавању живота светитеља, онда са чим је могуће упоредити подражавање живота Самог Господа.

Даље је млади Асизац, који се обратио вјери свега четири године раније, ријешио да се посвети проповиједи хришћанства у свијету, апостолском служењу и препороду цркве. Касније је то постало правилом живота и циљем постојања монашког реда који је њиме основан. Монаштво у свијету, по мишљењу Франциска, било је непходно утврђивати, не гледајући ни на каква искушења, јер је такав живот „бољи и више цијењен у очима Божијим него ли пустиножитељство“.

Шта ми дакле овдје видимо? Ништа друго већ потпуни заборав смисла монашког живота! На крају крајева, уколико ми погледамо шта по том питању говоре свети и духовно искусни оци, не као они који су случајно чули за монаштво, већ као они који њиме и у њему живе, тада ћемо увидјети нешто потпуно супротно ономе чему је учио Франциско.

Тако је, на примјер, преподобни Исак Сирин, једном приликом када је позван да посјети духовног брата који је живио у свијету, одговорио њему непристајањем, објашњавајући да не приличи њему да одлази у свијет, јер би га постигла духовна погибељ; упоређивао је монаха који је изашао из манастира са рибом која је изашла из воде, а такође, и са јагњетом које трчкара између вукова. Са таквом рибом, која умире на сувом, упоређује монаха који излази из манастира и сам преподобни Антоније Велики, који, изгледа, није знао „врлине осјећаја Христа у свијету“, која је откривена великим асизцем …

Нико од (истинских) светитеља није ни помишљао (као што је помишљао и дјелао Франциско) о саздању сличног псеудомонашког начина живота, видећи у њему највећу штету за душу. А уколико је неко од монаха и служио (Богу у) свијету, то је он, схватајући унутрашњу противрјечност овог служења (истинском) монашком подвигу, то чинио не излазећи из своје келије, и само у том случају када је добијао посебан благослов на тај подвиг. Што се пак тиче узрока који су побудили Франциска да оде у свијет, који је потом утврђен у Уставу његовог монашког реда (кроз жељу за проповиједањем у свијету), кривцем за то се, по ријечима преподобног Јована Лествичника, „овдје опет јавља дух сујете, чијим робом постаје монах који проводи подобан живот, јер је намјера демона у томе, да нас кроз лажно смирење врате у свијет“. И „када ми, после годину или неколико љета удаљавања од својих рођака, стекнемо одређено мало благочешће, или умиљење, или уздржање, тада нас сујетне помисли које су нам приступиле побуђују да опет одемо у родни крај ради назидања (људи у свијету), говорећи нам о примјеру и користи за многе… Оне нам (у ствари) савјетују да се вратимо у свијет, да би оно што смо безбједно сабрали у пристаништу трагично расточили на пучини“.

У чему је узрок тако упечатљиве противрјечности Франциска Асишког према читавој Црквеној и светоотачкој традицији? Тај узрок је много прије Франциска објаснио преподобни Варсануфије Велики рекавши:„… Теби невјерје не допушта да одсијечеш своју вољу, а невјерје происходи од тога што ми желимо људску славу“.

Авај, ови мудри савјети искусних наставника били су заборављени. Вођен својом вољом, Франциско је отишао још даље, и дух самовоље је продужио да се развија у њему са великом брзином.

Размотримо, на какав начин је овај дух пројављивао себе у асишком подвижнику. Очити примјер пројаве духа сујете и лажног смирења доноси нам IX глава „Цветова“, чија је суштина у разумском препирању између Франциска и брата из његовог реда – Лава. То што је од Латина названо „смиреним спором“, закључује се у следећем. Једном приликом Франциско је зажелио одслужити Јутарњу службу, но, не нашавши богослужбених књига, он је умјесто службе предложио брату Лаву – „смирити“ га. „Ја, – почео је Франциско, – ћу говорити, а ти ћеш мени одговарати онако како те научим… О, брате Франциско, ти си у свијету учинио толико зла и толико гријехова, да си достојан пакла“. „Кроз тебе – одговарао је Лав (по савјетима Франциска) – Бог је учинио толико добра, да ћеш отићи у Рај…“, и тако даље. И ето, у тако „смиреном спору“, тјешећи своју сујету са једне стране, и занимајући се човјекоугодништвом са друге, у стању екзалтације и екстазе, узносећи своје реплике громким гласом и заливајући се обилним сузама, они су провели цијелу ноћ ударајући себе у груди.

Необуздану жељу да проповиједа (о којој су, разумије се, знали сви његови блиски, јер је он сам свједочио онима који су му се противили: „… ви не разумијете Вољу Божију и не дајете ми да обратим читав свијет“), Асизац је ријешио да изврши, добивши за то сагласност и благонаклоност својих духовних чеда – Кларе и Силвестра, ка којима се он и обратио са таквим питањем. Подразумјева се, да је одговор људи који су се наслађивали ријечима Франциска био једнозначан.

Уколико се говори о неким „чудима“ која су у дане његовог живота учињена асишким аскетом, он их је чинио са циљем да пробуди велико поштовање к себи, у душама оних људи који су му прилазили. Подразумјева се, Франциско је знао, да је на крају крајева он добио оно ка чему је стремио и оно што је тражио цио живот, – славу, дивљење и част; знао је да га братија безумно воли и сматра светитељем. У вези са тим постоји један, чини се, посебно интересантан догађај, који се збио у вријеме бесједе о Богу, која је вођена између Франциска и његове братије по монашком реду (а као што је познато, ријечи Асизца су увијек наслађивале оне који су га слушали). У средини бесједе асишки подвижник је изненада запитао братију, која је била опијена његовим ријечима. „Како ви расуђујете, која је најсветија душа у свијету?“ Браћа су у смућености рекла. „Зашто то питаш, и тако је јасно, да је то твоја душа, Франциско“. А овај, нимало се не смутивши, (наравно, он је очекивао управо такав одговор), прешао је погледом на оближњег пролазећег брата Руфина и дао одговор: „ја сам… најнедостојнији и гнусни човјек, какав само постоји код Бога у овом свијету… Бог је мени открио да је његова (Руфинова) душа једна од три најсветијих душа, какве само код Бога постоје у овом свијету“. Као што видимо, лажно смирење је и овдје себе пројавило до пуноће, јер крај фразе говори сам за себе; подразумјева се, између те „три“ душе, није могло не остати мјеста за њега самог.

Зато се чланови његовог монашког реда нису случајно заразили подобним представама о сопственој посебности. Видјевши једном врлинаст живот једног из браће, они су разумјели, да је он – „човјек великог савршенства, као и они сами“. Нису случајни ни други централни догађаји живота самог Франциска. Нису случајни, јер је сам Франциско овако говорио о смислу свога живота: „Трудио сам се својим рукама и желим се трудити, и хоћу, да се и сва друга браћа свим силама труде, зато што то доноси част“.

Да се наведени изводи не би показали сувише брзоплетим, погледајмо шта по том поводу пишу свети оци. Тако, свети ава Доротеј свједочи: „Монашка гордост је она, када се неко сујетно горди зато што се вјежба у бденијима, у посту, што је побожан, што живи правилно и пажљиво“. Сам пак Франциско, не једном је проповиједао о смирењу, но по ријечима светог аве Доротеја „Догађа се такође да се неки и смиравају ради славе. Све се то убраја у монашку гордост“.

Свети Игњатије Брјанчанинов каже да када ми „стремимо ка испуњавању у замишљеним врлинама, зато што су оне пријатне за наша чула, мало по мало, на непримјетан начин, ми постајемо заражени самоумишљеношћу“; и уколико благодат не жури да нас осијени и увјенча нас, то ми сами стварамо у себи сладосна осјећања; сами себе награђујемо и утјешавамо се сами собом. „Када пак сујета превремено стреми ка духовним стањима, за која је човјек по својој нечистоти још увијек неспособан, и када стреми ка недостижним истинама – тада она ствара себи машту. Сладострашће пак, присаједињујући своје дејство ка дјеловању сујете, производи у срцу заводљиве, лажне утјехе, насладе и затрованост. Такво стање је стање самообмане“.

И тако, управо ове последње мисли изречене светитељем Игњатијем Брјанчаниновим, и објашњавају нам у свој пуноћи карактер мистике Франциска Асишког, ка чијем разматрању се ми и окрећемо.

Раније се већ говорило о томе да је у дјетињству и у младалачком узрасту Франциско слушао некакве гласове, који су му заповиједали, шта и како је њему потребно радити. Понекад су ти гласови долазили изненада, понекад – у вријеме молитве. И управо на то треба обратити посебну пажњу. Ствар је у томе, што будућег подвижника нико није учио молитви – он није имао духовног наставника који би му могао разјаснити правила молитве и научити га њиховом практичном испуњавању. И зато је начин молитве Франциско изградио сам себи. Погледајмо ка чему је то привело.

Једном приликом, људи који су стојали у храму и слушали проповијед нагог Франциска, упали су у стање потпуне хистерије, јер „сви који су присуствовали проповиједи, сва велика маса мушкараца и жена, почела је необуздано плакати“, и ридања су била таква „да се ништа слично тамо никада није догодило…“. Другом приликом, у вријеме бесједе Франциска са браћом – о Богу, која је, треба претпоставити, протицала у аналогном хистеричном маниру, јавио се између њих неко кога су они прихватили за Христа, и „преиспунио их такве сладости, да су се сви онесвијестили и лежали као мртви“.

Било је и страшнијих случајева. Тако је брат Јован из Верне после продужене медитације на тему „ово је Тијело Моје“ распламсао у себи „љубав ка Сладчајшем Исусу у таквом жару и таквој сласти, да његова душа више није могла издржати такву сладост, већ је громко узвикивала, и, као опијен духом, он није престајао говорити за себе: „Ово је тијело моје“ – зато што му се при изговарању тих ријечи чинило да он види благословеног Христа са Дјевом Маријом“. Ушавши после тога у храм „у том жару духа, са тим узбуђењем и са тим ријечима, не размишљајући што га неко слуша… није се могао уздржати од преиспуњености божанствене милости, вичући громким гласом, провео је тако, у том стању, дуго времена“, после чега је почео служити мису. Постепено, дошао је он до тога, да је „једва могао издржати толико сладости и њежности“, а потом је „још више се узносећи у сладости созерцања“ и, лишивши се свијести, пао уназад. После тога „његово тијело је охладњело као тијело мртваца и прсти на рукама су му се тако укочили, да су се једва могли исправити и помјерити“. Људи пак, који су све то посматрали, „плакали су из страхопоштовања“.

Други ученик и следбеник Франциска – брат Масео – једном приликом је зажелио измолити од Бога врлину смирења. И, „догоди се њему да једанпут уђе у шуму. У духовном жару ишао је он по шуми, ронећи сузе и произносећи уздахе и ријечи. У својој пламеној жеђи молио је од Бога ту божанску врлину; а како Бог радо обраћа пажњу на молитве смирених и скрушених срцем, то је до брата Масеа, у таквом његовом стању, дошао глас са неба…“. После не дуге бесједе са Христом брат Масео добио је жељену врлину и од тада су се у његовом животу догодиле промјене. О најважнијој од њих, „Цветови“ казују ово: Масео, „када се молио, производио је једнообразан ликујући звук, као тихо гугутање голуба – у!у!у! – и стојао је тако у созерцању, са веселим лицем и радошћу у срцу“.

У вези са свим горе реченим неопходно је присјетити се како су о молитви учили и говорили свети оци. И овдје ћемо ми увидјети слику потпуно супростављену оној којој смо горе описали (код Франциска Асишког и његове браће). Тако је на примјер, преподобни Макарије, који је живио крајем четвтог и почетком петог вијека, писао: „Истински темељ молитве је: бити пажљивим ка својим помислима, препуштајући се молитви у великом спокојству, великом миру и не смућујући друге… За молитву нису потребни ни гестови, ни вика, ни ћутање, ни коленопреклоњења… Довољни су уздаси и плач; све што ми иштемо у молитву – то је долазак Бога“.

Како је пак могуће у тој светлости (светих отаца) објаснити молитвену праксу Франциска и његових ученика, а исто тако и свих римокатолика, који су је наслиједили од њихових „светитеља“? Обратимо се за одговор светом и преподобном Симеону Новом Богослову, који је живио два вијека прије Франциска, који је између осталог тако јасно прорекао о њему: „Када неко, – пише он – стојећи на молитви и подижући ка небу своје руке и своје очи, држи у уму божанске помисли, замишљајући небеска блага, чинове анђела и обитељи светих… и размишљајући тада о томе – у вријеме молитве – гледа на небо, и тиме подстиче своју душу жудњи ка љубави Божијој, а понекад изазива чак и сузе и плаче… мало по мало (онај који се тако моли), почиње да се горди у срцу, а да сам то и не схвата. Њему се чини да оно што ради јесте од благодати Божије а за његову утјеху, и он моли Бога да га удостоји да увијек пребива у таквом дјелању. А то је знак духовне обмане: јер добро већ није добро, када се не чини на добар начин и како следује“.

Како је раније примијећено, духовна пракса Франциска и његових следбеника заснива се на игри маште и чула. И заиста, по ријечима светитеља Игњатија (Брјанчанинова), „западни су се старали оживјети чула, крв и машту; у томе су брзо успијевали, брзо су достизали стање духовне обмане и помахниталости, које је од њих названо светошћу. На тој страни су сва њихова виђења“.

Да ли је сам Франциско препознавао могућност подвале? Теоретски – да, но, налазећи се стално у осјећању сладости и еуфорије, он о томе није желио ни да слуша. Наравно, асишки подвижник учио је о томе да и демони могу примити облик Анђела свјетлости (2Кор. 11,14) и да је сличне појаве неопходно знати разликовати. Још древни свети подвижници Хришћанске Цркве, знајући лукавства и смицалице демонске, старали су се да буду максимално опрезни у сваком часу – па су чак и они понекада бивали прелашћени и обманути (довољно је погледати житије преподобног Симеона Столпника – 1. септембра, а такође светитеља Никите Новгородског у Кијево-Печерском Патерику). Знајући за сличну опасност, какав је метод разликовања духова Франциско предлагао својим ученицима? Ријетко „аскетски“. Чини се, све је врло просто. Франциско указује: Кад се јави неко виђење, неопходно је само предложити духовном бићу које се јавило да оно отвори уста, за то да би тамо могло да се помокри. И ако после тих ријечи биће нестане, то нека буде знак тога, да се јавио ђаво. Зар то није дивно?…

Сад је вријеме прећи ка разговору о тим откривењима и виђењима Франциска која се по праведности сматрају главним у његовом животу, и, наравно, која се јављају закономјерном последицом његове прелестне мистичке праксе. Оба виђења о којима овдје буде ишла ријеч, догодила су се на гори Алверо, и подарена су асишком подвижнику на заласку његовог земног живота.

Прво из њих ријетко графички прецизно показује у чему се коријени то самоунижавање Франциска, које црвеном нитју пролази кроз читав његов живот.

Молећи се једном приликом на гори Алверо самоунижавајућим ријечима: „Господе, шта сам ја пред Тобом? Шта ја значим у односу са Твојом Силом, тричави земљани црв, Твој незнатни слуга!“ – и понављајући непрестано те усклике, Франциско је на своје молбе добио такав одговор, ка којем је стремио и којег је очекивао, тј. управо ово: јавила су му се два велика свијетла, у једном је из којих је препознао Створитеља, а у другом – самог себе… То уподобљавање Христу, ка којем је Франциско тако ревносно стремио кроз читав свој свјесни живот, у његовој души се на крају крајева десило: он је увидио себе равним Богу! И управо то виђење јавља се једним из главних узрока, због чега су ученици Франциска, његови следбеници и поштоваоци, сви у један глас говорили о томе да се у њиховом учитељу и наставнику догодило ново оваплоћење Христа.

Друго пак откровење, које се њему десило на истој планини, имало је такву силу да је касније послужило као један од главних мотива за канонизацију подвижника, која се догодила само двије године после његове смрти. Наравно, ријеч иде о главном (са тачке гледања самих римокатолика) догађају у животу Франциска – стигматизацији, тј. појављивању на његовом тијелу рана и чирева, сличних Крсним ранама Спаситеља. Овако је то било: 14. септембра 1224. године, на дан Воздвижења Часног Крста, Франциско је клечао, уздигнувши руке ка небу и молећи се о томе да му Бог да могућност да проживи страдања које је на Крсту искусио Сам Господ (примијетимо: поново – молитва без покајања)… После неког времена, молећи се подобним начином, Франциско је добио чврсту увјереност у томе, што ће се оно за шта се молио и догодити. И одмах после тога „он се одао созерцању страдања Спаситеља, созерцању, доведеном до вишег степена усресређености“. На крају „у изобиљу љубави и састрадавања које је осјећао, он је осјетио себе претвореним у Исуса“.

Бура осјећаја – земаљских чула – захватила је нашег хероја, и после тога „ово јављање је на његовом тијелу оставило лик и чудесно утиснуте трагове страдања Христова, јер истог часа су се на рукама и ногама Франциска почели показивати као неки клинови; чинило се као да су средине руку и стопала били као проникнути тим клиновима… На десној пак страни груди начинио се видљиви траг од удара копљем, слично ожиљку, – траг топли, који точи крв која је избијала на површину одежде… Франциско је на својим грудима, на рукама и ногама, носио лик и тјелесну сличност са Спаситељем“. Овдје је, потребно и сагласити се са римокатолицима – мистика асизијског подвижника достиже свој врхунац. Ватрена жеља уподобити се Христу у подражавању Њему, постало је у примеру Франциска реалношћу – он је осјетио себе „претвореним у Исуса“, све до тјелесне сличности са Њим.

Међутим, о сличним виђенима истински светитељи су расуђивали другачије. Тако, преподобни Васануфије, одговарајући на питање ученика о томе шта чинити када се јави виђење у лику Христа, каже: „Брате, не обмањуј се никада таквим демонским јављањем, јер божанска јављања се догађају само светима, и њима увијек у срцима претходи тишина, мир и добродушје. Уосталом, и кад знају истину (јављања), свети су себе сматрали недостојнима, а тим више грешници не би никада требали вјеровати таквим јављањима, знајући своју недостојност“. Франциско је напротив, као што је видно из свега гореописаног, прихватио све то за истину, без најмање сумње.

Интересантна је и та чињеница да је после стигматизације Франциско „престао да се интересује свиме што се догађало у монашком реду“ и одобрио је монасима да живе како они желе.

Замисливши себе равним Богу, Асизац је касније говорио: „ја не увиђам иза себе никаквог сагрешења које нисам искупио исповешћу и покајањем“. Колико далеко се он удаљио од Бога, може се разумјети само упоређивањем те његове фразе са духовним откровењем светог аве Доротеја, који каже: „колико се неко више приближава Богу, тиме себе види више грешним“; напротив, колико се неко више удаљава (од Бога), утолико се себи чини чистијим, не примећујући сопствене гријехове.

Куда је завео Франциска такав „духовн“ живот, може се закључити и само из ријечи које је изрекао на самртном одру: „ја праштам свој мојој браћи њихове увреде и њихове заблуде, како онима који присуствују тако и онима који отсуствују, и отпуштам им гријехе, колико је то у мојој власти“. Примећујемо: он не тражи опроштаја чак ни пред своју смрт, напротив – сам прашта. И на крају, он завршава свој живот са пуном свијешћу о својој праведности: „…ја сам испунио оно што сам био дужан да испуним“. Овдје већ видимо потпуну супростављеност ономе што је рекао Сам Господ: „Тако и ви кад извршите све што вам је заповијеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк. 17,10).

Привешћемо још један карактеристични примјер безбројних откровења Франциску. Једном приликом Франциско је са својим братом из монашког реда Масеом ушао у храм да се помоли и добије неко следеће откровење. „У тој молитви он је примио тако неизмјерну милост, која је тако силно разгорјела његову душу љубављу ка светом сиромаштву, да, чинило се, од руменила његовог лица и од његових раширених уста, као да избијају пламенови љубави. И како је био сав у огњу, пришао је он ка свом пријатељу и рекао му следеће: „А! А! А! Брате Масео, дај ми себе!“ И „рекавши тако три пута, при трећем понављању, свети Франциско је одједном подигао брата Масеа у ваздух и одбацио далеко од себе на растојање једне мотке; и брат Масео је тиме био у огромној мјери поражен, па је после говорио пријатељима, да је у тај моменат када га је свети Франциско одједном подигао и бацио, он окусио тако велику сладост душе и утјеху Духа Светога, какву никада у животу није окушао“. Веома чудно изгледа „утјеха Светога Духа“, када чујеш двосмислену фразу „дај ми себе“, после чега се, супротно законима гравитације, уздижеш у ваздух, летиш на доле и удараш потиљком о камене плоче… Зар не?

Схватајући страшну штету која може да донесе изучавање, а још више – примјена духовне праксе римокатолицизма, светитељ Игњатије Брјанчанинов савјетује својим духовним чадима занимати се„читањем Новог Завјета и светих отаца Православне Цркве а никако не Терезе, ни Франциска и других западних избезумљеника, које њихова јеретичка црква сматра светима“…

И тако, живот и подвизи Франциска Асишког, а такође и његових најближих ученика, који су размотрени у овом нашем тексту, сведоче о следећем: Они су се предавали мистичким созерцањима и вјежбама, који су најстрожије забрањивани од стране светих отаца Цркве. Главни и основни пороци, који су породили горепоменута безбројна извитопирења његовог духовног живота су – гордост и њена мајка – сујета. Управо те страсти били су узрок оне самообмане у којој је пребивао Франциско. Налазећи се у самообмани, по свједочењу светитеља Игњатија (Брјанчанинова), „не јести, не пити, зими ходати само у раси, носити вериге, гледати виђења, све учити и обличавати са дрском безочношћу, без икакве правилности, без расуђивања и смисла, са крвном, тјелесном и страстном разбукталошћу, те због те жалосне и погибељне разбукталости (они говоре) – светитељ је, да и тачка!… Велики дио подвижника западне цркве, који су од ње проглашени великим светитељима – после њеног отпадања од Источне Цркве, и после одступања Светог Духа од ње, – молили су се и достигли виђења, наравно лажних… Ти тобожњи светитељи били су у ужасној демонској прелести“.

У чему је пак првоузрок, који је условио тако наказан развој мистике Франциска, његових духовних чеда и следбеника? Као што смо примијетили, узроком прелестног духовног живота Франциска јавили су се гордост и сујета. Да ли је случајна њихова појава у тада још младом витезу? Испоставило се, није. Вожди западне цркве, а за њима и сва Римокатоличка црква, замислили су себе већ оствареним градом Божијим на земљи, притом – градом, руковођеним земаљском влашћу. И због посебних историјских услова, римокатоличанство је допустило у себи такву аномалију: оно је између хришћанске мистике, љубљеног свјетлосног растиња, и Логосом, Сунцем тог растиња, подигло непровидну преграду. Оно је између Бога и људи поставило земаљског владара – папу – и тиме затамнило римокатолицима достигнуће непосредне духовности у сфери Логоса. По предрасуди римокатолика која се историјски посложила, и која је укоријењена у њиховој религији, папа се јавља намјесником Христовим на земљи, лицем које је непогрешиво, божанско.

Предстојатељ римске цркве је по славољубљу себи присвојио првенство над другим Патријарсима Цркве Христове – продужава тему свети Амвросије Оптински. „А допуштајући славољубље, тешко је и незгодно, и чак немогуће, борити се са страшћу гордости“, јер, „као што једна грешка, коју не сматрају грешком, увијек за собом вуче другу и једно зло порађа друго, тако се догодило и са римском црквом“.

И заиста, када је тако језива и разарајућа страст као што је гордост утврђена, узакоњена, и канонизована, и када је она укоријењена у самим њедрима Римокатоличке цркве, сви вјерници и њена истинска чеда, желећи то или не, разумијевајући то или не, неизбјежно наслеђују и упијају у себе ту страст, и не схватају је као нешто штетно за душу, служе јој и сматрају је нормом постојања. Па и сам Франциско, говорио је о томе да му Бог даје велику и силну „вјеру у свештенике који живе по обреду свете римске цркве“, и све је призивао да буду римокатолици и да живе по католичком, а такође је обавезивао своје следбенике испуњавати њиме написан Устав, „ради Бога Свемогућег и господина папе“.

Свети Јован Кронштатски је говорио – „католици се заблуђују и обложени су гордошћу као огрлицом. Узрок свих промашаја римо-католичке цркве јесте гордост и признавање папе за стварну главу цркве, и још при томе непогрешивом… Отуда – лажни догмати, отуда – дволичност и лукавство мисли, ријечи и дјела; отуда – различита лажна правила и решења при исповиједању гријехова; отуда – индулгенције, отуда кварење догмата; отуда фабриковање светитеља западне цркве и непостојећих моштију, које Бог није прославио… отуда и свако противљење Богу под видом благочешћа и ревности за већу славу Божију“.

Благодарећи тој замјени произашло је то да су латински мисионари почели „обраћати и приводити људе не ка Христу већ ка папи“(преподобни Амвросије Оптински) и они сада већ „ревнују за папу, а не за Христа“ (свети праведни Јован Кронштадски). И папизам римо-католичке цркве постао је узрок тога да је она отпала „у погибељну таму јереси“. (св. Игњатије Брјанчанинов), која се „одавно уклонила у јерес и новотарије“ (преп. Амвросије Оптински).

Али „истинска Црква постоји и постојаће као једна, нераздијељна и јединоспасавајућа – Источна Православна… Ван Цркве нема спасења, нема духа благодати“, закључује св. Јован Кронштадски; нема, подразумјева се, а не може бити ни истинске светости.

Из књиге „Франциско Асишки и католичка светост“ ђакона Алексија Бекорјукова

Извор: Принцип