ХРВАТСКА МРЖЊА У СРПСКОЈ ЕКОНОМИЈИ

категорија Мишљења / дана 08/08/2016 у 9:15 часова /

Запаљива реторика хрватских и српских политичара, у техничком мандату, ових дана као да достиже врхунац неодмерености која опасно подгрева тензије у ионако запаљивом региону. Нема сумње како је култура дијалога представника Туђмановог и Милошевићевог режима, непосредно пред ратове деведесетих прошлог века, била на много вишем нивоу од оне коју данас воде „технички представници“ једне расформиране (хрватске) и једне неформиране (српске) владе, с тим што се не сме пренебрегнути да хрватска страна предузима и конкретне кораке у набавци америчког офанзивног наоружања.

При томе, нажалост, у понашању хрватске стране може се назрети систем, односно препознати фаза вековног анти-српског пројекта, а у понашању српских представника само хаос, лутање и страх.Привидно отопљавање српско-хрватских односа персонификовано у добрим односима Тадића и Јосиповића догађало се у тренутку када је, ради уласка у ЕУ, Хрватска морала испунити релативно строге услове о добросуседским односима, владавини права (отуда првостепене пресуде за злочине у ратовима деведесетих), конзистентној политици итд. Такође је ваљало дисциплиновати Србе из Хрватске да, у том периоду, пред надлежним европским институцијама не инсистирају превише на решавању питања несталих, узурпиране имовине и других кршења људских и грађанских права, па су та питања „пребацивана“ на ниво међу-државних односа. Кратковида а корумпирана српска политика, рачунајући и сада запењеног Ивицу Дачића, пружила је пун допринос хрватском путу у Европу, при томе се хвалећи како тиме купује карту за будућност и ствара пријатеља који ће подржати наш европски пут. Какво непознавање материје, каква површност!

Када је та фаза завршена, Јосиповић и Тадић су у пару гурнути на политичке маргине, а Хрватска се вратила наставку свог вековног анти-српског пројекта. Не смемо заборавити да је, то учињено под директним патронатом НАТО-а, уз чије је туторство на чело хрватске државе инсталирана Колинда-Грабар Китаровић и то са места Помоћника генералног секретара НАТО-а за јавну дипломатију. Пре тога обављала је дужност хрватског амбасадора у САД, а чланица је и Трилатералне комисије! Кренула је од минимизирања злочина у Јасеновцу, а за само нешто више од годину дана имамо не само поништавање првостепених пресуда хрватским злочинцима из ратова деведесетих, већ и деловање по историјској дубини везано за Алојзија Степинца, али и јасне поруке за будућност, као што је сликање хрватског министра културе, Златка Хасанбеговића, поред усташке заставе или све чешћа хапшења српских повратника за наводне злочине из деведесетих.

Све то ствара атмосферу притиска на преостале Србе у Хрватској, што уз отворене националистичке екцесе и ново америчко оружје јасно води потпуном нестанку преосталог православног живља са својих вековних етничких простора. Дакле, званична Хрватска прави корак иза оног којим су Срби, некада конститутивни народ у Хрватској, сведени испод 3 % становништва. Иде даље у реализацију давнашњег плана Римокатоличке цркве и Туђмановог националног програма о чипћењу Срба, знајући да им ни српски екуменисти, ни другосрбијански политички естаблишмент неће много замерити. То је систем. Трасирани пут! Пут хрватске мржње!

А шта ради званична Србија? За нешто више од месец дана Вучић је прешао пут од смешне креатуре која скакуће око хрватске председнице на Вуковарском мосту са китом цвећа у рукама, преко локалне тужибабе која пише бесмислена писма, до човека који сипа притајене претње. А иза ништа. Ни плана, ни система, ни руског оружја чију набавку понајвише кочи управо он сам.

ХРВАТСКА МРЖЊА И СРПСКО ТРЖИШТЕ

Но, нигде се боље испразност и промашеност, или можда притворност и издаја у односима српске политике према Хрватској не види тако јасно као у економској сфери, посебно у прехрамбеној индустрији и пољопривреди. За свега петнаестак година, од пето-октобарског пуча до данас, хрватски капитал је кроз своју тајкунску пирамиду на чијем врху је „свевидеће око“ Ивице Тодорића, остварио пуну контролу над производњом и прометом ланаца исхране у Србији.

Према подацима Хрватске народне банке само у периоду од 2005. до 2011. године Хрватска је у Србију инвестирала 490 милиона долара(1) а према подацима потпредседника Хрватске привредне коморе Желимира Крамарића од распада СФРЈ до краја 2013. хрватске инвестиције у Србију износиле су цца 700 милиона долара (2). Већина тог новца утрошена је на куповину српских предузећа везаних за пољопривреду и прехрамбену индустрију, као и ширење трговинских ланца за дистрибуцију прехрамбених производа, мада има и других занимљивих улагања на која ћемо овде обратити пажњу.

За исто време, до краја 2013. године, инвестициона улагања српских фирми у Хрватску износила су чак 14 пута мање, свега око 50 милиона долара(3), највише због баријера које су, од стране хрватске државе, највећим српским инвеститорима, наметане приликом покушаја уласка на њихово тржиште, при чему је коришћен читав спектар дестимулативних мера почев од бројних нецаринских баријера, преко нелојалне конкуренције домаћих фирми и отворене дискриминације српских предузећа у приватизацији хрватских фирми или добијању већих послова на тендерима. Тако је например “Денјуб фуд групи” ускраћена куповина Карловачке млекаре иако је дала једину валидну понуду, београдски “Комтрејд” је на једном тендеру у Хрватској имао најнижу цену, али је посао добила другопласирана фирма, а ни компаније „Галеб група“ и „Делта“ упркос најбољим понудама на тендеру нису успеле да реализују своје инвестиције.(4)

Занимљиво је да српска држава ни у једном тренутку није одговорила реципрочним мерама, што је уобичајена пракса приликом оваквих појава у билатералним економским односима.

Највећи хрватски инвеститор у Србију је, иначе, хрватски државни тајкун Ивица Тодорић који је свој улазак на српско тржиште започео тиме што је, фебруара 2013, његова фирма „Агрокор“ за 10,25 милиона евра купила београдски „Фриком“ (фабрику смрзнуте хране и сладоледа), а убрзо су се у његовом поседу нашли и фабрика уља „Дијамант“, Кланица у Пландишту, Кикиндски млин, фабрика минералне воде „Мивела“, а затим и трговински ланац „Идеа“, Нова Слоге из Трстеника итд. Своју доминацију на српском прехрамбеном тржишту Тодорић је крунисао куповином словеначког трговинског ланца Рода који је у Србији имао веома разгранату дистрибутивну мрежу. Све у свему Тодорићеве компаније данас у Србији запошљавају преко 7000 радника(5), а он сам на челу је последње Форбсове листе регионалних моћника.(6)

Али, није он једини. Хрватска „Атлантик група“, чији је власник хрватски тајкун Емил Тедески постала је власник: „Соко штарка“, „Гранд прома“ и извора и фабрике минералне воде „Паланачки кисељак“. „Млекара Лаура“ је купила „Сомболед“ из Сомбора, док је „Виндија“ купила: „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „УНИП“ из Ваљева и 8 фарми Агрожива у Пландишту.

Хрватске трговинске фирме „Биљемеркант“, „Певец“, КТЦ и „Босо“ купиле су више од 70 продајних објеката у Војводини, а предузеће „ТНОР“ купило је контролни пакет од 42 посто акција у фирми за гајење жита и других усева Ердевик. И тако даље. Све у свему данас у Србији послује више од 200 предузећа у власништву хрватског капитала.

Уз све то иде и хиљаде хектара плодне земље, посебно у Војводини. Примера ради само предузеће „Дијамант аграр“, део компанија „Дијамант“ у власништву Тодорића власништво је око 4.500 хектара обрадивих површина у Војводини(7). Тодорић је, замислите ово, кроз ирску фирму „Балтик проперти инвестментс” (!), власник још око 10.000 хектара ораница у српској житници. Ту је и „ситни“ Марко Пипунић, власник „Жито групе” из Осијека, који надомак Оyака поседује више од 2.000 хектара, и многи други. Све у свему, рачуна се да само кроз купљене фирме хрватски лоби у Србији контролише најмање 50.000 хектара обрадивог земљишта, а постоји бојазан да је због малверзације са задругама та цифра и неколико пута већа. Трансакције власништва и даље трају.

Дакле, већ петаестак година главна мета хрватског капитала у Србији су сви нивои, ресурси и токови производње и дистрибуције хране и питке воде. Од укупних хрватских улагања чак 66 процената иде на ову страну (од чега на пољопривреду, лов и услуге отпада 47 %, а на производњу хране и пића 19 %).(8)

Не чини ли Вам се да то није случајно, да нема везе са профитним линијама, већ са јасно дефинисаном стратегијом освајања српских стратешких ресурса. Не заборавите да су обрадива земља и питка вода ресурси око којих се већ воде, а тек ће се водити ратови будућности. Такође ни то да ни Ивица Тодорић, ни Емил Тедески, нису обични пословни људи, већ хрватски државни тајкуни, који су за своје пројекте добили новац и гаранције директно од хрватске државе! Не претвара ли се српска држава у сировинску и тржишну колонију Хрватске?

Али, није само храна оно што занима пробирљиви хрватски капитал. Јесмо ли спремни да себи признамо како блиски Туђманов пријатељ и један од првих финансијера ХДЗ-а, Анте Жакула, контролише преко 40 % производње и дистрибуције књига за основце у Србији, као власник београдског „БИГЗ школства“, а да одмах иза њега следи хрватски бизнисмен Данијел Ждерић („Нови Логос“)?! (9) Поменута двојица, уз Словенца Рока Кватерника (издавачко предузеће „Клетт“), од продаје школских уџбеника само ђацима од петог до осмог разреда, у Србији зараде око 36 милиона евра годишње а да притом овде ништа не улажу, нити у Србији плаћају порез. Иначе, годишњи промет уџбеника у српском образовању процењује се на 100 милиона евра.

Али, то је мање важно. Много је важније да су књиге за основце у Србији добрим делом пресликани садржаји хрватских уџбеника које потписују анонимни српски аутори и рецензенти. Можда то објашњава поједине “спорне формулације” у српским уџбеницима из Историје, књижевности итд. на које су током 2015. године упозоравали бројни просветни и научни радници у Србији? Допире ли то сазнање испод желатина на фризури господина Вербића, министра ресорног, или до свести Александра Вучића када пише своја бриселска писма? Хоће ли то неко прекинути сада када и они сами дижу глас против видљивих испољења хрватске мржње? Или ће и даље хрватски тајкуни образовати српске малишане?

ЗАКЉУЧАК

Иако кратка, верујем да Вам је ова анализа дала довољно података да можете проценити колико је, намерно или случајно, испразна, стихијска и штетна политика коју већ годинама према Хрватској води српски политички естаблишмент, без обзира ко је у датом тренутку вршио власт. И колико је компаративних предности за то време Хрватска стекла над Србијом, чак и на њеној територији. Шта значи поверити производњу и дистрибуцију хране евидентно непријатељској земљи? Чак и да занемаримо, важнији, стратешки аспект, остају цифре које су јако неповољне по Србију. Таласе мржње којима нас ових дана запљускују хрватски политичари добрим делом плаћамо нашим новцем. Да погледамо и како.

Логична последица изнете несразмере у међусобним економским односима, поред осталог, за последицу има хроничан трговински дефицит у односима Србије са Хрватском, као и крајње неповољну структуру нашег извоза у ту земљу. Примера ради, током 2011. године укупна размена две земље износила је 933,6 милиона долара, при чему је дефицит Србије износио 752 милиона зелених америчких новчаница.(10) При томе, добар део српских извозника на хрватско тржиште у власништву је хрватских тајкуна, па то што рачунамо као приход српских извозника уствари је профит који се, кроз сложену мрежу власничких односа враћа у Хрватску. То значи да је дефицит чак и већи него што га бележи статистика. Плус то што се промет углавном обавља кроз дистрибутивне ланце којима управља хрватски капитал, па они процес обликују онако како њима одговара. И то траје годинама.

Ниједна нормална влада не би дозволила овакву индиферентност у међусобним односима, оволики дефицит на производима којих имамо у изобиљу. Јер, ми из Хрватске не увозимо неку неопходну високу технологију, већ сардине, алфатоксично млеко, вина и сличне глупости.

Зато, можемо рећи да српска политика према Хрватској нити следи линију националног интереса, нити економску логику, нити има било какву стратешку димензију. Напротив. Отуда је тренутно бусање у прса српских политичких пигмеја, медијска представа за једнократну употребу. На срећу, Русија пажљиво прати ситуацију и стрпљиво чека да се српски вожди напокон узму у памет…

А системи су већ спремни!

____________________________________

Одреднице: