Мија Алексић, сећање на крагујевачки октобар 1941. године: Мама, ја нисам крив што сам остао жив…

Парализованих чула, у потпуној беспомоћности, ученици се повиноваше наредбама. Мама Синђа носила је свом сину зимски капут. „Мијо, Мијице, тераће вас у интернацију, биће ти тамо хладно, ево ти капут, и овај хлеб… “ Немци су журили да покупе људско месо, гурали децу у редове и врховима бајонета гонили их да што пре пођу. Колона креће. Чета ђака…

Освануо је 20. октобар 1941. године. Мама Синђа устала је рано и отишла да купи хлеб за доручак. Отац Велимир мешкољио се у кревету. Мисли су му биле на руском фронту.

Да ли заиста Немци имају толико успеха како јавља радио? Совјети су у повлачењу. Мија је тог дана имао математику, која му није ишла нешто нарочито од руке, и очекивао да буде прозван…

Знао је да ништа не зна. Или једва нешто мало више од тога. Удешавао је фризуру пред огледалом и самом себи предсказивао:

„Јадниче, ако се данас извучеш на часу, живећеш сто година!“

Ни на крај памети му није било да ће доживети један други час, који ће му обећати живот евентуално за 24 следећа сата.

Алексићи су становали у кући Мике Драгићевића. Њихово двориште се налазило између Рудничке и Улице престолонаследника Петра.

Простор доста увучен, ван спољњег домашаја и контроле. Мија је кренуо напоље, да прошета по авлији. Можда ће му на чистом ваздуху нешто из те проклете математике ући у главу.

Узео је уџбеник. Прелистаће данашњу лекцију на брзину. Није му ово први пут да се тако вади.

– Зар се сад учи? – чу грмљавину с леђа.

– Није, тата, него да проконтролишем знање… – одговори у цвркуту.

– Јеси ли се добро спремио?

– Као и увек… – рече Мија широко и неодређено.

На вратима се судари с мајком.

– Натраг! – врисну Синђа.

Држала је грчевито црну векну на грудима, да прикрије срце, које је претило да излети.

– Шта је? – скочи Велимир.

– Немци купе људе…

– Како?

– Купе. Видела сам на улици митраљезе и њихову војску. Воде све живо што стигну. Извлаче из кућа… Јао, нама!

Кућом одјекну лелек нарикаче с Рудника. Велимир још није схватао.

– Како то: купе? Зашто?

– Не знам! – дрхтала је мајка. – Хајде, бежите! Шта чекате?

Очев поглед заустави се на Мији.

Усне му заиграше.

– Не… узимају… и децу?

– Видела сам да воде и децу.

Мија зграби лепињу и књиге.

– Куда ћеш ? – цикну мајка.

– Страх ме је да овде останем. Идем у школу. Шта буде њима, нека буде и мени.

И, потрча напоље.

– Сине, не иди! – обезнани се Синђа.

Али, он је већ прескочио капију.

Авет смрти улази у разред

Мија је ишао у Другу мушку гимназију, која се налазила тако рећи преко пута његове куће. Била је то стара, адаптирана зграда, у којој су смештена само два одељења осмог разреда.

Неки минут до осам. У учионицу је већ продрла спољна атмосфера. Како је ко пристизао, доносио је све новије и новије вести.

– Кажу да ће да воде на присилан рад у Немачку…

– Море, јок, право у интернацију, у кажњеничке логоре!

– Неки кажу…

– Шта кажу?

– Може да буде свашта.

– Шта је то свашта?

Тајац. Нико се не усуђује да изговори најстрашнију реч. У гробној тишини ушла је Бранка Ранковић, која је имала први час – српскохрватски језик. У глави јој се мутило. Једва је назирала катедру. Да ли ову децу последњи пут види? Очи разреда биле су упрте у њу. Неме, непомичне. Једва је чула себе.

– Децо, данас ћемо говорити о…

У том моменту врата се отворише. На прагу Немац са шлемом, у црном, кишном мантилу, шмајсер уперен на ђаке. Дочекаше га неме, непомичне очи. Осетивши да није направио ефекат, Герман се врати натраг, затвори врата, па их ногом развали.

– Лос, лос! – урлао је зверски.

Чета ђака…

Професорка стаде испред машинске пушке. Сузе јој грунуше низ лице, али глас је био продоран.

– Шта ће вам деца? Зашто их дирате? Шта су вам она скривила?

Немац је одгурну. Наиђоше и други.

– У двориште, у колону по три! – драли су се фолксдојчери.

Парализованих чула, у потпуној беспомоћности, ученици се повиноваше наредбама.

Мама Синђа носила је свом сину зимски капут.

– Мијо, Мијице, тераће вас у интернацију, биће ти тамо хладно, ево ти капут, и овај хлеб…

Немци су журили да покупе људско месо, гурали децу у редове и врховима бајонета гонили их да што пре пођу.

Колона креће. Чета ђака…

Мија зграби мајчину руку, пољуби је. Последњи поглед на двориште, на драгу кућу, на Велимира, који је стојао као кип, окамењен у болу. Није имао снаге ни да подигне руку, да му махне.

Вриска жена, које су трчале за својом децом, плач и кукњава, и немачко: „лос, лос!“, испунили су то крагујевачко подне, 20. октобра, 1941. године.

Мија је у школу отишао у мантилу. Скиде га и даде свом другу, Бранку Николићу, који није понео ништа Он обуче зимски капут. Руке им се додирнуше, прсти чврсто стегоше.

– Шта буде, нека буде! – уздахну Алексић.

У очекивању краја

Целог дана непрегледне масе Крагујевчана сливале су се у бараке. У једној од њих било је стрпано и Мијино одељење.

Чега се сећа наш јунак из тих трагичних дана? Обара главу. Тешко говори. Несвесно привлачи синчића Велибора себи.

– Не знам… Једна потпуна празнина. Сведеност на ништа. На махове оштар бол: зашто да умрем? Страх од смрти, отпор… Па, онда, потпуна тупавост, апатија… слике из детињства, ликови родитеља, сестре, другова… Филм се лагано одвија, хтео бих да траје у бескрај… Затим, зрачак наде. Можда ће нас пустити, некуд отерати. Ово је само привремено…

Чули су се пуцњеви. Рафали… Било нам је јасно шта нас чека. Видео сам оца и мајку у црнини за мном. Велимир је пустио браду, посивео… Почео сам да плачем. У себи… Значи, ту је крај…

Двадесет и првог октобра, око 19 часова, Немци су их покупили из бараке да их спроведу у пиварску школу. Оба осма разреда друге мушке гимназије.

– Идете кући – рекао је један банатски фолксдојчер.

Изгледа, да су Немци намирили број.

Али, ко да верује? Гледале су га неме, непомичне очи осамнаестогодишњака.

Мија се ухвати за сламку.

– Је л’ то сигурно?

Фолксдојчер заклима главом.

– Има нас који овде близу станујемо. Можемо ли да идемо кући ?

Овај је питао некога. Тај је одобрио.

Пустише њих десетак.

Остале су одвели у пиварску школу и предали их Љотићевцима.

Тако су остали живи ученици оба осма разреда друге мушке. Оног дана једино Бушетић није дошао у школу. Немци су га покупили и стрељали с другима.

Мија отвара врата кухиње. Слика, коју неће да заборави до краја живота. Мама Синђа у црнини. Завијена у црну мараму. Велимир остарио за десет година. Усукао се. Нове боре ишарале лице. Седе обоје на клупи. Као два споменика од камена. Безизразне очи зуре у непознатог.

Ко је овај дечко на вратима?

Побијени су сви гимназијалци. Није ли ово сан?

– Тата, мама… ја сам…

Мија се загрцну. Видео је своју слику на зиду. Рам је био оперважен црним флором.

– Да вам не причам како је било! – каже Мија и граби синчића у наручје. – Само да ови то никада не доживе.

Сакрили су га на тавану и покрили кромпирима.

Немци су још тог дана купили.

Једном дневно пењала се мама Синђа горе, да га нахрани. Руке су му дрхтале, није могао кашику да држи.

А онда му је испричала шта се све догодило с ђацима прве гимназије. Ређала му је имена другова, који нису више у животу.

Мија је јецао.

– И он? И он?… Мама, ја нисам крив што сам остао жив.

Траума, која ће бити вечита.

Забележио: Жика Живуловић-Серафим, обрада: Југопапир (РТВ ревија, мај 1970.)

Мемоари М. Алексића: Животопис раба божјег (1970)

Извор: Југопапир