КАД ПРОПЛАКА ЈАЊА ГОРА

Пише Гордана Павловић

Плашки се по први пут спомиње у документима Сплитске надбискупије средином 1163. године. У подножју  Плашке главе, саграђен је Стари Плашки, крајем 12. и почетком 13 века. Крајем 15.века потпуно је опљачкан од стране турске војске. Срби  у великом броју насељавају подручје Плашчанске долине  први пут 1609.године, а затим 1639. и 1666. године.  Оснивањем православне Горњокарловачке епархије 1711.године,  оставили су неизбрисив траг. у Плашком је пуних 220 година било седиште ове епархије, од 1721. до 1941.године. Прелепу Саборну цркву Ваведења Пресвете Богородице  изградио је епископ Данило Јакшић (од 1756. до 1763.), а  Владикин двор је играђен 1784.године. За време НДХ двор је запаљен, а затим потпуно порушен двдесетак година пред рат деведесетих. Срби су чинили 90% становништва до 1991.године…

Јања гора, лепотица, шумама украшена,  а понајвише посебна по њеним људима који су ту живели. Новембар је 1991.године. Иако календарски јесен, зима се већ осећала у ваздуху. Уместо уживања у спектру јесењих боја, мирисима, као да се све вратило век уназад. У селима Плашчанска долине  није било електричне енергије, нафте, бензина. Пољопривредне машине, трактори, камиони, ништа се није могло покренути. А требало је живети. Зима само што није. Људи су се сналазили како је ко знао и умео. Једини излаз је био да се набаве коњи. Са том намером су 5. новембра 1991.године Милан Шушњар-Мијак, Стево Шушњар-Васин и Богдан –Бођо Петровић кренули на пут од око тридесетак километара до места Дабар. Требало је обезбедити коњску снагу за  извлачење дрва и све теже послове. Опростише се од својих најмилијих.  Стево Шушњар, стар 47 година,  поздрави се са супругом Маријом, пољубише га  кћер Богданка  и сина Богдан и не сањајући да оца више никада видети неће. Супруга, син, кћерка, три сестре Испратише Милана Шушњара, старог 32 године, са зебњом.

Богдан –Бођо  Петровић, стар 28 година, остави родитеље и брата Николу и крену на пут. Пут којим су требали проћи  држали су под контролом  борци Плашчанске бригаде. Стигоше безбедно до Дабра, завршише послове и задовољни кренуше назад. Али, за несрећу, у међувремену је дошло да напада и  положаји на Глибадолском Крижу  су пали у руке усташа. Узалуд су Срби из команде покушавали да обавесте команду у Дабру да је Криж пао, како би спасили несрећне људе. Ишли су полако…

Чекали су их најмилији кући, али како се ноћ приближавала у њима је све више растао страх. Сутрадан су узалудно гледали да ли долазе. Није их било. Око срца се стегла зебња, а неизвесност је била све већа…

Нашли су их, односно, нашли су оно што је остало од њих. Улетели су право у крваве руке окорелих усташа из места Саборско. Оно што су урадили Србима, Милану, Бођи и Стеви је страшно и непојмљиво. Миланова одсечена нога је висила на дрвету, а свуда около су биле одсечене људске уши, руке, ноге, полни органи… Испод убијеног коња су били остали делови тела. Они који су их с муком пронашли, остали су згранути оним што су видели. Било је очигледно да су језиво мучени и умрли у страшним мукама…

О, Боже, мили…Каква је то нељудскост и свирепост у усташама што на овај начин убише ове недужне људе? Шта ли су само претрпели јадни  Стева, Милан и Бођа?

Јавише породицама да су их пронашли и шта се десило. Закукаше мајке, пропишташе деца, зајеца Јања гора. Спремише сандуке, а нико није знао коме од њих који део тела припада. Страдаше заједно, па их покопаше у истом дану.  Испратили су их на вечни починак  ћутке, занемели од јада, од страхоте коју усташе направише. Само је суза било на претек и нису данима престајале …

Неколико дана после тога удружене снаге Територијалне одбране Плашког и војске ЈНА  место Саборско су потпуно уништили и 12. новембра 1991. године сравнили са земљом. Међутим, то није ублажило бол за масакрираним Миланом, Стевом  и Богданом. Откривено је и ко су починиоци, али никада нису изведени пред суд, нити су одговарали за убиства. Током рата деведесетих  у читавој Крајини  усташе су  зверски  клале и убијале Србе, док их на крају нису протерали. Они су остварили свој циљ уз помоћ пријатеља из Европе и Америке.

Године не могу да ублаже патњу за Миланом, Стевом  и Богданом. Деца одрастоше, а очеве не упамтише. Мајкама, сестрама, браћи  и супругама  још се груди кидају од бола. Шуме крију остатке многих Срба који су страдали на сличан начин.

Јања гора и цела Плашчанска долина памти.  Почетком сваког новембра, на преласку јесени у зиму, магле обавију села Плашчанске долине. На стаблима, трави, свуда около остају сузе за невино страдалима,  опомињу и чекају да победи истина, да се казне нељуди за почињена злодела. Можда су избегли овоземаљску правду, али суд Господњи сигурно неће…

Слава им…  

(По сведочењу Марије, Миланове сестре, родбине породица и поштованог Милана Р. Косановића, пријатеља жртава и њихових породица)

Пише српска књижевница Гордана Павловић
Члан УКС-а и редован члан Матице српске