Срби на окуп! Помен гучевским бесмртницима – Хорепископ новобрдски и панонски Максим | Срби на окуп!

Помен гучевским бесмртницима – Хорепископ новобрдски и панонски Максим

Помаже Бог браћо и сестре!

Много је земаља под Божјим Небом које красе природне лепоте: реке, равнице, брда и планине. Но једна од ретких је наша дивна Србија, украшена поред природних и натприродним лепотама. Јер у њој је свака долина гроб, свако брдо споменик, а свака планина маузолеј неког од наших славних и храбрих предака, знаних и незнаних јунака, који су положили животе бранећи свој кућни праг, чувајући гробове оних пре њих и колевке они после њих, не остављајући олтаре наших светих цркава, штитећи нејач прогоњену и расејавану у мноштво збегова. И за све те јунаке наше историје, прожете јеванђелским, голготско-васкрсним духом, је заједничко да су сви испунили највећу заповест о љубави која гласи: Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн, 15, 13). Највећи бесмртник, Богочовек Христос, дао нам је своју обесмрћујућу богочовечанску науку, која нас учи како достићи живот вечни. А сажетак те науке садржан је у наведеној заповести о љубави, јер испуњење такве љубави у себи садржи испуњење свих осталих јеванђелских врлина и свих Христових заповести и поука. Сви православни српски војници положили су своје животе вођени оваквим јеванђелским, вечним идеалима, зато они и јесу Христови бесмртници, и њихови гробови су та тиха стража која непомично стоји деценијама и вековима; стража којом је читава наша земља окружена и испуњена, сваки планински врх, долина наших река и дубоки хлад наших шума, стража која нас чува од моралне и духовне кварежи, опомиње нас да не смемо изневерити наше претке и бити мање храбри од њих; стража која нас примером свог страдања и борбе непогрешиво упућује на то ко су нам пријатељи а ко непријатељи.

Vladika-Maksim

Хорепископ новобрдски и панонски Максим

Међу тим пуковима српских бесмртника, међу том бесмртном стражом, којом је ограђена наша земља данас посебно памтимо и помен чинимо гучевским страдалницима, пострадалим на овом бојном пољу за Крст часни и слободу златну. Овакав јеванђелски осећај поштовања сабира нас око гробова јунака из наше свете историје. Чиме је то наша историја света? Светошћу жртве коју су јуначки и храбро наши претци, ти кротки сељаци и љути ратници, положили, не само за тадашњи Српски народ и нејач, већ и за све нас, њихове потомке. Цела Србија је армирана костима наших светих предака, погинулих на бојном пољу у подвигу одупирања непријатељима и злочинцима кроз славну српску историју. Цела наша земља је један свештени кивот у коме почивају свете кости наших славних православних војсковођа и војника, чија су имена у вечном памћењу Божјем. Зато је поред црквеног календара наш најсветији календар онај у коме су обележене све битке, сва та нова косовска поља, све те голглоте српске, у којима је неки наш славни предак положио свој живот за нас, своје незнане потомке. Сваку ту битку, свако то страдања наших јуначних предака доживљавамо као наш лични и свенародни велики петак, али и као залог духовног и моралног васкрса нашег народа, јер где је Велики петак, тамо је и Васкрс. Зато поучени науком вере православне знамо да је тајна Васкрсења Христовог тај радосни и небомирисни дах који испуњава душе, али и гробнице наших предака, славних јунака и храбрих страдалника, зато покрај њихових гробница осећамо ту узвишеност њиховог храброг духа, који порађа непоколебиву спремност да се на олтар вера, отаџбине, народа и слободе принесе оно најдрагоценије – свој живот. Из тог разлога свака хришћанска гробница пострадалих православних војсковођа и војника у себи крије не само тугу и тескобу страдања на правди Бога и за јеванђелску љубав према ближњима, већ и тајну радост васкрсења и живота вечнога.

Са оваквим мислима и осећањима окупљамо се око гробница војника пострадалих за наш народ, нашу земљу, нашу слободу и наш живот. Једна од таквих гробница и српских голгота је ова Гучевска. На планини Гучеву пре 102 године одиграла се страшна битка, а свака наша битка јесте продужетак оне Косовске, и у овој бици Црни врх Гучевске планине убељен је крвљу, невиђеном храброшћу и славом гучевских јунака, до те мере да нам тај, иако Црни врх, сија небеском белином.

Свака православна гробница, је наша светиња, а гробница православних војника још већа, јер чува ту најсветију идеју јеванђелске љубави према свом народу, према ближњима и јеванђелски узвишеног осећаја правде и привржености слободи. Зато су гробнице наших славних и храбрих војника и ратника места нашег ходочашћа, али и места преиспитивања нас и наше савести, личне и свенародне. Сваком православном Србину највеће светиње су: вера православна, Црква православна, породица, народ и земља. Зато преиспитујући у овом моменту себе, поставимо питање: чему се поучавамо у трепетном стајању пред жртвом оних који почивају у гучевској и другим гробницама наших ратника и бранитеља, вечитих чувара земље Србије? Учимо се оној највећој мудрости која им је дала храборости и снаге да учине такву жртву и без колебања положе своје животе за своју земљу, за ближње своје, за народ Српски, за нас њихове потомке. Учимо се мудрости коју смо сви помало заборавили под теретом живљења у свету, али и у духу овога света. Та мудрост гласи: само онај који живи за светињу, за њу је кадар и умрети.

Када више Срба буде долазило на свето Гучево, него што одлази у несвету Гучу, биће знак да смо схватили смисао и поруку сваког гроба и спомен обележја посвећених српским јунацима, ратницима. Биће знак да носимо на себи исто оно хришћанско достојанство, којим су били украшени наши претци јунаци.

Зато, живимо светињом вере православне, да бисмо били достојни потомци оних који су за нас погинули на бранику отаџбине, и којих се данас молитвено и са дубоким поштовањем и ганутошћу сећамо. Живимо умирући за све оно греховно, пролазно и недостојно човека, како бисмо обесмртили себе оним непролазним, вечим и јеванђелским смислом и циљем. Живимо јеванђелски, то је наша обавеза и дужност; живимо сећајући се да ће доћи дан свакоме од нас, када ћемо кренути путем којим сви иду, и тада треба да будемо достојни да легнемо у ову свету српску земљу, поред оваквих бесмртника гучевских, церских, косвоских и многих других.

Уместо дубоког поклона и воштанице почившим пострадалим војсковођама и војницима приносим ово своје скромно обраћање завршавајући га немуштим стиховима.

Порука гучевских бесмртника 

Гучевски бесмртници на мртвој стражи стоје,

У свештеној тишини нас потомке броје.

Ал’ храброст њихова ка гром се пролама,

Ко глас са Небеса каже свима нама.

  

Будите чврсти ка што преци беху,

Одолевајте свакој слабости и греху.

  

Не издајте веру, отаџбину, народ

Останите свагда наш достојни пород.

  

То нам поручују гучевски јунаци,

Ти храбри ратници и вредни сељаци.

 

Гучевским јунацима и страдалницима блажена успомена у Царству небеском и вечан спомен, а на вас, њихове потомке, благослов Господњи во вјеки вјеков.

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим