Вековима траје полемика шта је храброст и ко су заиста храбри људи. Живот носи много проблема, искушења, непријатних и изненадних ситуација у којима је храброст неопходна. Они који не посустану, покажу одважност и супроставе се могу себе са доста права сматрати храбрим. Ипак све је то живот, логично је да људи борећи се за њега надвладају своје страхове. Али није увек пред нама живот, некад нема избора. У таквим ситуацијама када је оно једино што је остало испред нас смрт, највише су Срби и Руси показивали храброст.
Када времена и ситуација не остављају избор, када кукавичлук обезбеђује земаљско царство а само вера и храброст воде у Царство Небеско, православне српске и руске душе никад нису имале недоумица. Само је историја ова два витешка народа кроз све векове препуна тих дивних примера вере, јунаштва и части. За такво чињење и непоколебљиву веру и борбу светосавски народ је награђен светом земљом Косовом и Метохијом.
Многи крију свој кукавичлук бранећи се речима да би борба и супростављање неправди у том моменту био превелик ризик. Нема превеликог ризика кад су вера, истина и Отаџбина у питању. Одустајање од праведне борбе је једини истински ризик. Предаја пред неправдом има само један пут, пут ропства и срама. Супростављање носи само један ризик, да ако нисмо довољно у вери посустанемо пре коначне победе. Искрено и непоколебљиво супростављање увек на крају доноси победу.
Победе истине јесу најважније, зато запад и жели да нас убеди да су они победници, да нас убеди да су њихове лажи «истина». Оно што они не знају је да победе нису освајања, нису отимања, нису убијања. Победе су вера, истина и љубав. Оне не долазе силом и лажима. Оно што је сигурно, до њих се у сваком случају долази борбом. Зато се и морамо борити. Не боримо ли се, нећемо заслужити победу и наставићемо да живимо у преварама запада и њиховим лажним победама. Наравно, за борбу је потребна храброст, а за храброст вера.
Осетимо ли да у себи не поседујемо довољно храбрости за борбу, значи да смо почели да губимо веру. Изгубимо ли веру, остаћемо и без душе, оне душе која нас вековима краси. Управо оне душе због које смо добили нашу свету земљу, наше Косово и Метохију. Тако невернима, Господ би нам одузео све што су нам наши часни преци оставили. То не смемо дозволити, немамо права да својој деци одузмемо светиње, да своју децу осудимо на живот без смисла.
СУЗА КОСОВА
Крај извора црни гавран слетео
Српској земљи незван је долетео
Мили Боже, нисам га ни слутио
Извор воду моју је замутио.
Од извора света суза остала
Молитва за навек ми је постала
Да се чува, да се памти довека
Где је српско срце, српска колевка.
Хиљаде молитви Господе
Право у Твоје срце да погоде
Хиљаде спаљених домова
Само једна је
Суза Косова.
Метохијом цркве су ми рушили
Али корен нису им осушили
У њему је песма светлих гробова
А у песми српска
Суза Косова.
Са олтара твог, сам вина попио
Ој Косово равно и Метохијо
Земљо мила, бићеш моја довека
Ти си моје срце, моја колевка.
Хиљаде молитви Господе
Право у Твоје срце да погоде
Хиљаде спаљених домова
Само једна је
Суза Косова.
ЖЕЉКО ПАНОНАЦ
Наше Косово не сме да пушта сузе. Дужни смо да у себи што пре пробудимо ону искрену веру. Пробуђено светосавље вратиће нам пољуљану храброст. Тада ћемо непоколебљиво знати куда и како. Нису престали да се рађају Обилићи, Синђелићи, Југовићи, Немањићи… Не, они су ту око нас и у нама, само не можемо да их видимо док не отворимо очи. Да би очи виделе душа мора да буде испуњена вером, а то се не може без искрене молитве. Искрене бар колико и оне наших предака, који су својим моштима оплеменили а својом крвљу натопили свету земљу Косова и Метохије.
Докле да Србин пушта сузе за својом Метохијом, докле своју Косовску колевку да му ломе и газе? Не може се мирно гледати како албанске хорде скрнаве српске споменике, пале српске светиње, док уз помоћ запада покушавају да затру сваки доказ да је то земља светосаваца. Наравно да као светосавци знамо да опраштамо, али исто тако не дозвољавамо никад да се понижавамо. Они који то дозволе свашта јесу – али Срби нису. То што неки пут хуљама са запада који се претварају да су нам пријатељи морамо да пружимо руку и да се рукујемо није разлог да после сваког руковања поново не пребројимо прсте.
Кукавице се плаше и пре било какве опасности. Они без вере су у сталном страху док опасност траје. Светосавац храбро пролази кроз све опасности, прихватајући ситуације и проблеме које не може да измени, пунећи поново после њих своју душу вером да би и у будућности могао да прихвати све нове опасности и да их достојанствено преброди.
„Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може.“
Јован Дучић
Не смемо дозволити да будемо они који не знају шта хоће, а још мање они који не знају шта могу. Ако смо и тренутак у недоумици, то значи да још увек нисмо они искрени и прави светосавци. Да још увек нисмо достојни Душана, Лазара, Милоша – они нису имали недоумица. Ни они, ни њихови потомци који су вратили српску свету земљу после пет стотина двадесет и три године ономе коме једино и припада. Зна се када Србин једино може бити на коленима, само онда док љуби земљу светог Косова и Метохије.
Зар да опет чекамо вековима да вратимо веру у душе, зар да генерације прихватају живот у лажима запада? Ко нам је дозволио да заборавимо шта западне хијене заиста хоће? Немамо права на наивност, немамо права да ћутке гледамо сузе Косова и Метохије. Оне који мисле да ће се запад задовољити само тиме што нас држи у модерном логору морамо подсетити на логор „Офлаг 6Ц“ у Оснабрику. У Другом светском рату тамо је био главни логор за официре Југословенске краљевске војске. Њих више од 6.000 који нису прихватили пораз било је смештено у педесетак барака. Изражено у квадратима сваком је припало четири квадрата.
Тада су у логору били српски официри а простор им је био ограничен. Данас желе да цео српски народ буде утамничен у ограниченом простору, волели би да нас ставе и у мањи од она четири квадрата. Тада су Немци били ти који су одређивали правила унутар тог логорског простора, данас то унутар Србије коју покушавају да нам што више смање ради ЕУ. Наравно није била тада довољна тортура кроз коју су све време логоровања пролазили Срби. Онда када је требало да буду ослобођени, „савезничка“ авијација је фосфорним бомбама брутално бомбардовала логор са српским официрима, спаљујући га до темеља. Хоћемо ли и сада да чекамо неко ново бомбардовање? Можда се не сећамо оног „савезничког“ бомбардовања Београда 1945. Али, да ли смо заборавили оно од 1999?
Док размишљамо шта нам се догађа и како даље, сетимо се још једном речи уклесаних на споменик у Оснабрику, где леже кости невиних српских официра:
„Путниче кад станеш крај костију ови` на колена клекни, главу доле пови! Овде лежи Србин, широм света хваљен, у туђини догнан, затворен и спаљен.“
Треба ли поново да дозволимо да нас убијају и пале? Немамо ми ништа од њихових лепих речи које лицемерно размењују са нашим политичарима. Њихова дела говоре много више од било каквих речи. Време је да поштујемо себе и захвалимо им се на лепим речима, а сами се потрудимо да вратимо оно што је наше.
Вратимо се на светосавски пут, јасно ставимо до знања где је српска земља, где су српске светиње. Зауставимо сузе светог Косова и Метохије тако што ћемо се борити за оно што нам припада. Избор је на нама: или верујмо и изборимо се за оно што је наше да би живели како желимо и волимо, или ћемо у супротном живети како би други волели и док они то буду желели.
