Братским целивима и признањима у истој вери првојерараха Православља и католицизма, наша многострадална  Црква улази у наредну тамну епоху

фебруар 17.2016.

Сусрет првојерараха Руске Православне и Католичке Цркве на Куби представља се многим мрежама интернета као „историјски“ и „епохални“. Сада, оцењујући резултате сусрета треба приметити и друго – при свој спољашњој позитивности и жељи да се створи сређен (консолидаран) ефекат – у реалности било би боље да је избегнут.

На негативне последице неће се дуго чекати, зато што, по прихваћеној декларацији, по резултатима сусрета, може да се сагледа тужан закључак: Руководство Руске Православне Цркве предаје забораву светоотачко предање и подиже заставу екуменизма.

Већина православних, без сумње, до сада није схватила шта се десило 12.фебруара на међународном аеродрому Хаване.

Тајност (поверљивост) и избор датума преговора, као да су у последњем моменту збуниле многе, мада насловна страна Тhe Ekonomist сведочи да је договор ипак био постигнут раније, при довољно резервисаном за то времену.

Завеса тајне мало се приоткрила и после тога, када су Патријарх Руске Цркве и управитељ Ватикана поздрављали један другога троструким братским целивом. Из кратког медијског дела, који је снимила камера, схватило се само то да Кирило и Франциско беседе полугласно, да се још и тон емитовао нејасно и да се, осим појединих речи, ништа није могло разумети.

И пре текста декларације и до момента њеног потписивања, мирјани и клир (изузев непосредних организатора међуконфесионалног дијалога из Бироа спољних црквених веза РПЦ) такође су остајали необавештени.

Папа Римски, који се сматра инославним намесником Бога на земљи, може да дозволи себи такву самоуправу, али, зашто га је подржао и наш Предстојатељ? Уместо саборног разматрања и саборног решења Патријаршија најмногољудније православне Цркве, показала се као статиста, чије мишљење није интересантно за архипастире. Тачније, они су чак веома избегавали мишљење патријаршије, јер су у разним формулацијама изјављивали: вероучитељска питања при сусрету неће се претресати. И ту је произашла непостојећа констатација у завршном делу сусрета: Франциско је одједанпут узбуђено изговорио: „Ми имамо сасвим исту веру.“ Није било никога да му противречи…

У званичној заједничкој изјави Папе и Патријарха – стране су такође назване „браћа по вери.“

И када смо ми већ дошли до текста документа, обратимо пажњу на тачку 26. – посвећену смиравању украјинских горућих питања: „Позивамо наше Цркве у Украјини да се потруде у постизању заједничке сагласности, да се уздрже од учешћа у противоборству и да не подржавају даљи развитак конфликта.“ Ми нисмо разумели и нисмо се преварили – реч је, управо, о две Цркве, што се потврђује речима митрополита Волоколамског Илариона у почетку предузимања мера: „Ми тежимо потпуној нормализацији односа између две Цркве.“

Како објаснити ова тврђења, ако канон „Символа вере“ јасно заповеда да се верује „ у Једну Свету Апостолску Цркву“? Једну – значи – једину истиниту Цркву, а за друге конфесије обично се користи реч „инославни“. Али, у нашем случају реч је о двема равноправним Црквама (како разумемо из контекста). Или, владика има неко своје, лично схватање „Символа вере“?

„Схватајући да треба савладати бројне препреке, ми се надамо, да ће наш сусрет унети склад у ствар достигнућа тог заповеданог богојединства, о коме се молио Христос.“ Очигледно, Син Божји никако није могао да се моли за јединство православних и католика, зато што у Његово време у Цркви није било никаквог раскола.

„Ми патимо због губитка јединства, што је било последица људске слабости и греховности, која је произашла упркос Првосвештеничке молитве Христа Спаситеља“ – јесте још једна окаљана фраза, која се може тумачити разнолико.

Људску слабост и греховност је, пре свега, на тај начин, испољио Патријарх Константинопољски Михаил 1054.год. предавши католике одговорној анатеми. Уосталом, може се проследити (проконтролисати) како су се према католицима односили свети оци Православне Цркве у разним епохама.

Свети Фотије, Патријарх Константинопољски (9.век): „Ко не би затварао своје уши да не слуша неизмерно богохулство („филиокве“ – веру католика у то да Свети Дух исходи не само од Бога – Оца, већ и од Бога – Сина) што је противно Еванђељу, што је противно светим Саборима, што одбацује блажене и свете Оце“ – уколико су они упорни у својим многоразличитим заблудама – ми их искључујемо из сваке хришћанске заједнице, само због хуле на Светога Духа – и то је довољно да се наложе на њих безбројне анатеме…да бисмо ми оделили од тела Цркве гангрену хуле…“

Свети Григорије Палама (14.век): „Ми вас нећемо примити у заједништво дотле, док ви будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина.“ „Латине не могу чак ни Анђели (небесне умне силе) покренути и побудити их да приме лек против лажног исповедања.“

Свети Теофан Затворник (крај 19. века): „ На земљи је била једна Црква са једном вером. Али, дошло је искушење – папа са својима се преластио својим умовањем и отпао је од једине истините Цркве и вере.“ „Црквама хришћанским, као што им је, наравно, познато, осим наше православне Цркве, називају се Црква латинска и многа хришћанска друштва протестантска. Али, ни латинску цркву, а ни, тим пре, протестантске општине не треба признавати за истинске Христове Цркве – зато што оне нису у сагласју са апостолском Црквом – Божјим устројењем!“ Може се наводити још много сличних цитата светитеља, преподобних и праведних у православљу, који су се истоветно изјашњавали у вези апостолског наслеђивања Ватикана. У самој ствари, осим „филиокве“, папског примата, учења о непорочном зачећу Богородице, учења о тварности (материјалности) Божанствене благодати – за протекло хиљадугодиште код православних и католика накупило се још мноштво разилажења – у литургији, обредно – догматских разилажења итд. Огроман број католичких светих, који су живели после шизме, не признају се за свете од стране Православне Цркве. Посебно болну тему представља унијатство и прозелитизам католичких редова на историјским територијама Источне Цркве. (Треба напоменути да Православље такође покрштава католике и позива их да пређу под православни кров).

Сусрет и заједничка декларација Патријарха и Папе Римског јавили су се као резултат доследне обновљенске екуменске политике РПЦ, која у многоме игнорише завете Светих Отаца. Када је митрополит Волоколамски Иларион 2011.год. постављен на чело Синодске библијско – богословске комисије, у његовим рукама се усресредила, како теолошка, тако и политичка власт (такође он председава у органима Светског Савета Цркава).

Од тада, команде православних реформатора много лакше су замењивале традиционалну веру и историјско сећање руског народа, претварајући у нашој свести католицизам од најљућег непријатеља православља у „драгог брата“. За своје циљеве, екуменисти су увели богословски термин „теологумен“, који значи „приватно мишљење“ и почели су да траже грешке и противречности у светоотачком предању.

Апотеоза двосмисленог тумачења правог манифеста екуменизма, који одређује целокупну данашњу спољну политику Православне Цркве, постао је пројекат документа Свеправославног Сабора, донетог (прихваћеног) на

V – ом Свеправославном предсаборном савету у Шамбезију, под називом „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом.“ Очигледно, Патријарх Кирил, исто као и Архијерејски Сабор у потпуности је задовољан утврђеним текстом. Навешћемо неколико цитата, који дају исцрпну представу о његовој суштини:

1.Молећи се непрестано „за сједињење свих“, Православна Црква је увек водила дијалог са одељенима (отцепљенима) од ње – ближим и даљим, предњачила у тражењу путева и начину обнове јединства верујућих у Христа, узимала учешће у екуменском покрету од момента његове појаве и давала свој допринос у његово формирање и даљи развитак.

2.Полазећи од богословских и пастирских расуђивања, она је добронамерно и позитивно гледала на дијалог са различитим хришћанским црквама и конфесијама и на учешће у екуменском покрету најновијег времена уопште, верујући да ће на такав начин унети активно сведочанство о пуноћи Христове истине и о својим духовним ризницама – онима, који се налазе изван ње, тежећи објективном циљу – припремити пут за јединство.

3. Један од главних органа у историји екуменског покрета, постао је Светски Савет Цркава. Неке православне Цркве су биле међу утемељивачима тог Савета, а затим су све оне постале његови чланови.

Светски Савет Цркава, који се формирао као међухришћански орган, такође и друге међухришћанске организације и регионални органи, као што су: Конференција Европских Цркава и Савет Блискоисточних Цркава, без обзира што не укључују у свој састав све хришћанске цркве и конфесије, испуњавају важан задатак у делу покретања јединства хришћанског света.

4. Православна Црква сматра да било какви покушаји, којима би се разделило јединство Цркве које предузимају посебна лица и групе, под предлогом тобожњег очувања и заштите православља, подлеже осуди. Како сведочи целокупан живот Православне Цркве, чување истините православне вере, могуће је само благодарећи саборном поретку, који је још у древности представљао компетентни и највиши критеријум Цркве у питањима вере.

Три прве наведене тезе представљају екуменистичку оду са типичном реториком поделе јеретика на „ближе и даље“, неопходност вођења са њима сталног дијалога, а даље треба преузносити такву сумњиву, са тачке гледишта православља, организацију као што је Светски Савет Цркава. Уопште, треба запазити, да многе тачке тог документа жестоко противпрописно одређују рад свих помесних Цркава у суштини, називају их дугом учешћа у свим богословским дијалозима „до победоносног краја“ (то јест до резултата, који је неопходан ученику института Рокфелера – Константинопољском Патријарху Вартоломеју).

Највећу опасност отворено улива конзервативна четврта тачка, која призива на борбу са представницима пастве или клира, којима ће, одједанпут, доћи мисао, да свему што се сада дешава у православљу – дају назив: обновљенска јерес, која нема ничег заједничког са Еванђељем и заветима Отаца Цркве.

Под „покушајима да се раздели јединство Цркве“ очигледно је да се подразумевају иступања против покушаја сједињења са протестантима и католицима на окаљаним екуменским основама, а такође и противност унутар – православним реформама.

Потребно је да у нашем нецрквеном веку, Црква, пре свега, осуди било какве покушаје промене апостолске традиције, а не да се бори са превише усрдним ревнитељима вере, али, акценти су, како видимо, намерно смештени на другу страну.

Рећи ћемо и пар речи о Светском Савету Цркава, коме ће се на Свеправославном Сабору, судећи по тексту документа, дати у целини веома позитивна карактеристика.

Уопште, екуменски покрет се у његовом садашњем облику (нарочито је интересантно што се учешће Православне Цркве „од момента појаве“ означава као велико достигнуће) зачео у другој половини 19. века стварањем Омладинске хришћанске организације (ИМКА) од стране сер Џорџа Виљамса. Један од њених главних задатака, који се посебно истиче, јесте „постизање јединства хришћана“. Почетком 20. века на Светској мисионарској конференцији у Единбургу, сазваној на иницијативу ИМКА – први пут се користи термин: „ЕКУМЕНИЗАМ“.

Затим се ствара Светски хришћански Савет живота и рада и Светска конференција о вери и поретку, који се касније обједињује у Светски Савет Цркава. Главни инспиратор свих првих екуменских конференција, био је генерални секретар ИМКА, утицајни масон Џон Мот.

Ево шта је говорио о екуменизму архиепископ Серафим (Собољев), који је ове године решењем Архијерејског Сабора прибројан чину светих: „Нема ничег чудног што су на Штокхолмској екуменској конференцији 1945.год. и Лозанској екуменској конференцији 1927.год. – 80% учесника били чланови масонске организације ИМКА, којом је руководио доктор Џон Мот. Отуда је јасно ко стоји иза екуменског покрета. То су исконски непријатељи Православне Цркве – масони.

Екуменизам – то је општи назив псеудохришћанства лажне цркве Западне Европе. У њему се налази срце свих европских хуманизама на челу са папизмом. Сва та лажехришћанства представљају ништа друго до неку јерес, која се придружује другој јереси. Њено заједничко еванђелско име је – свејерес.“

Слично мишљење на Архијерејском Сабору РПЦ – заграничне – исказао је будући митрополит Виталиј (Устинов): „ИВКА (аналогно ИМКА – хришћанска организација за девојке) и скаутизам, створени и организовани од стране масона, припремила су читава поколења људи са посебним дехришћанизованим погледом на свет, благодарећи чему је и могао да поникне Светски Савет Цркава, који фактички велича себе као истиниту Цркву.“

Неочекивано је како су према најбољој традицији двосмислени архијереји РПЦ канонизовали владику Серафима, али, истовремено се сагласили са тим да масонска свејерес постаје неодвојиви део доктрине Православне Цркве, што ће, официјелно и да се потврди на Свеправославном Сабору.

Али, вратимо се сусрету Патријарха и Папе. Тежње Кирила, који жели да реализује неостварену машту његовог духовног оца Никодима (Ротова), који је целивао папучу  понтифика и причешћивао у Риму католике на православној литургији, сада се разматрају веома прецизно. А шта је добио од овог сусрета Франциско? Зашто је тај сусрет Ватикан дуго планирао и брижљиво промишљао пројекат потписане декларације? Одговарајући на то питање, мора се мало погрузити у заверу. Уосталом, наведена факта добро се проверавају, тако да се не могу непромишљено сматрати као просте претпоставке.

У годинама 1962 – 65 католици су одржали Други Ватикански сабор, утврдивши екуменизам као генералну линију. Сабор је укинуо све кривице са Јудеја за осуђивање и распеће Христа и изјавио да они и после убиства Христа, остају „изабрани народ.“ Како примећује учени Олег Платонов:

„Решења Другог Ватиканског Сабора, нагло су убрзале јудаизацију католичанства, тенденција се продужила после ступања на престо Јована Павла Другог…“

Године 1969. папа Павле Шести званично је посетио Светски Савет Цркава у Женеви и високо је оценио његову сарадњу са Ватиканом. Године 1983. Јован Павле Други у потпуности је укинуо забрану католицима да ступају у масонске ложе и сам се учланио у једну од италијанских ложа. Он је такође учествовао у тајним седницама Тростране комисије заједно са Давидом Рокфелером и земљаком Бжежинским Збигњевим.

Године 1986. папа Јован Павле Други посетио је главну синагогу Рима, где је поздравио рабине речима: „Ви сте наша старија браћа.“

Олег Платонов још примећује: „Почетком 1990 – их година папа Јован Павле Други ставља последњу тачку у историји постојања католицизма као хришћанске конфенсије. Из свих званичних докумената искључује се било какво спомињање о убиству Христа од стране Јудеја, о ругањима „синова сатане“ над Спаситељем. Богохулно се прегледа само Библија из које се препоручује искључивање свих речи Христових против Јудеја и „друга незгодна места за Јевреје.“

Католицизам је изгубио последње остатке Благодати и претворио се у талог Христове Цркве, сместиште сатанизма, непријатеља против истинског хришћанства…“ После изопачења хришћанског учења и тајинстава, код Ватикана је још остала у резерви конзервативна етика, али, доласком језуита Франциска, она је такође пала. Нови папа је позвао једноверне да промене гледиште и да постану „више доброжелећи и мање предубеђени од оних, који не мисле и не живе тако као већина.“ „Ми не можемо стално да говоримо о питањима абортуса, геј бракова и методама контрацепције, али морамо да нађемо баланс и да постанемо у том циљу више стрпљива и гипка структура. Ко сам ја да осуђујем хомосексуалца добре воље, који тражи пут ка Господу“ – изјавио је Франциско у једној проповеди.

Нећемо заборавити да је понтификат не само религиозно, већ, пре свега, политичко уједињење (друштво), које одавно ради за интересе глобализма. Створена светска молитвена мрежа папе Римског, чије посланице недвосмислено наговештавају о томе да је Ватикан спреман да на себе узме улогу центра нове једине светске религије. Тако у цркви Игњатија Лајоле у центру Рима, смештена је мала макета „храма уједињених религија“, око које су распоређене копије различитих култних здања, међу њима и копија храма Василија Блаженог.

Ето – тако се са братским целивима и признавањем једне исте вере првојерараха православља и католицизма, наша многострадална Црква баца у наредну мрачну епоху. Социјално – политичка функција православља, такође је веома значајна, религиозни суверенитет, између осталог, тесно је повезан са питањем јединства нације и националне безопасности Русије.

Ипак, наши првосвештеници апсолутно свесно продужују попуштање екуменској линији. На сајту Московске Патријаршије Франциско се назива „Најсветијим“, а његово име ставља се испред Кирила. А главно је што на завршетку журно формираног, али дуго припреманог подухвата Папа Римски уручује Патријарху Кирилу путир – чашу за причешће.

Поклон са већом симболиком био је немогућ – на тај начин, Ватикан је предложио Москви потпуно обновљење евхаристичког општења. Притом ће православни узимати вино из католичке чаше, а понтифик, природно, никада се неће одрећи свог примата у хришћанском свету.

Ето како је римокатоличка црква узела над нама руководство. Вероватно, духовништво и мирјани, неће моћи дуго да ћуте, гледајући куда јури воз Руске Православне Цркве.

Иван Ваганов

Под насловом: Патриарх и Папа: первый братский поцелуй за тысячу лет
овај текст је објављен 14.  фебруара 2016. на сајту КОЛОКОЛ РОССИИ (http://kolokolrussia.ru/ ).
Избор и превод МО СНО Крагујевца