О православној породици

Ваша преосвештенства, преподобни и часни оци и матере монахиње,
благочестиви народе, благословена и православна омладино и дечице, и сви учесници
овог дивног светосавског, православног и породичног сабрања, помаже Бог!
Велика је за нас радост што данас, на овом светом месту, закриљавани топлим,
молитвеним покровом Свагдадјеве Марије, наше духовне Мајке, све вас можемо
срдачно да поздравимо и упутимо пар јеванђелских речи.
Центар свег нашег живота и постојања, као и постојања све творевине јесте
Богочовек Христос. Он је најдивнија Тајна која повезује све светове небеске и земаљске
у својој свесавршеној богочoвечанској личности, јер: „Све кроз Њега постаде, и без
Њега ништа не постаде што је постало“ (Јн. 1; 3). Христос као Светајна све творевине
пребива у Цркви Његовој, Он је њен основ, њен смисао, а она Његово богочовечанско
Тело, чије је он Глава, а ми удови понаособ (1.Кор 12,27). Зато је на исти начин и Црква
та најлепша светајна, која у себи ризничи надумну, најдивнију, најлепшу, свебогату и
богочовечанку личност Христову. Црква је лепа лепотом Христовом. Свети апостол
Павле је ту дубоку најдивнију тајну неба и земље – Цркву Христову, као и повезаност
Христа и Цркве упоредио са браком, са свештеном заједницом мужа и жене који са
благословом Божјим ступају у заједнички живот. Свети Апостол породицу назива
домаћом Црквом (Рим. 16, 3-5), тј. Црквом у „малом“. Дакле, Црква као надумна и
најузвишенија тајна пореди се и симболички представља, изображава заједницом
човека и жене у светињи брака. За апостола Павла Христос је Женик, а Црква Његова
непорочна Невеста. Поредећи брак са Црквом, том богочовечанском заједницом и
простором обожења и спасења рода људског, охристовљења и онебесења нашег, свети
апостол Павле је показао узвишеност и часност самог брака, и уједно дао програм и
смернице функционисања православне породице.
Зато је за православни брак и породицу управо Црква Христова тај универзални,
увек важећи, образац и нацрт како она треба да постоји и живи. Црква, пре свега,
представља живи одраз јединства верних људи са Христом, са Богом. Отуда и породица
треба као основу да има управо овакво јединство. Дакле, не неко патетично, просто,
родовско или племенско јединство, већ освештано јединство у Христу и са Христом;
јединство које је вечно и које овечнује, које траје и опстаје у свим, па и најтежим,
временима и искушењима; јединство које нас носи и које носимо са собом у вечност
Царства Христовога. Зато се главни задатак оца, мајке и деце у једној православној
породици своди на тај свециљ свих хришћана у Цркви, а то је обожење, које се достиже
борбом са грехом у нама, покајањем и очишћењем, затим просветљењем,
испуњавањем себе светим врлинама и светим тајнама, односно благодаћу Божјом и
Самим Христом. На овај начин Богом испуњавамо не само своју душу, већ и свој дом и
на тај начин породица прераста у онај православни идеал породице, тј. у „домаћу
1Кратко предавање одржано у Свештеном манастиру Свете Богородице Тројеручице на
Златобору, на дан манастирксе славе и на Свечаној духовној академији огранизације „Срби на окуп!“,
посвећеној православној породици.
Цркву“. У Светом Писму налазимо да је муж дужан показати жртвену, хришћанску
љубав према супрузи, спремношћу да за њу и своју породицу, ако затреба, и свој живот
положи: “као што Христос заволе Цркву и себе предаде за њу.” (Еф 5, 24-25). Са друге
стране, жена је дужна да истом мером узвраћа, да се од мужа учи таквој жртвеној
љубави, док се деца тој највећој врлини уче посматрајући пример оба родитеља. А шта
значи положити живот за брачног сапутника и своје потпомство? То у данашњим
околностима углавном не значи умрети у буквалном смислу, тј. физички, већ умирати
за своје „ја“, одрицати се себичног трошења сопственог живота на удовољавању себи и
вршењу своје воље, тј. не служити само себи. Једино је на тај начин могуће оставити
довољно простора за служење Богу у служењу ближњима. Када најлепше године свог
живота родитељи посвећују рађању и васпитању деце они тиме умиру за овоземљски
греховни живот, а рађају и рађају се за вечност. Када време свог живота не трошимо
само на себе, већ га се свесно одричемо у служењу ближњима, Господ нам заузврат
дарује вечни живот и вечно благовање у Њему. Дакле, циљ и задатак православне
породице јесте истоветан циљу саме Цркве – да се њени чланови уједињују у Христу
и са Христом, да у љубави према Богу узрастају самопожртвованом љубављу једних
према другима и обрнуто.

У Цркви се људи рађају за вечност. Тако је и у породици главни циљ духовно
рађање и препорађања рода људског, који погођен стрелом греха постаде залогај
свепрождрљиве смрти. Бог је зато дао породицу у којој се смртни род људски
препорађа, обнавља, продужава. Но циљ православне породице није само пуко
телесно рађање, већ рађање за вечност. У православној породици се дете рађа
физички, али и духовно, рађа се за грађанина Царства небеског. Тиме породица
предстваља средство испуњења Божанског промисла, који управља брод човечанства
тако да се што више људи спасе и уђе у Царство Небеско, јер су у њему „станови
многи“ (Јн 14, 2) које свеблаги Господ наш Исус Христос жели да испуни нама и
нашим православним потомством. „Блажен је онај који богоугодно васпитава децу“,
вели преподобни Јефрем Сиријски. Зато је кроз тежњу ка сједињењу са Христом, ка
охристовљењу, постављен управо и тај други свеспасоносни циљ православне
породице – а то је духовно васпитање и одгајање детета тако да оно у овоземаљском
животу већ постане грађанин Царства небеског, да живећи у ововременом животу живи
Царством небеским и за Царство небеско, које је унутра у нама.
Битно је из наведенога закључити следеће: породица није циљ самој себи, већ
средство за достизање два главна циља: сјединињење са Христом и рађање људи
за вечни живот у Христу. Јеванђелски циљеви захтевају јеванђелска средства а то је
побожан живот, који представља спој световрлинског и светотаинског живота кроз
испуњење јеванђелске поуке умри да би живео – умри за грех савршено, да би живео за
врлину савршено, како каже свети Варсануфије Велики.
Данас се младим људима у савременој декадентној антикулитури са Запада
намеће себичан, индивидуалистички, егоцентрични начин живота. Запад, тај гласник
пакла, данас поручује: узми све што ти живот пружа, док си млад живи, немој се
заробљавати породицом, има времена за то, посвети се себи, путуј, троши новац на
ужитке и задовољства, размишљај само о себи и угађај само себи, служи само себи, јер
младост пролази „треба се изживети“. Наравно, када неко од младих крене овим путем
он потпуно упропасти себе да после толико греха и греховних ужитака није више ни
способан да ствара породицу, тј. да прими некога у свој животни простор, није
способан са стешњава себе, ограничава свој его, одсеца своју вољу и трпи ближњега. А
све наведено, посебно трпљење ближњих је једина могућа основа живота у заједници
било монашкој, било брачној.

Зато овом приликом позивамо све родитеље, посебно оне младе, и оне који
оклевају и одлажу свету брачну везу да се не боје јеванђелског, крстоносног пута
одрицања од себе, дељења времена које нам Бог даде у овоме животу са ближњима,
одрицање од себе зарад јеванђелског служења ближњима, којим служимо Богу. Не
бојте се одрицања од себе и умирања за овај свет, јер пролази његово обличје (1. Кор 7,31) и сва обмањива задовољства које нуди. Не бојте се да учините најмудрију
трговину у вашем животу, да одрицањем од привремног купујете вечни живот и
вечну радост, јер од оваквог стицања нема мудријег начина да потрошимо овоземљски
наш живот. Одрицање од себе зарад служења Богу и ближњима је суштина и
монашког и брачног живота, тј. суштина јеванђелског живота у Христу. На такво
одрицање су подједнако, али на различите начине, обавезани и монаси и мирјани.
Овом приликом све родитеље, очеве и мајке охрабрујемо да оваквим путем
смело иду, а који још нису кренули њиме а желе, да не одлажу,јер је јарам Христов благ
и бреме је Његово лако (Мт 11, 30).
Ако се будемо држали напред датих, освештаних, небеских циљева и метода сва
страшна искушења све „адске але“ Новог светског поретка које су устале на
православну породицу и хришћанско друштво и веру у целини, развејаће се у прах и
пепео на сметлишту историје, на којем је гомила сличног пепела и праха пропалих
устанак непријатеља Божјих и људских.
Једино држећи се оваквог циља и пута испунићемо свештени завет светог
владике Николаја, који је целог свог земног живота, а сада и на Небесима вапио – Бога
молећи, а свој народ учећи – да се Срби сложе, обоже и умноже. Да се сложимо, не у
макар чему, већ у вери отачкој, православној; да се у њој обожимо и као такви
умножимо, на радост благога Христа и Цркве Његове.
Благослов Божји нека је на свим православним родитељима и деци, посебно на
вама који данас са нама творите ово свештено саборовање на овом уделу Пресвете
Богородице Тројеручице, чија мајчинска рука нека све нас штити, закриљује и води у
Царство небеско. Амин.
Дана 25. јула 2016. Лета Господњег
Свештени манастир Свете Богородице Тројеручице, Златибор

Хорепископ новобрдски и панонски + Максим