Последњи осветник!

Владимир Владо Шипчић, витез Дурмитора и последњи краљев војник у отаџбини. Осветник са Пивске планине. Човјек који је још у раној младости за живота постао мит и легенда, а за србске непријатеље страх и трепет. Бојали су га се комунисти дуго,дуго послије Другог свјетског рата. Многи комунци нису смјели до недавно сами ући у мрак планина и шума сјеверне Црне Горе, југоисточне Босне и југозападне Србије. Чак им није било свједно ни у мраку у близини њихових кућа или зграда, јер су знали да их осветничка рука Влада Шипчића лако и ту може пронаћи. Крвницу су дрхтали, а Владо је био и остао узданица србског народа.
Владимир Шипчић рођен je негдје 1924. године у селу Mала Црна Гора, које је тада припадало Пиви (Плужинама),а након Другог свјетског рата комунисти су село припојили општини Жабљак (Језерима). Мала Црна Гора се налази на западним обронцима Дурмитора између величанствених кањона Таре и Сушице у врло неприступачном, али прелијепом предјелу. Мјештани тог села су били типични примјер динарског типа Србина. Врло правдољубиви и ратоборни, а физички јаки. Сурови услови живота су створили у Пивским планинама веома снажне и духовно чисте људе. Живјело се вијековима у складу србске традиције са вјером у Господа. Тако је међу тим строгим и правичним горштацима стасао и Владо Шипчић. Момак који је био изразите психофизичке снаге, веома оштруман и у свему вјешт. Висок, стасит, мишићав, оштрих, али правилних црта лица, са јарко плавим очима и густом плавом косом. Веома рано је показао способнотст у физичким сукобима , као и у руковању оружјем. Слабије је бранио, а јачима увијек био спреман да узврати. Причало се по Пивској планини, како је убио орла у лету из пушке, а у бацању камена с рамена и у рвању није му било премца. Мозак му је радио веома брзо и увијек је брзо могао да процијени човјека, па да адекватно реагује. Пред почетак Другог свјетског рата Владо је требао да упише средњу школу, али је од тога одустао. Уживао је у слободарском животу једног правог србског планинштака.

Након пораза Краљевине Југославије у Априлском рату ,појављују се под Дурмитором комунисти предвођени са другом Мошом Пијадом. Не,они се нису борили у Априлу 1941. него су били у савезу са Хитлером и чекали погодан тренутак за извођење револуције. Јуна 1941. Пиваљни кређу у помоћ Србима у Херцеговини, који су били жртве устшког геноцида, а у јулу 1941. долази до општег устанка у окупираној Црној Гори након проглашења ,,Независне Црне горе,, 12. Јула 1941. год. Устаници су успјели ослободити скоро цијелу Црну Гору, али фашистички окупатор успијева током августа разбити устаничке снаге , које су се повукле високо у планине.

У јесен 1941. у Црној Гори долазе до изражаја комунисти , који формиају своје паравојне јединице. Током зиме 1941. на 1942. комунисти стварају територију под својом контролом у непроходним планиским врлетима Црне Горе са центром на Жабљаку. Пошто се радило о најгорој и приглупој злочинчкој олоши, они су у свом лудилу помислили да им је ,,Прва фаза револуције,, ослобођење од окупатора успјела и да ће врло брзо Црвена Армија доћи у Југославију ,те су прешли на ,,Другу фазу револуције,, тачније на обрачун са ,,класним непријатељем,, ! Ове злочине у окупираној Црној Гори и Херцеговини сами комунисти су накнадно назвали ,,Лијева скретања,, . Било је то зликовачко и брутално пљачкање,мучење и убијање правослвних Срба. У то вријеме врло лако се постојало ,,кулак,, или ,,петколонаш,, па и ,,буржуаска реакција,, . Комунисти су завели прави терор, а затвори , нарочито онај на Жабљаку, су били препуни.

Крајем зиме 1942. године комунисти Језера и Пиве одржавају некакав састанак у близи Мале Црне Горе. Мошо Пијаде то користи и употребљава једну комунистичку групу да из мрака припуца на учеснике састанка , гдје на састанку гину двојица локалних комуниста. Што даје разлог комунистичким терористима да покрену хапшења, мучења и убијања по Пивској Планини. У то вријеме водећу улогу у селу је имао Спасоје Дакић, као локални четнички командант, с којим је био и млади Владо Шипчић. Већина Срба под Дурмитором је била против комунистичког зла и хтјели су борбу против окупатора под геслом – С вјером у Бога-за краља и отаџбину . С тога су комунисти морали похапсити и побити водеће људе, а друге заплашити. Те тако и на своју страну привући одређени број људи. Довољно је било да се не буде комуниста и сматрало се да је то највећи злочин. Шипчићи нису били комунисти.

Једно јутро у праскозорје упада комунистичка банда у кућу Митра Шипчића, вежу на спавању Митра, његовог сина Влада и Митровог брата Драга и воде их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи уз друге Србе били мучени од стране комуниста и на крају одрећени за стријељање као ,,великосрбски хегемонисти,,! Митар и Драго су се у тамници договорили, да када их поведу у ноћ на стријељање, скоче на стражаре и омогуће Владу да побјегне и спасе се. То се и десило. Владо бјежи у мрак, а отац му и стриц гину у рвању са комунистима. Тада почиње ноћна мора за комуњаре. Владо је био чврсто ријешио, да им се свети док је жив и то је врло ефикасно и брутално спроводио. Разоружао је и скинуо до гола прву партизанску патролу, која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима, да ће крваво платити за смрт његовог оца и стрица.

Владо Шипчић постаје најбољи и најмлађи борац (17 година) Фочанске четничке бригаде. Читав рат је бранио србски народ од усташа и комуниста на тромеђи Србије,Црне Горе и Босне. Његови подвизи су били легендарни. Крај рата је дочекао као већ прекаљени борац и подофицир ЈВуО. Зарекао се да се неће никада предати комунистима, као што су урадили многи четници, након заробљавања ђенерала Драже Михаиловића 1946. године. Већина тих краљевих војника је побијена непосредно након предаје. Владо је наставио да се бори. О јаду је забавио комунисте, заједно са легендарним Божом Бјелицом и Српком Меденицом. Њих тројица су на челу последњих група краљевих бораца, осветили много Србе и казнили бројне усташке и комунистичке убице.

Божо и Српко су због издаје погинули 1951. а Владо и даље наставља борбу. Није успио да освети Српка Меденицу, али је зато казнио Стоју Голубић љубавницу Божа Бјелице, која је Божа предала комунистима. Добила је метак у чело пред свима на једном народном сабору у источној Босни, упркос комунистичком обезбеђењу. Појављивао се изненада, исто тако и нестајао. Био је попут планинског вјетра. Најсличнији горском вуку. Повјерење је имао у врло мали број људи. То што је био неповјерљив уз физичку способност и оштроумност омогућило му је да остане жив.

Бројне потјере су комунисти организовали дуги низ година за Владом Шипчићем, али он је био недостижан. Комунистчки режим је 1955. године прогласио Влада Шипчића својим непријатељ БРОЈ 1. Многи комунисти у Пиви и на Жабљаку су послије рата остали живи захваљујући мајци Влада Шипчића, која је замолила сина да им се не свети, јер је било исувише просуте крви. Ипак су ти комунисти провели животе бојећи се заласка сунца и самоће. Владо их није побио, али их је све вријеме држао у страху. Штитио је и помагао сиротињу. Срби су у та врло тешка времена у њему видјели једину наду и заштиту. Отимао је онима који су опљачкали Србе и враћао опљачканима. Овај одметник од комунистичке државе се надао да ће се србски народ уз помоћ Бога побунити против комунистичког режима и покренути борбу за слободу. Нажалост ,то се није десило. Срби су као народ једва били преживјели геноцид ,а комунистички режим је био превише јак и имао подршку свјетских моћника.

Разни комунистички злочини након рата су приписани Владу Шипчићу, али им је било узалуд. Народ га је волио,а он је излуђивао комунисте. Знао је преобучен дођи у неки град и ручати у хотелу, а на рачуну оставити поруку ,,Овдје је ручао Владо Шипчић,,! Владо Шипчић и Божо Бјелица су се знали преобући у старјешине Титове милиције, те постројити милиционере, а потом их разоружати, везати и покупити им оружје и опрему. Величанствене су сцене и два бијега Владова од комуниста, један када је прескочио Тару у сред ноћи, када су га повели на стријељање и други када су га опколили у близини кањона набујале Дрине, а он скочио у Дрину и тако се спасио. Издају је мрзио највише на свијету. Једне прилике, док је пролазио испод моста на Ђурђевића Тари,нека жена га је видјела и одмах отрчала да обавијести милицију. Потјера је била неуспјешна као и обично. Након одређеног времена Владо се вратио, нашао ону жену, пробио јој горњу и доњу усну ,закачио катанац и послао је комунистима.

Зиме је проводио у земуницама, скровиштима и пећинама Таре, Дрине и Дурмитора. Остатак године се кретао тромеђом Србије, Босне и Црне Горе, борећи се ко најљућа звијер. Прије рата Владо је живио у и данас најзабачанијем селу, гдје га није имао ко фотографисати. Рат је почео прије него што је отишао у војску , а током рата није имао када да се слика. Стално у покрету или борби. Након рата у одметништву, није хтио да се слика.Тако да му је то што нису имали његову слику много помогло. Данас постоји само један цртеж , за који се предпоставља да је Владо на њему.

У својој тој борби и муци, Владо је знао и за љубав. Вјерио је био Ану Војиновић са Жабљака ,надајући се да ће једном моћи засновати брак. Због те љубави, Војиновићи са Жабљака су жестоко пострадали од комуниста.

Године су пролазиле, комунизам се у Југославији учвршћивао, а проблем хајдука Шипчића је био нерјешив. Много је сметао. О Владу се изгубио сваки траг и глас током 1956. године. Комунистички режим 1957. године на сва звона објављује вијест, како је у рутинској контроли возила у сукобу са милицијом у близини Бијелог Боља погинуо последњи одметник Владо Шипчић и са њим Ана Војиновић. Ближњи су говорили, како је Владова мајка рекла да је на препознавању видјела његово тијело, само да би га оставили на миру. Што је одговарало и комунистима. Сама комунистичка верзија о погибији Влада Шипчића је јуначка. По њима је Владо убио милиционера који покушао да га легитимише, а потом се опкољен од многобројних комуниста бранио док му није преостало само два метка, с којима је прво убио вјереницу Ану ,па онда и себе.

У званично саопштење о Владовој смрти нису ни сами комунисти вјеровали, иако су о томе спјевали и гусларску пјесму. Владо је остао вјечна пријетња. Његово име се деценијама спомињало шапатом и у страхопоштовању. Бојали су га се и дивили му се. У међувремену су кренуле приче како је Владо успио отићи у дијаспору. Након пада комунизма и распада Југославије ,забринутост преосталих комуниста, нарочито у Црној Гори је била очигледна. Некако су мислили да ће их негдје заскочити Владо Шипчић у најбољим годинама. Иако би тада био у озбиљној старости.

Средином 90-тих година прошлог вијека Плужинама је кружила прича како је једно јутро у кафану једног Владовог рођака у Плужинама ушао висок, лијепо обучен старији човјек, који је тражио газду. Пошто газда није био ту, него негдје у Никшићу, питали су га шта да кажу ко га је тражио ,он је кратко одговорио: ,, Рођак из Америке ,, и изашао из кафане.
Слава последњем осветнику, Владу Шипчићу.

Пивска планина, 7. августа 2016.
Игор Војиновић