Црна Гора и тајни преговори са ЕУ

У периоду од 2002 до 2009 године, црногорски Пензиони фонд је донео профит од 70 704 391,90 евра од приватизације. То је видљиви резултат широке кампање у корист приватизације коју је покренула Влада Црне Горе.

Ова информација је наведена у извештају Министарства финансија Црне Горе који је послат Европској комисији 2010 године, заједно са великим бројем информационих таблица и других података, у циљу припреме Црне Горе за чланство у ЕУ.

У годишњим плановима Владе Црне Горе о приватизацији, које је званично потписао Мило Ђукановић, у више наврата су изнети основни принципи кампање за приватизацију, заштиту закона, транспарентност, јавне и економске користи за државу. То звучи оптимистично и охрабрујући, али неке јавне институције и даље тврде да је процес приватизације у Црној Гори плодно тле за корупцију са разорним последицама за националну економију.

Хајде да поставимо неколико питања. Може ли власт да се придржава наведених принципа који би требало да воде економију земље у ЕУ? Да ли је процес приватизације транспарентан и отворен? Ко је профитирао од приватизације? Грађани земље, држава у целини или уски круг људи блиских одређеним лицима на врху? Зашто често чујемо питања становника и независних медија у Црној Гори због чега родбина и пријатељи Премијера Мила раде супротно од вредности и интереса ЕУ, илегално грабећи привилегије и добит? Да ли у ту кампању о приватизацији верују и високи владини званичници и људи блиски Милу који живе од корупције? Ко, после свега, поседује државу? Ми грађани државе или су власници самопроглашени владари?!

Можда је стратешки интерес ослањање на поуздане људе у великим и важним пословним трансакцијама, као што су на пример приватизација Железаре Никшић, Прве банке, Централно-европске алуминијумске компаније, Телекома Црне Горе, Рудника угља у Пљевљима. Свако може да се присети изјаве Премијера Ђукановића да он не зна ни за најмањи случај корупције током приватизације Телекома или других предузећа. Како је рекао, у таквим ситуацијама је све потпуно отворено и када државни службеници и њихова родбина профитирају код таквих трансакција, то је само нормалан систем пословања који је регулисан уговорима и споразумима, позајмица, кредитима и плаћањем у складу са ценом консултација, правне помоћи или обављањем других важних задатака.

Чини се да је ово само један аспект проблема. Добијање једне или више великих или мањих исплата је недовољно и није крајњи циљ високих званичника који желе да поседују и контролишу целу земљу као своју прчију у стилу другарског пословања које је засновано на другарском поверењу и обухвата поуздане пријатеље власника.

Нису само једном браћа Душко и Дејан Бан приказани као блиски пријатељи и пословни партнери Премијера Ђукановића. Требају му. Он је потребан њима. У супротном, ништа не може да се организује. Нема посла и систем не ради без њих. Потребни су један другом, имају један у другог поверење и ослањају се једни на друге. И у јеку приватизације током 2004-2005 године, они су створили уносан монопол, укључивши у њега државне компаније чији су директори, према речима Премијера Ђукановића, потписали да њихова предузећа буду укључена у план приватизације. Током 2004 године су браћа Душко и Дејан, без конкуренције или било које друге одговарајуће јавне процедуре, преузели државне акције АД „Поморски саобраћај“ у Каменарима, постајући монополисти на линији Каменари-Лепетане. Годину дана касније, АД „Поморски саобраћај“ је постао већински власник акција (преко 89%) које су раније биле у власништву високопрофитабилног државног предузећа АД „Винопромет“.

Који је Милов интерес у овоме? Очигледно питање нема једноставан одговор. То тек треба да буде темељно истражено. Газдује ли Душко својим делом акција у АД „Поморски саобраћај“ (66,58%) преко свог предузећа „Prohouse“ д.о.о Подгорица, (трговина италијанског намештаја) као једини власник или део фирме припада другој особи која је још увек на власти и не може да газдује отворено, тако да је присиљена да поседује фирму преко посредника? За сада је јасно да „Prohouse“ д.о.о. ужива слободу размене кредита, које повремено уопште не враћа, са АД „Поморски саобраћај“. Такође, може лако да покупи потребна средства са рачуна и да са њима слободно располаже. Близак и поуздан пријатељ Душко може, ако то жели, да без бирократских формалности финансира изборну кампању или да покрије друге непредвиђене трошкове. Да би затро трагове, Душко је био приморан да промени назив фирме „Prohouse“ д.о.о. у „PROHOUSEMONTENEGRO“ д.о.о у мају ове године. Фирма је остала на истој адреси, а поуздани пријатељ Жељко Михајловић је, као нови кандидат, остао извршни директор компаније са истом платом од 969 919,51 евра.

На исти начин је Душко у стању да организује финансирање свог великог пријатеља преко АД „Поморски саобраћај“, који је још увек под његовом контролом, и сваке године доноси добру зараду (1,4-1,5 милиона евра). Ниво основног капитала је 12 милиона евра. Компанија има и висок депозит од 2,2 милиона евра у банци Hypo Alpe Adria АД (сада Addiko Bank), са могућношћу да узме висок проценат или прими новац из депозита у било ком тренутку без ограничења, за своје тренутне употребе.

Верујем да треба имати у виду да је Душко познат као човек чије име иде уз име Станка Суботића, власника фирме МИА, који је заједно са Милом Ђукановићем био укључен у шверц цигарета ( „Дуванска афера“). Заједно са својим пријатељима, Душко је био дубоко умешан у шверц цигарета у Италији преко италијанских организованих криминалних група. Тада је Ђукановић избегао гоњење због дипломатског имунитета.

У земљи, у којој нема доказа о корупцији током приватизације, врло је добро да се човек ослони на поуздане пријатеље у време изборне кампање која би требало да докаже снажну посвећеност једне од водећих политичких партија у Црној Гори и Мила Ђукановића као лидера те партије. Ту су европске вредности и принципи, наравно, од посебног значаја.

Извор: The Bulgarian Times