Лепом речју и пиштољем може се добити више него само лепом речју.
Ал Капоне
Политичка култура англосаксонског света никада није одрицала корисност и сврсисходност убијања сличних себи, ако се радило о лидерству у ланцу исхране. Примерима те националне промисли прожета је сва историја Америке и ту нису убројана само четири убијена председника, него и ситнијих политичара које нико и не броји. Велики познавалац Америке О’Хенри, заувек је познатом крилатицом запечатио ту идеју у свест Американаца: “Боливар не трпи двојицу”[1], а стање умова америчке елите најбоље карактеришу одушевљени крици Хилари Клинтон, која је преко телевизије пратила крваво масакрирање Моамера Гадафија.
Поезија метка и омче је толико природна позадина америчког живота да се нико не чуди када председник Барак Обама са најближим окружењем гледа у режиму реалног времена рацију америчких специјалаца који уништавају Бин Ладена. Иако Бин Ладен и представља изрода људског рода, но сама сцена његовог убиства по опште прихваћеним појмовима не би требала да доноси естетско задовољство. Међутим, општеприхваћени појмови на Америку се одавно не односе. Ако се у америчким затворима уграђујју специјални прозори кроз које се одређеној публици пружа прилика да посматра извршење смртне пресуде, то се већ налази иза граница Добра и Зла. О Америци се не сме расуђивати у општеприхваћеним категоријама. Најбољи доказ томе представља пет лешева само у последњих месец дана, који су се појавили на путу ка председничкој фотељи кандидата Демократске партије Хилари Клинтон.
Сви ти бивши Американци имали су један те исти недостатак – они су компромитовали жену са лудачким осмехом и застакљеним погледом уживаоца кокаина. Једва да је у овом случају умесно говорити о завери или случајним подударностима. Допустимо да се постави питање ко је организовао и ко је извршио убиства. А питање коме је то било потребно, уопште не треба постављати.
Први је погинуо Виктор Торн, аутор критичких књига о породици Клинтон. Он је створио читав серијал о том пару, укључујући трилогију “Књига о сексу”, “Књига о наркотицима” и “Књига о убиствима”. Последње његово дело био је рад “Крунисање Клинтон. Зашто Хилари не сме да буде у Белој кући”.
Торн је писао да су Бил и Хилари претворили Арканзас (где су започели свој пут) у центар трговине кокаином. Он је набројао више од 130 људи који су према његовим речима убијени од стране банди повезаних са породицом Клинтон. Новинар је водио борбу са тим председничким паром до краја, много је писао на интернету, наступао као блогер. Пре две недеље он је пронађен упуцан у планинама близу своје куће.
“Самоубиство” – закључила је полиција.
Нису протекла ни 24 сата, а погинуо је адвокат Шон Лукас, који се бавио предметом махинација у руководству Демократске странке САД. Њега су трпели све док није узео на нишан секретара Демократске странке Васермана Шулца и оптужио га за варање приликом унутарпартијских избора. Ствар је замирисала на суд и прелила се чаша трпљења сарадника Хилари. Следећег дана Лукас је прешао у бољи свет, не напуштајући купатило свога стана.
“Узрок смрти непознат” – констатовала је полиција.
Даље је у списак убијених потребно ставити аутора раскринканих махинација које су се одигравале у Демократској странци САД приликом стицања мандата председничког кандидата госпође Клинтон. Иако је данас он на том списку убијених последњи, то су се од времена појаве разобличавања до убиства разобличитеља одиграла и друга убиства и логика захтева причу о њима управо тим редом.
Разобличитељ је постао сарадник апарата Демократске странке Сет Конрад Рич, који је предао своју информацију у Викиликс. Публикација је произвела ефекат пуцња у потиљак. Да није било контролисаних медија и дивље хистерије о интригама руских хакера, Хилари би била лишена сваке наде на избор. Међутим, политичка култура САД претпоставља не само лишавање живота неугодних активиста, него и тотално заглупљивање публике. Публика је доведена до стадијума зомбија који не примећују безобразне манипулације, а злобника су одлучили да нађу и уклоне. Сета Конрада Рича су нашли. Пошто нису могли да играју на карту оптужбе за припадност мрежи руске ФСБ, онда се ствар завршава са два метка у леђа.
“Покушај пљачке” – донела је закључак полиција. Њу није било срамота због тога што драгоцености које су нађене код покојника нису биле ни пипнуте.
Раније, на дан кад је Рич публиковао материјал, умро је Џон Монтано, који је заузимао важан положај у руководству Демократске странке. За Хилари је он био њен дечко. Међутим, он се показао као лош њен дечко, јер није чувао тајне унутар партије. Њему је било 47 година.
“Срце није издржало” – саопштила је полиција.
Даље се наставило уклањање непожељних фигура по другим предметима. Неочекивано је у бољи свет прешао Џон Еш, који се сложио да сведочи о корупцијским везама Клинтовох са кинеским бизнисменом Сенгом. Кинез је носио поклон за супружнике – 4 милиона долара у кешу, но био је задржан на граници. То је старо пријатељство – Сенг је давнашњи спонзор супружника. Јер је он имао бизнис са ресторанима у Арканзасу, који, наравно, уопште није повезан са ширењем наркотика. Једноставно је његов бизнис тако процветао да је Сленг имао могућност да непрекидно дели са Клинтоновима своје приходе.
А Џон Еш је заборавио да је у Америци старо пријатељство – светиња, на то се не сме подизати рука.
Треба рећи и да су неки од аналитичара постали сумњичави да није све у реду са посетом Џо Бајдена Косову ове недеље. Посета је примљена са неким изненађењем. Бајден је свратио прво у Београд про форме, иако никаквих озбиљних преговора на дневном реду није било, а потом се упутио у правцу Приштине.
Како се не сетити да је Бајден близак пријатељ са породицом Клинтон, да је стајао заједно са њима на изворишту стварања те у сваком погледу необичне републике. И његов разговор са Хашимом Тачијем је некако врло умерено пропраћен у америчкој и косовској штампи. Као, Бајден је наговарао Тачија да се приближи Београду. Та мисао уопште није нова, па неопходност да се она истакне изазива сумњичавост.
Могуће да су стручњаци у борби против наркотрговине могли те разговоре прокоментарисати са својих позиција, но, они ћуте. Остаје само да се сетимо давних гласина према којима је цела афера са Косовом била смишљена од стране Клинтонових као пројекат стварања складишта за пребацивање наркотика у Европу и Америку. Ко зна, можда је дошло време за Џо Бајдена да дође у инспекцијску посету том складишту? Да се увери да Хашим Тачи држи све под контролом и да ће свако ко пожели да брбља у тако напетом тренутку бити распарчан на комаде и продат “црним трансплантолозима”. Сложена је то ствар, захтева више пажње.
Да, како знати.
Председнички избори у САД, посебно у њиховом финалном делу, одавно показују да америчка демократија и психијатрија иду укорак, руку под руку. И не само да иду укорак, него се и зближавају. И што се оне више повезују у једну целину, то се више група појављује на том путу. И уопште није смешно када сатиричари говоре да садашња кампања све више подсећа на побуну у лудници, коју предводи пацијенткиња са одељења ментално поремећених.
Веома чудан је овај светионик слободе и демократије.
[1] Позната фраза из приче америчког књижевника О Хенрија, када пљачкаш хладнокрвно убија пајташа правдајући то речима да његов коњ (Боливар) не може да носи плен двојице (примедба преводиоца)
