Ратни дневник француског лекара

Српски војници у одступању из домовине 1915.

Своје записе из Србије Луј Л. Томсон је преточио у књигу објављену у Паризу 1916. године, која се пред српским читаоцима први пут нашла тек век касније

Високе планине прекривене црним јелама затварале су хоризонт. Месец је бацао на врхове прекривене снегом бледо светлуцање које је допуњавало величанствену чар ове дивље слике, док је не истоку небо боје шкриљеваца обасјавало зеленим нијансама пре него што сунце гране… То нам је једна под последњих слика наше несрећне савезнице Србије.”

Овако је писао у свом ратном дневнику лекар Луј Л. Томсон, који се одазвао јавном позиву владе Француске да као медицински радник крене у помоћ Србији, која се већ на почетку Великог рата, после тешких и крвавих битака на Церу, Гучеву, Мачковом камену и Колубари, суочила са још једним ужасом који су јој донели аустроугарски заробљеници – пегавим тифусом. Подмукли непријатељ, по проценама, однео је близу 300.000 живота.

– Француски лекар стигао је заједно са својом супругом преко Солуна у Србију, у којој је боравио од априла до децембра 1915. године, и повлачио се са њеном војском ка Албанији. Највише времена провео је у Шапцу, о којем је оставио веома упечатљиве и корисне записе, који нам омогућавају да још прецизније реконструишемо догађаје у граду који је од свих српских градова поднео највећу жртву у Великом рату, претворивши се из Малог Париза у Српски Верден. За своја страдања Шабац је после рата одликован са три ордена: Ратним крстом Француске, Ратним крстом Чехословачке и Карађорђевом звездом са мачевима – каже Бранислав Станковић, кустос Народног музеја у Шапцу.

Од првог дана Луј Томсон води дневник. Почиње га још у Дижону, где се налази по ратном распореду. Веома сликовито, из дана у дан, сведочи и о повлачењу српске војске од Шапца до Скадра и Светог Јована Медовског. Он је одступао са делом војске која је ишла преко Црне Горе, пишући о временским неприликама, разореним путевима, набујалим рекама и лошим мостовима, неусловним хановима, сусретима са другим страним мисијама…

Са дирљивом пажњом, Томсон пише и о својим сапутницима из Шапца – малој Милици, чича-Драгомиру, окружном начелнику Лазићу: „У тренутку поласка видели смо последњи пут нашег драгог пријатеља из Шапца, начелника Лазића, који је дошао да се поздрави с нама. До поновног виђења, а не збогом, стварно се надам. Поуздан у будућност његове отаџбине, ја желим да се поново нађемо у околностима у којима ћемо моћи да се заједно радујемо успесима наших удружених армија”.

– Уз успомене на ратне дана и дане страдања, Луј Томсон даје разне детаље о српској историји, о местима кроз која пролази, о манастирима… И поред појединих нетачних података, ти описи су читаоцима у Француској давали прилично реалну слику стања у Србији, пружајући им прилику да нешто науче о српској прошлости – наводи Станковић.

Своје дневничке записе из Србије Луј Томсон је по повратку у домовину преточио у књигу „Повлачење из Србије”, коју је објавио у Паризу 1916. године. Први пут пред читаоцима у Србији његова књига се нашла ове године, на 100-годишњицу њеног појављивања у Француској, захваљујући приређивачима – Браниславу Станковићу, Мирку Петковићу и Гордани Буловић.

Српско издање Томсонове књиге, коју је аутор посветио својој мајци, део је пројекта „Немојте нас заборавити”, који Народни музеј у Шапцу, Војни музеј у Београду и Музеј града Новог Сада реализују кроз разне садржаје од 2014, сваке године по један. У оквиру овог пројекта најпре је отворена изложба „Немојте нас заборавити” у Галерији САНУ, а 2015. изложба „Српски санитет 1914–1918” у Војном музеју у Београду, а 2016. троје кустоса наведених музеја одлучило је да објави сведочанства француског лекара.

„Господин Томсон не скрива врло искрене и врло дубоке симпатије које му побуђују Срби. Он нам помаже да их делимо с њим, јер их не идеалише. Не представља их укрућеним у светим позама, и не чуди се што се, ту и тамо, деси да понешто нестане. Ако неко од његовог особља лакомислено прода једно од његових ћебади, или пак једног од његових коња, и поред тога што у венама има британску крв, његова пуританска строгост не отреса блато са ђонова по лакомој и пљачкашкој сорти. Када му се веома скупо наплаћује нешто мало хране, или када се на његова питања грубо одговара – Нема! Нема ништа! – он не узвраћа погрдама и проговорима”, написао је, између осталог, поводом првог издања књиге „Повлачење из Србије” Ернест Дени, професор на Сорбони, историчар и аутор дела о Словенима (од Чехословачке до Јужних Словена).

Извор: Восток